Književne novine

ти

цуско тле —- Цветан Тодоров"),

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

Маставак са 4. стране

процеса. Наравно да и за нашу средину важе правила. игре која важе за стање ду“ хова у књижевности уопште, Но, једно је извесно; коетзастенција приступа им тео ријских модела (испитивања уметничкој дела, о којој са мудрошћу и разумевањем говоре неке коловође нове критике на страни, још: је неопходхија код нас.

Књижевно — теорајски доприноси у стриктном смислу те речи су релативни, једна пукотина у систему понекад је АОвољна да обори читав систем, Стваран допринос синтетичној тесријској мисли остварује се много ређе но што нам то изгледа, а безбројна варирања једном већ фиксираних поставки, довитљива МУАТИПаиковања појединих фундаменталних 06разаца, спорадичне опаске које обогаћују већ постојећи модел мишљења, потхрањују варљиво уверење да се са промењеном терминологијом — свака епоха нуди по једну терминолошку ренесансу — мења и стваран контекст мишљења, У — нашој епохи, процвату књажевно — теоријске мисли упркос, мали је број оних које можемо сматрати истинском новином. Са свим је извесно да наша књижевност пема „свог човека" у том круту, као и то да та никада чије ни имала.

Теоријска мисао која се остварује пи мивоу конкретних анализа, или у додиру са живим бићем дела, која израста из тих анализа или им непосредно претходи, већ се може сматрати плодотворнијом, као допринос мање релативан. Ти коментари „наводњавају" поље литературе вићењима која обогаћују нашу свест о феномену литерарног, а посредно и о свим духовним Амециплинама или видовима стварности са којима је он у „хомолошком" односу.

Литература те врсте изузетно је бога“ та у последњој деценији. Навешћу само неке моделе критичких анализа, које су се појавиле у последње време и које су доиста раскошне у свом обиљу (,засићемости"), магистрални обрасци иманентне критике, која се, међутим, не лишава трагања за људским значењима. Помпњем најпре анализу једне епизоде, једног „романа у малом“ из „Исповести" Жан Жак Русоа, коју врши Жан Старобински"). Поволом две странице Русоовљевог текста, малписано је осамдесет страна свестране, обухватне анализе, која по речима самог аутора треба да „уведе У једну теорију интерпретације", та студија, даље, према ауторовом исказу, потврђује нужне везе између интерпретације објекта и оног коти је врши — између расправе о текстовима и саме основе наших расправа". Старобински остварује једну виспрену крити ку релација, способну да координира ме тоде стилистике, социологије и психоанализе. Истовремено, ова интерпретација. илуструје однос теорије критике и апликације. Интерпретирати — то за Старо» бинског значи дешифровати али и имагинирати, Прецизне аналогије откривају У овим двема страницима Русоовљевог текста и виртуелну схему „Нове Хелоизе", и опсесивну тему Расправе о неједнакости; анализа синтаксе осветљава константе ар хитектонске фразе, технике наративне композиције. Структурална анализа је из вршена више у духу стилистике но линигви“ стаке, Сажимајући, могли бисмо рећи да у комуникацији критичара подела Старобински тражи спонтану симпатију, објективну студију и слободну рефлексију. То је пример критике — интерсубјективне авантуре, критике партицилирајуће и пе нетрантне, која се супротставља аслиритуалном формализму једног дела „нове критике". Опацитет света и трансцендетна егзистенција другог, који пребивају у тексту, бивају нам учињени транспаре“ итним, Не мање је интересантна велика, Ауцидна анализа Балзаковот дела из пера Жан — Пјер Ришара“) који открива елементарну супстанцу пишчевих сензација. Мако у водама екстремног формализма = настављач руског формализма и човек који је највише учинио за продор илеја Шкловског, Тињанова и другова на фра" ; такође са изванредним успехом сједињује конкрет“ ну анализу и теоријски образац мишље“ ња у есеју „Реч према Констану" где 07Крива све модалитете основног запажања да је реч „обдарена матичном моћи“ У Алоафу им осталим Констановим делима.

Када се ингениозне интерпретације ове врсте и овог нивоа буду почеле јављати, мчесталије, по у нашој књижевности, сва“ како да ће то иницирати и пораст АВОсТ. рукот интереса; за литературу и за лите ратуру 0 литератури, критику, Но није

еч о сухим и квазинаучним манипулаџци-

ама, о експериментима статистичког опсета, о припростом рашчлањавању дела, на просте чиниоце, без указивања на АУХОРВне, хумане видике које оно отвара. Критика није посао за насмешене роботе, нити за компјутерски програмиране мозго. ве, Она се отима аспиритуалном _ форма-

· дизму, и биће да је овај само једна про.

лазна секвенца у развоју критичке мисли,

Навео (бих крају прецизне, инстру. ктивне речи Жана Старобинског, у пред; говору његове већ помињане књите: „Да "би одговорила својој. целовитој вокацији, ха би била расправа разумевања о делима, критика не може пргоивати у грани мама верификованог знања; она треба да, са своје стране, буде дело и да прихвати ризик дела. Она ће носити обележје личности — али једне личности која је уме. да да прође кроз имперсоналну аскезу „објективног“ сазнања и научних техника. Она ће бити сазнање о речи исказано но: вом речи; анализа поетског догађаја, учињена својеврсним догађајем“.

Опатија, априла

Петар Џаџић

~

3) Ра тејацоп сиаме, баштегд, 1970. 4) Еџидев виг Је тотан те, бешћ, 1970. 5) Ровфаме «је Ја розе, Бош, 1971.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5

МИДХАТ

БЕГИЋ

Циљ критике естетеки елемент

ЗА „СТАРЕ ПРАВЦЕ" у књижевној кри: тици о којима се постављају питања. у ан кети мислим да се из више разлота може казати да су, као системи мишљења, одиста застарјели, „превазиђени". Наш, ХХ вијек учинио је сва књижевна питања, као и саз нања и искуства, далеко сложенијим него што су била. Али прихвативши једном ту тирању, морамо се озбиљно питати нису ли многе црте и ових праваца својствене критици уопће. То кажем стога што би било одвећ смјело на основи тога сазнања унапријед одбацивати критичаре који су припадали тим схватањима. Наиме, мислим да постоји одређено критичко стваралаштво које искључиво овиси о субјективној природи и снази критичаревој. Отуда никакав правац не чини критичара значајним, ако он сам није стваралачка индивидуалност. Затим треба и у самом акту критике можда разликовати одређени импресионистички, полазни, приказивачки тренутак који је вјероватно незаобилазан. Уз то, може ли се увијек, у свакој прилици, одбацивати психоаналитички гриступ дјелу и стварасцу, а то значи и посизање у стваралачку пишчеву „биографију“ Напокон нема ли основа за разумијевање дјела и извјесна со диолошка интерпретација књижевних појава2 Мислим да се може говорити и о модерном виду социолошке критике која доста, али и не све, открива.

Поготову је, по моме бар мишљењу, те-

·_шко одбацити иједан модерни књижевно“

критички систем, усмјерен на одређени вид дјела мили стварања. Но то за мене бар не значи комбинирање различитих – метода, што би била нестваралачка еклектика, тешко, психолошки пробављива. Личност критичара-ствараоца је ту пресудна, и критика је увијек исход из критичарева умног и емоџионалвог, субјективног устројства, Без тога се лако прелази на: поље сваштарског дилетантизма, што пријети сваком критичарском перу. Постоји у човјеку, међутим, одређена маржа критичког, и можда битно дијалектичког, слободног кретања, тражења, удвајања _ личности, непристајања или саображавања, о којој је У једној својој књизи веома увјерљиво товорио Ж, Пуле, У суочењу с дјелом то је простор критичарева могућег одразног или можда изразног самосталног кретања. и доприноса. О томе питању сам покушао нешто своје казати у раду „Књижевна критика и марксизам", који излази у наре“ Аном броју сарајевског „Прегледа" с обзи“ ром на симпозијум посвећен томе питању, Чини ми се да се између дјела и живог постојања одвија драма критичаревих стваралачких пустоловина, авантура, у којима он улаже своју свијест и савјест, непоштедно, свјестан да његово стваралаштво про. излази из њега колико и из дјела, Но изван“ редна. разноврсност стилова, изразних система, осебујних искушења у свијету дјела и писаца не може упућивати критичара на једносмјерност мишљења. Та разноврсност умножена је историјом, и није могуће по једном истом моделу говорити о прошлим и садашњим појавама, мако свака епоха има претензије — и права — да надиђе и ревиљдира читаву прошлос!, Може писац У одређеном дјелу бити обузет одређеним идеолошким, рецимо и марксистичким засадама, Не присиљава ли то и његова критичара да спозна ту идеологију, да би се упустио у равноправан дијалог Али за њега ипак остаје књижевни, естетски елеменат, крајња, али све модернија м слоболније схваћена одредба смисла и значења дјела, Са свих својих авантура, њима је апсолутна духовна слобода једина права погодба, он се враћа у свој књижевни свијет облика и оживотворења, мада је свјестаћ да су могућа често и половична, не до краја

"изведена умјетничка рјешења. Између ет

зистенције и облика он је готово на истим раскршћима као и његов сатоворник Уну" тар дјела. Чини ми се да и тематска мо ит" тертекетуална, формалистички обликовна, и структуралистичка и егзистенцијално-тенетичка средства критичког стварања, као и дубље психоаналитичка, намећу му сем нехотимично у сусрету с различитим Аје дима. Мене лично феноменолошки занима колико појединост толико и склоп дје ла, његова унутарња тензија и обликовна структура. То сам можда, иако непотпуно,

извео у анализи Станковићеве „Нечисте крви" у раду објављеном 197. у сарајевском „Животу“. Не мислим да сам иКвА

казао све што сам и како сам желио, На крају свјестан сам пуне релативиости свога. мишљења и занима ме свака новина у тим подручјима.

Мидхат Бегић |

(лепило методолошког лотматизма

У ОДГОВОРУ на питања постављена у ваијој анкети тешко је избећи неке истине које је историјско искуство критике одавно верификовало као опште,

Не постоји критичка школа чија би начела била у тој мери откривалачка и свепримењива да би принципе неких друтих приступа учинила занемаривим, Не постоји јединствени, „прави“, „најпогоднији“ метод за откривање сложених и вишеаначних истина књижевног дела, Ми немамо ниједне иоле значајније критичарске личности која би била „чисти“ представник неког критичког метода. Критика је сувише сложена и сувише индивидуална. активност да би такве класификације биле могућне и релевантне, Због тога верујем да и свака подела критике на „стару“ ми „нову“ није ништа друго до пуки рекламни трик ових који, у име борбе за обогаћење, промену и обнову критике, старе хогматизме замењују новим, заборављајући при том да је догматизам у критниим подједнако опасан, јалов и често кобан као дотматизам у идеологији,

Помпезна претенциозност и изнурујућа нечитљивост знатног дела онога што Под, заставом структурализма почиње све чешиће ла нам се нуди Као нова вера која ће ревитализовати нашу учмалу и архаизовану критику, подједнако су ми стране и неприхватљиве као, рецимо, идеолошки фундирана и окоштала стара социолошка метода, Очигледно је да само заслепљени верници властите догме не виде једностраност, ограниченост и стерилну искључивост онога у шта верују.

Генерално отказивање верности једном критичком _ методу и слепо прихватање друтот, ма колико он био „нов“, мало шта

може да измени, И у критици је увек била и увек ће бити пресудна личност, ,

индивидуални таленат, а не метод (опет један неизбежни труизам); личност која титје себе учинила робом једног метода, него је различите, често сасвим диспаратне елементе различитих приступа, потчињавала својој индивидуалности и прилагођавала реалности дела с којим се суочавала, Не само данашњи статус наше критике него и њена будућност у директној су зависности од критичарских личности које

АУШАН ПУВАЧИЋ

ће бити пријемчиве, али не поводљиве; које ће бити спремне да прихвате и стара искуства и нова искушења, а да се слепо не поводе за непровереним инте-

лектуалним помодностима оних који су спремни да читаво историјско искуство критике ставе на жртвеник сопственог

самољуоља,

Пошто ова ашкета има за циљ да утврди реално стање наше данашње критике, посматрано кроз призму латентног сукооа између „старих“ и „нових“ критичких метода, мислим да се мора констатовати прве ге пекритичке поводљивости,

римера има више, Најочигледнији су они критичари који у својим теоријским или практичним приступима одређеним проолемима или делима вешто баратају имонима, терминологијом или методом напабирченим у некој давно објављеној али код нас тек недавно превеленој или „откривеној“ књизи. .

Практична критика пајмање подноси стегу методолошких искључивости, Основна дужност критике одувек је била да

· отвара, а не да затвара, књиге, да у сло-

женој интеракцији различитих пристуга начини што више пукотина кроз које ће се у дело моћи ући, Методолошким синкретизмом критичар се најпре може приближити оној тоталној визији. дела којој критика одувек тежи и која неминовно измиче верницима једне вере и апостолима једног јеванђеља,

Наш савремени критичар није“ на жалост, увек у могућности да о свим имиликалтијама дела товори оном непосредношћу и јасношћу која је одувек била обележје праве критике, Тиме, мислим, додирујем једну од основних тешкоћа савремене критике, коју и ваша анкета вешто избегава својим академским ескапизмом у област у којој нема великих дилема — као што показују и њени досадашњи резултати, __Критичар, суочен са комплексном резаношћу дуже или краће прозне или повтеке структуре, настоји да њен двосми“

љелени товор слика, метафора и симбола,

параболе или алегорије, дешифрује,и пре“

веде на језик непосредног рационалног исказа, Критика се по самој својој при“ роди опире магловитој реторици или про“ вокативној игри проналажења домишљатих алибија, Критичар-практичар, суочен са делом које треба да протумачи, постаје свестан парадоксалности сопствене ситувпије, Он открива да критика нема слободу која је поезији или прози дозвољена, 06-– јављено дело не може да буде „отворено“ у свим откривеним слојевима. Критичар је често приморан да неке очигледне али „опасне“, _ јеретичке импанкације _ дела „превиди“, свесно ограничавајући своју а“ налитичку акцију, из опреза да писца не ували у неприлику, а самоме себи м нехотице не додели улогу „доушника“, Каткада, му је онемогућено да о таквом делу уопшште говори,

Битка за нужну атмосферу слободе и индивидуалног открића, климу у којој критичарево недвосмислено тумачење неће бити теже саопштљиво од двосмисленот товора дела, не добија се ни „старим“ ни „новим“ критичким методима, Али стварање такве атмосфере је обавеза коју данашњи критичари имају не само пред књижевношћу којој служе, него и према сопственом достојанству п будућем угледу, Мирењем с властитим недореченостима пи свесним превиђањем онога што је очигледно, савремени критичар не служи ником другом до онима који на полунстинама темеље своје самозадовољество, Тек када и за себе осигура услове за неспутану критичку акцију, савремена. критика. ће, у стваралачком и узајамно _ оплођавајућем међудејству различитих, „старих“ мо „нових“, критичких поступака, успети да крене путем сопственог преображаја,

Аушан Пувачић

(тара. нова и нова нова критика

АИСТИНКЦИЈА стара критика. = нова критика усвојива је у недостатку прецизнијих дистинкција и под претпоставком да. се ово разграничавање не врши искључивс по временско-историјским ознакама, већ превасходно на основу методолошких разлика, У том случају, јасно је да се под старом критиком подразумева предоминација историографских, биографских и биолиографских метода, критичког дара, чула, укуса, умешности у импровизовању мо сличних појмова на којима ова критика инсистира онда када настоји да саму себе дефинише у односу на објекат посматрања (књижевно дело),

Насупрот њој, нова критика почиње да се оформљује и самодефинише онда Када је истакнута потреба за уважавањем имачентне сллштине објекта посматрања, СтаЛО се. дакле, на становиште да је истина. о делу унутар њега самог, Но, то не значи да је нова критика укинула појам контекста. Појмови и представе из ширег духовног контекста, методе инспирисане разноврсним сазнањима, о философских до примењено научних, налазе своје место У окриљу нове критике, Феноменолошка, исихоаналитичка, егзистенцијалистичка, формалистичка, критика = сто неколико појмова који. лаље парцијализују појам нове критике,

Споменимо и структуралистичко схватање критике од чије се појаве и почео осећати сав жар за дефинитивним поништењем онога што је у критици старо м пнаугурацијом аутентичне новине, Реч. је о критици која је коначно пожелела да збрише јаз између критике и дела, апализе и креације, објекта посматрања и на“ чина посматрања, То је критика која жели да сазна како есенцијална својства вредности дела, тако п креативну основу — стварност дела, са пнтензитетом свести равним интензитету креације, а различитим само по доминапији рационалног, При томе се годразумева како ујелначавање нивоа анализе п креације, тако и извесно њихово прожимање,

Меледиће линтвистичка, семантичка и семполошка критика као резумгат даљет раслојавања по специјализовања критике, односно као појава „плове нове критике“, Могло би се рећи да нова критика уопште настаје у знаку непрестане специјализаци“ је, — Присутан је и јелан критички импулс који бих, по' властитом нахођењу, назвао импулсом револуционарне критике, Ова критика, на свој начин, жели ла премости спомепуту специјализацију, прожимајући се духом револуције м утопије; желр да их налази и открива, потпомогпута марксистичком теоријом сазнања, у радикализованом _књижевпом тексту са вишеструким, па по политизованим зпачењем, То је критичка мисло која олбацује појам литература и жели да оперише са појмом говорни низ, која разлучује објекат сазнања ол стварног објекта (Ј. Кристева, Ф. Солерс), Такав концепт полстиче револуционисање књижевног текста и схватања тог текста. Односно, ова критика се припаја типу „нових нових“ стваралачких критика које желе ла остваре вишеструки утицај, Споменута тежња може се објашњавати као последица разавајања теоријски засноване, стваралачке критике од дневне, која п не мора да има наглашено теоријских, олносно било каквих изузетних претензија,

Многа од побројаних схватања, почев од старе па до нове и „нове нове критике“, која су овде дата у нимало исцрпном п не нарочито прецизном пизу, боље речено — као низ извода из светске критичке мисли, нашла су места и утицаја пу ломаћеј критици, Зачеци озбиљније критичке мисли кол пас, уосталом, оснивају

Наставак на 7, странн '

Срба Игњатовић |