Književne novine

Раде Томић Карпка ланца ђечна

Бих глиста бих црв

У јабуци у патосу

Праг кућни изједох греду стропа Не послах децу у свет

На светковине их водих

Позлату с биља скидах

Пужеве напасах

Зовом нечујним омамљен.

Тристе лета шумским дијаком бих Зелене обреде учећи · Бих смет у гори издан бих

У море се улих та Видех оргуље у води

Небо се прену из сна тисућлетна Хор свих мртвих од памтивека. Песму је жео

Видех оно што и ти виде

Шух оно што и ти чу

Не повох тамо где ти пође

Над морем јужним тде умрех једном На дан мога рођења

На колена падох ветру се поклоних Жртву му принесох

Па узех наковањ у шуми мех небески Погледом погледе ваше тражећи

И карику велику исковах

КОЈИ ТРЕБА ДА НАС ОПСЕНЕ

Који треба да нас опсене Кожу нек оставе у трави На небу кад се птица јави Нек ископају своје зене

Ћумур се преобраћа у врану На нашем волшебном гребену Са мртвим срцем на длану

Ка покретну брду нека крену

И нека нас прате у стопу Забрујало ухо нек зачепе

Ми смо саздани према рудокопу Према кружним ветровима степе

ПОВЛААЧИСМО ЛИВИЈЕ

Дапима сликајући чудесна дрвета У оку зачесмо миљеника света

Животињска радост обузе. нам кожу Повлачисмо линије цртасмо велможу

Глг јахача бела птичји ехо мами У пролеће обнажено где су сами

Мртав јахач мртвим коњем хрли У ноћ глуху ветар да заграли

ЕВО ШТА ОСТА ЗА НАМА

Ево та оста за нама

Осмућени ветар

Сринао је безумне реченице

У вртовима на гробиштима

У дубоким. катакомбама

Отгарао склопљепе очи

Претраживао речне сливове

Читао имена на литицама

Упезана сољу

Описивао гап рибе чудним симболима. Питао: хоћу пи остати

Да ли ће мој дах покретати ветроказе Хоће ли песак нестати у мени

Или ја у песку

МОГУ ОВОМ СЛИЧИШ

Лозгу овом сличиш овом осињаку

Овом плесу ребаћа сабласти.на усни

Крв се смркла крв земље

У оку ухваћен кос црни овом звуку сличит

Овом небу друкчије измереном 5

Кроз тамне двери врца рот горућих мраве

Кажу да гледамо кишу у пустарама

Тајно која нас чиниш прахом безименим!

ТЕЛО

Странпутице моје тајене потајно

У тишипи у белим ноћима

Преостала бела смесо из које птица класа Недужжна главе ' Облетела милион пута око света.

Зелене војске што свахог јутра

Из ока ми исходе

Хоће ли икад да се врате

БРАЋА

Сину Далибору

Цвет на хумци, реса на лесци,

Весна се смешнла крај згоруна плећата. Ветар је једнако пухао (дувао),

Пчела цвет облетала,

Рој њен још зуји ми у ушима.

Кали сунца сливале се, вресу нас враћале. Где плакасмо затледани у воду,

У пруће паших колевки.

зеленим врховима хрлили смо,

Ми деца житна, да небо подупремо, Перун је стрелама огњеним .

Јагњад нашу плашио.

·

Јутрос, на реци, љубе нам венце исплеле. Собом погтаче и со понеле, : Љутићем жутим тугу казивале,

А љиљапом птипе дозивале.

У нодне стадо ћемо: мусти,

Једно име изговаратући,

Предводнику венац даптизвати,

ПТовим млалом крух шкропити

И мраве чекати За се на њ окупе. Тако су нтпнц Весиу бпатословили. Лице РО, пио; 7:3 мппе израња,

Ко потумесец на пебу. :

Со нас и крух на трпези чекају.

= таи

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

ПЕЛАГОДНОСТ

И КАЈАЊЕ

„ПОБи С „НАМА“, товорила је Лили; управо, говорила је „Копшт ни", на свом грготаво котуравом немачком, јер не беше научила да говори српски, нити је за то и мало марила, што је Блама раздраживало. Њега је у ње раз драживало готово све; упадљив изглед и понашање, под: ругљив поглед њених шарених очију, дрскост са којом се кретала по малом и патријархалном Новом Саду размахујући скутима широких, ваздушастих хаљина, ословљавајући сваког гласно и без устезања немачки, као да је природно и обавезно да њеним језиком говоре сви, а неона језиком свију. „Претерана", мистиојеоњој, и не досећајући се да понавља оцену и израз чут од матере, а после је то и гласно изговарао самој Лили, када је већ овладао њеним телом, дакле и осећањима и разумом, па стекао потребу и навику да је исправља и мучи. „Претерана си. Тако како ти замишљаш не може се живгти". Но она га је слушала ширећи у чуду зеленкасто смеђе очи, пућећи танка, при крајевима извијепа уста у неки плачљив осмех, заправо у подсмех, који јој је играо и у јамицама образа и на високом, глатком челу, јер мада му није противречила, није ништа ни примала од смисла његових замерки, чекајући само да. се истутњи, па да може опет да се уза њ прибије, са једним од својих нових „претераних" захтева. „Пољуби ме брзо!", „Јела бих чоколаде!", „Поведи ме у неки локал с музиком!" „Хајдмо у биоскоп!" И: „Пођи с нама". Он је све од реда одбијао, више из ината него убеђења, пристајао једино да сес њом налази у њиховом тајном скровишту, подстанарској соби коју је'на њен подстицај изнајмио у забаченсј Доситејевој улици, иако оно што му је Лили тамо пружала није ни наликовало на непомућено задовољство, већ је углавном узроковало нелагодност и кајање. Нелагодно му је било већ и пред газдарицом у Доситејевој улици, угашшеном, уморном удовицом, која је можда и била поверовала, излдајући му дАворишну, од свог стана издвојену собу, да је ђак са села, како је изјавио, па се после сигурно згражала налазећи собу даноноћно закључану а сусрећући младог подстанара само у јарка поподнева, праћеног танушном, рукама и ногама и сукњама размаханом девојчицом која сак и док се убацује у стан свог голобрадог љубавника не престаје да тороче нешто страно и неразговетно. Слутио је да би им она отказала, само да је била мање сатрвена, мање уплатена од новог трошка оглашавања и труда да собу поново нуди и показује, и слутећи то кајао се као

|

| | |

ИЦ Ра | || И КА.

ЈУ ДА

Ј,

1. =

уђу 4 (а

6

му,

Ху ИАУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

да је сва кривица на њима двома, на њиховој лажи, на некажшњености те лажи, па је онда отров свог кајања спасоносно пребризгавао у Лили, пребацујући јој за отвореност са којом је заједничку лаж носила, као и своје шарене хаљине, као свој изазовни осмех, свој туђински језик, као своје порекло још туђе од језика. Стид и кајање потхрањивали су његов инат да не пристане да пође с њом у на ставак њеног емигрантског сељакања по Европи, овог пута у правшпу Италије, где је њен отац имао да уновчи неки свој технички проналазак, или се само хвалио да ће то моћи да учини, што је међутим код њега, Ефраима Ерлиха, значило углавном једно те исто, пошто је и у Новом Саду живео, хранио се и одевао себе и ћерку и плаћао скуп намештен стан колико од стварне своје техничке умешности толико и од разметања њоме, водећи стално тајанствене преговоре са лакомим и лаковерним Јеврејима парајлијама око позајмица које су му потребне за истраживања и усавршавања која ће донети милионе. „Ефи уме“, говорио је задовољно Вилим Базм, заваљујући се у фотељи са цигаром стегнутом међу јаким белим, за показивање увек орпим зубима, јер је и сам по материној лози био Ерлих, исте бистре, Срзе крви, јер је заправо сматрао — џтлавном начелно, без основе у доказима — да и сам „уме". Он је начелно бис и за то да Мирослав прихвати сроднички позив, не толико због опасности од прогона и истребљења која се примицала границама земље — јер му вера у љулен у срећу није допуштала да. сагледа ову опасност — већ што му се чинило да у исељавању, у промени средине леже веће животпе шансе. „Ех, да сам ја млађи!" уздисао је, забацујући главу на наслон фотеље и ташшући се јастучастим меким тпакама по трбуху, затегнутом у белу, ПОА грлом откопчану кошуљу, избапујући беле кољутове дима који као да су исписивали у ваздуху трпезарије да он у ствари уотште не жали што није млађи, да му је лепо баш тако. с гојним телом и цигаром међу зубима. „Зграбио бих ту

прилику", стиснуо би шаку, као ла је она. прилика, већ“

ту, међу његовим белим, танким прстима, Ерлих, седећи наспрам њега с рукама скрштеним на столу — 9 није пу-

атио — озбиљно му је повлађивао. Он је уопште деловао 03. биљно, свечано. са својим уским лицем чврстих _ црта налик.

више - на пастора него на проналазача, јасних плавих очију,

.

- : : : к' танких усана, сасвим друкчији и од Лили, коју је ипак, или баш зато, обожавао, као и она њега. Говорио је споро, једнолично, суво, али са таквом уједначеном упорношћу

да је било немогућно не слушати га; тврдио да ОВАВА ЕН

Јевреја па и Бламони, грдно греше што се не користе искуством раније угрожених, уништених, наводимо пример СВОјИХ знанаца Бечлија који су не помакавши се чекали да их нацисти најпре избаце из њихових фабрика, радњи и становаа потом, лишене средстава и утинаја, одведу у логоре и уморе глађу. „Говорио сам и њима: бежите! Али они су остали, нису ме послушали. А заштог Зато што нису имали вере у себе, што су сматрали да ће пропасти ако, се одвоје од својих перзијских тепиха и кристалних лустера · Затим је с таквом подробношћу описивао опустеле јеврејске домове и развлачење њихових драгоцености да се Бланка Блам, ропски поклоник кућанства и кућевности, стресала од ужаса и бацала очајнички прекорне погледе на свог мужа, захтева. јући од њега немо да свог рођака обузда, свакако само свог, јер је у потаји веровала да се У њеној породици строжијих назора не би ни могао родити тако неумољив сведок и очевидац, да то може бити само овакав човек 623 поузданог занимања, без дома и који се, оставши рано удовац, није поново оженио као што мушкарцу са женским дететом до том детету, Лили, пуштајући јој

ликује, већ се сам брине о дабогме у свему на вољу, па и да на очиглед свију заводи

њеног сина. ""Дили га је стварно заводила. У својим позивима у тућину, за разлику Од оца, није се уопште позивала на претрпљене и виђене ужасе — које је сигурно блеве ч памтила —, већ му Је неумерено ласкала, приближавајући се више разлозима Вилима Блама. „Шта ћеш ти у овом мајушном и мртвом граду2" умела је да упита, у чуду, освећући се по готово пустим улицама Новог Сада, на кој“ ма ге иначе очито сјајно осећала. „Та ти си паметан, леп, сло: собан: створен си за велики свет." Блам је крио поглед пред толиким хвалама, али су га оне нагониле да крај Лили буде стварно и паметан и способан, чак и леп; више од тога, бивао је мудар, дубок, као никад дотле у животу. На Лидина зачуђена питања и подстицања одговарао је да би их сузбио и, често, обезвредио, торком и гордом тргзвенонћу: да он зна како га овдо у забачености очекује залудан, маловредан живот, па чак и пораз, пропаст и смрт, али да не види зашто би се човек морао уклањати својој судбини. „Живот је и иначе бесмисао", говорио је. И: „Живот је само обмана". Исповедао је мрачну зрелост којој се и сам чудио, а Анди је том зрелошћу, коју је и очекивала мада јој се, њега ради, одупирала, бивала усхићена. Иако његова вршњакиња, дакле као женско много одраслија, поверовала је, чак, да он и о љубави зна више него она. Једном, док су се још само зближавали, рекла је, завртевши се на нози као чигра, а у потаји испитујући на његовом лицу утисак који ће оставити; „Знаш, ја имам У Бечу вереника! Само, да ди је још жив" На то је он, љубоморно, развио мисао о бесмислености веза које одржавамо у себи, не обазирући се на чињенице, не схватајући да се спона једне узајамности већ прекинула док ми још њен крај држимо заслепљено у руци, као. дете кад му се са канапа откине змај. „Како си у праву!" признала је одмах покајнички

и обиснула му се око врата. То је било у парку на Тргу.

војводе Шупљикца (чије име она никад није успела изговорити већгаје накнађивала смехом), куда су били изашли после обилатог ручка Бланке Блам, остављајући одрасле и трому Естеру варењу и озбиљним разговорима. „Пољуби ме!" затражила је тада први пут и прва, пропињући се на прсте и припијајући уз њега своје мале, чврсте груди. „Али може нас неко видети", успротивио се збуњено Блам. ин то је однекуд такође испало паметно и зрело, тако да се Лили готово правдала, оповргавајући: „Нема нигде никога", што је одговарало стварности, у коју се Блам уве. рио опрезним освртањем. „Па добро", рекао је и спустио усне на њена врела танка уста, којима их је она одмах похлаепно усисала. У телу је дрхтала, увијала се, цептала. а на крају се чак заплакала. „ја не желим да преварим Ханса. Он је у логору, можда га баш у овом тренутку миче или. убијају, 10 је издајство." Али је ипак наговорила Блама да изнајми собу и пошла жељно да. је види и одмах

| исе. њоме; одушевила и у свом одушевљењу разоденула Мр"

легла у хладни, огромни сељачки кревет. Стискала је 'очи

док је он незналачки продирао у њу, лице јој се грчило |

а чело. оросило знојем, јер је била нетакнута, што се открило када је скочила из кревета и уздигнуте главе, ву: кући за собом чаршав као плашт, притрчала умиваонику да га опере од крви. Њено наго тело било је чврсто и витко, сјално као мед, није та се стидела, чак се њиме разметала прелазећи пут између умиваоника и кревета у више наврата но што је било неопходно. „Свиђам ди ти се Реци ла ли ти се свиђам2" питала је смешећи се, и не слутећи да тиме спречава да се Бламу свиђа, јер је он сматрао да је извесне ствари неупутно откривати а да међу њих спада и до падање у неодевеном стању. Било му је међутим суђено да се баш због Лили сасвим открије: већ после трећег састанка у ње се појавила трудноћа. Своју неприлику је долу ше подносила храбро, час с извесним пркосом, изјављу“ јући пре било чијег наговора да „сад није време за брак и рађање“; нити је смерала — уз велико Бламово олакштање — да у тајну увлачи свога оца, кога би њена брига уцвелила и омела у напрегнутом паду. Али нежељени ПАОД се није могао отклонити без помоћи одраслих и Блам

после дужег оклевања признаде све својој мајци. Она се

пренерази, иако је несрећу, једина, предосећала, па је одмах повери своме мужу. Вилим Блам дотле неупућен, примио је новост чпак мирно; њему чак као да је ласкало што му се синчић тако рано постарао за љубавницу, при чему му није сметало ни што је насрнуо баш на рођаку; набавио је и галантно дао потребни новац, па се Лили преселила на три дана на Трг војводе Шупљикца. под изговором приснијег обележавања скорог растанка. Она је из куће оттшла у пратњи Бламовице и вратила се са њом фијакером, бледа, за два часа видљиво смршала, али насмешена као увек, па је реконвалесцирала у трпезарији рођачке куће, лешкарећи на софи обучена али у лаким Естериним папучама, слушајући радио, дворена од Бламовице и Естере, које су догађајем биле свечано гануте, а заобилажена У тироком луку ОД МУШКИХ чланова породице, с изузетком Ефрапма Ерлиха, који је улазио право у трпезарију да кћер пољуби у чело, не примећујући или се претварајући да не примећује њену истањеност и чулан положат, а зетим одмах прелазио на једнолично саотштавање својих закључака. и планова, 0 новим светским догађајима, о својим проналасцима, о одласку. Међутим, сад после откривања и нелагодног епилога ролоскрвне везе, нико. више није помишљао да би му се Мирослав могао прикључити; ћутао је о томеги Вилим Блам, увидевши ваљда да селамнаестогодитињак није довољно зрео за живот у туђини, па и Ефраим Ерлих, као да је ипак неттто наслутио. Једино је Лили наставила да та преклиње да пође, сликајући му страни свет у ружичастим бојама, обећавајући да му неће сметати да у њему ужива, да ће се акоон то жели повући. дати му пуну слободу. Но, после претрпљеног искушења Блам беше изгубио сваку вољу и: сву храброст да се на њу ослања; у ствари, једва је чекао да Лили оле. Ипак, дотле, попуштајући себично њеним преклињањима, одвео ју је још неколико пута у Доситејеву џлицу, предузимајући сад мере предострожности које је раније пропустио; изван тога ју је избегавао. Имао је осе: ћање да је она брза трудноћа била такође јелна ол њених претераности и да би даљи живот уз њу био нужно пун немилих и смешних последица. Одахнуо је кала је отпу-

товала, окупана сузама приликом опроштаја, на сивој ново-

садској железничкој станици, тде су кофери Ерлихових, чудних облика и боја, покуповани у неколико земаља њиховог избеглитита, послелњи пут извели. блесак једне стране тостујуће представе, као каквог циркуса, после чијег од: ласка наступа опет редовни разумни живот. ,

КВНЕВИЕНОВИНЕ а

«