Književne novine

АЕТОПИС

ЊЕГОШ оживљен

НА СОРБОНИ

Ктипозјау Ј. Зразте, Рјегге Реггомтс Мјего5 ег 1е5 Егапсајз, Раг1в, РибисаНопз де Та Зогђоппе, 1972, р. 760.

Прошле године, Француз Мишел Обен, лектор Универзитета у Београду, одбранио је на Сорбони тезу „Историјске и песничке визије у Његошевом песничком делу". Књига још није објављена али по ономе што је до сада продрло у јавност, то је дело великог значаја, достојно великог песника, Крајем априла т. г. наш сународник професор Крунослав Ј. Спасић олбранио је, такође на Сорбони и такође за државни докторат, тезу „Петар Петровић П—Његош и Французи", дело великог значаја и богат прилог нашој науци у упоредном изучавању књижевности.

Негде између два рата, Гистав Коен професор књижевности на Сорбони приказивао је у париским „Књижевним новинама" „Велике тезе Сорбоне". У те „велике тезе Сорбоне" несумњиво спада и теза Крунослава Ј. Спасића, и не само по величини (има 760 страна) него и по својим квалитетима и научним, савременим методама у изучавању књижевних проблема. Није то само студија о Његошу и Французима, него пространа анкета дугогодишњих истраживања (15 година), и трагања. Нема готово ниједног значајнијег проблема м вези са Његошем и његовим животом п делима који није додијрнут, најчешће детаљно обрађен у свим могућим аспектима, у овом студиозном делу.

Резултате једне књиге тако 60огате садржајношћу својом не могуће је изнети у једном новинском чланку; они се могу само поменути али без подробније анализе и дискусије.

У уводу, Спасић описује Црну Гору у Његошево доба са свим њеним особеностима и њеној ми. сији. .

М првом поглављу, Спасић је насликао Његошеву интелектуалну фигуру, изучио његово образовање, његово знање страних је зика, поглавито француског, о чијем професору Антиду Жему дуго трага по архивама нарочито у Италији, пратећи га на свим ње говим путовањима.

М другој глави говори о Французима које је Његош лично познавао и о његовом рукопису „Историја Црне Горе". Спис је био поверен једном песниковом пријатељу да та у Француској штампа, на француском језику. То дело све до наших дана није пронађено. Спасић није жалио ни труда ни времена да би ушао у траг овом изгубљеном рукопису. Али сва његова настојања, у Паризу и Италији, остала су без резултата, као и трагања његових претходника. Трећа глава посвећена је Њетошевом ставу према Французима, његовим симпатијама и односима према овој земљи у коју жели да оде, али га спречавају Метерник и Русија. Ту је и портрет Његоша владара, државника. Предмет ових изучавања су и Источно питање, однос према Турцима, Аустрији, Италији, Енглеској, Америци, али највише се говори о Французима и Француској, са којом ће Црна Гора доцније проширити своје односе.

У четвртој глави Спасић поново изучава и допуњује Његошеве погледе о Французима на основу песникових дела и преписке. Њетош је опрезан кад пише о Французима да се не би замерио Русији и Аустрији које мисле да Ње-

тош има сродности са Францус-о

ком ин склон према либералним

идејама.

Његош долази у додир са Французима дипломатима и научницима који путују по балканским земљама да их проучавају. Међу тим људима најјачи утисак је на песника оставио Белфон, а све грешке, учињене углавном из незнања, које су почињене у списима тих радозналих слависта, о Црној Гори, искупили су Сиприен Робер. Ћелфон. Ксавије Мармие, који заузима посебно место меЂу онима који су писали о Црној Гори и Његошу. |

Спасић прати Његоша на свим његовим путовањима и даје опширна обавештења о његовим сусретима не само са Французима него и са људима лтугих народности. Сви странци, без разлике, сматрали су Његота за вишег човека

Шеста глава врло интересантна и посебно тешка. веома је велика (250 страна). Она је сама била _ довољна за локтооску тезу скромнијих амбиција. У овом потлављу писап упопрелном методом изучава олиносе измећу франпуског песника Алфпела ле Вињиа п Његоша. Описује њихово васпитање, духовно образовање два песника. њихову филозофију. њи хов: оптимизам и песимизам. ТО гледе о слободи, патриотизму, њи-

КРУНОСЛАВ Ј. СПАСИЋ

хово _ схватање части и поноса, њихов хероизам, њихов стоицизам, излаже њихове погледе о лирској и епској поезији и версификацији. И, што нарочито треба — истаћи, српски песник ништа не губи у тим поређењима са једним од највећих француских песника.

Писац је врло опрезан. То су више поређења него утицаји. Има ту случајних подударности и сличности у мислима и осећањима. Спасић с разлогом закључује да је више у питању духовна сродност и сличност него утицај. Уколико има сличности између два песника, она долази од њихових духовних афинитета, нарочито од заједничког песимизма. Неке сличности можда долазе од заједничке лектире и духовне атмосфере њихова доба. Ако су понекад пили воду са истих извора, они не дутују ништа један другом.

Пошто је свестрано изучио Његошев однос према Алфреду де Вињиу, Спасић у седмој глави проу“ чава Његошев однос према друтим француским писцима, нарочито према Паскалу, Волтеру, Русоу, Бифону, Ламартину, Виктору Игоу. Класици ХУП века, Расин и Корнеј, били су му много даљи. Поред извесних утицаја наведених писаца, Његош је у француској књижевности тражио и налазио одјеке својих сопствених снова, нове идеје и слике, метричне и ритмичне новине и смелости,

Најзад, у последњој глави писац говори о француским преводима Његошевих стихова, поглавито о преводима „Горског вијенца“ (Дивна Вековић, и фрагментарним преводима опата Борвона и Миодрага Ибровца у љеговој „Антологији југословенске поезије". Друга, споредна или допунска теза објављује француску библиографију о Црној Гори.

Теза · Крунослава Ј. Спасића, резултат петнаестогодишњих напора и трагања, осма је теза наших људи за француски државни докторат,“) за који се раде две тезе: главна и споредна или допунска. У тој 'малој галерији „великих теза Сорбоне" књига Крунослава Спасића заузима видно место. Она је најлепши и најтрајнији споменик великом српском песнику у доба жустрих препирки око јелног друтог споменика, мраморног маузолеја "Ивана Мештровића. Она ће му, надамо се, отворити врата наших научних установа, на обострану корист.

Душан Милачић

у Можда је ово прилика да упознамо јавност нашу са једним докторатом који, колико нам је познато, постоји само у Француској. Свуда су докторати универзитетски степени. У Француској, меЂутим, поред универзитетског лоБтората постоји и државни доктопат. Универзитетски докторат ван Француске даје сва права као п државни, али у Француској ко нема лржавни докторат не може бити професор универзитета. За универзитетски докторат пише се јелна теза, а за државни две. Некала се она друга, допунска теза писала на латинском језику. Државни Аокторат од Југословена положилим су до сала: Миодраг Ибровал,

" Драгољуб С. Јовановић. Алексан-

лав Арнаутовић. Милан Марковић, Атал | Милапић, Милот Савковић. Милхат Томић и Крунослав Ј. Спасић, (А. М)

65. редовна годишња скупштина (СКЗ

На дан 22. маја ове године, на исти дан када је пре седамдесет девет година одржана прва го дишња скупштина Српске књижевне задруге одржана је у свечаној сали Београдског универзитета 65. редовна годишња скупштина ове установе.

Ова Скупштина била је посве-

ћена осамдесетогодишњици постојања СКЗ па је тим поводом председник СКЗ Добрица Босић говорио о „Српској књижевној задрузи у култури српског народа", др Никша Стипчевић о „Српској књижевној задрузи и књижевности", а др Радован Самарџић о „Српској књижевној задрузи и науци". Скупштина је такође изабрала за свог почасног доживотног председника Иву Андрића. Тим поводом Меша Селимовић је прочитао своје слово „У Андрићевом свету само је живот вечан".

Поводом осамдесетогодишњице

2! члану Српске књижевне задруте додељене су медаље са ликом Стојана Новаковића, оснивача ове установе, које је израдио вајар Небојша Митрић. . У другом делу рада Скупштина је усвојила и размотрила тодишње извештаје, дала разрешницу члановима Главног одбора којима истиче мандат и изабрала у Главни одбор другове: дра Александра Леспића, дра Војислава Ј. Бурића, Љубишу Јеремића, Скендера Куленовића, лра Станка Мандића, дра Зорана Панића, Мешу Селимовића, Љубомира Симовића. Добрицу Ћосића, Александра Тадића и Вукомира Бинђића.

Филмеки фестивал у Загребу

Од 19. до 24. јуна одржаће се „Први свјетски фестивал анимираног филма". На загребачком фестиваау ће учествовати аутори из 23 земље, са свих пет континената, Пријављено је око 300 филмова. Највише пријављених филмова је из САД (106). Следе Велика Британија (23), Мађарска (21), Француска (20, Канада (19), Пољска (17) итд.

Покретање оваквог фестивала наметало се и раније због великог међународног угледа Загребачке школе цртаног филма, али су услови за међународни фестивал сазрели тек након престанка познатог фестивала анимираног филма у француском граду Анесију; Сличан фестивал има још само Румунија у Мамаји.

Домаћин фестивала „Загреб филм" учествоваће на фестивалу ван конкуренције како би се жирију дала могућност да ради потпуно објективно и непристрасно. У међународном жирију, поред нашег оскаревца Душана Вукотића, налазе се познати аутори анимираног филма Јиржи Брлечка (ЧССР). Џон Халас (Велика Британија) Фелор Хитрук (СССР), Џон

Хабли (САД). Марџел Јанковић (Мађарска), Мануел Отеро (Француска). „Неопланта _филм" и „Виба

филм", друга два наша произвоБача анимираног филма, учествоваће на фестивалу у специјалном програму.

АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: Филиш Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драган М. јеремић. (главни и одговорни уредник), Љу. биша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић, (секретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић,

Књижевни савем др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, ар Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Мдејно решење графичке опреме: Богдан Кршић,

Аист излази сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство АвОструко. Лист пздаје Новинско-излавачко предузеће „Књижевне новине“, Београд, Француска 7. Директор Војислав Вујовић, Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијадно одељење и администрација). Текући рачун: 608-1-208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас“, Београд, Влајковићева 8.

НАПОМЕНЕ С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ (2)

РАЊЕНИ ОРАО (ЦЕНСКЕ АВАНГАРДЕ

У ЧИЊЕНИЦИ да један театар који је дуго година носио ореол авангарде ставља на репертоар „Рањеног орла“ госпође Мир-јам или, пак, што други театар који је покушавао низ година да буде носилац | општенационалног, „са везног“ стила у нашем позоришту игра Фејдоову „Бубу у уху Не треба напречац тражити разлоге за суд о распаду темељних критеријума за конституисањем стила сваког нашег позоришта. Тај се суд, додуше, може разматрати и на основу репертоарских потеза свих наших позоришта, јер је постало могућно да свако од 0е0градских позоришта игра сваки комад из свјетске и наше драмске литературе без обзира на споху, пишчево опредјељење или литерарни ниво текста, Али и то није, по мом мишљењу, пресудно.

Наиме, модерни театар не поштује више писца до мјере која би обезбјеђивала одређени и свјесни напор да се театар прилагођава писцу и да заједничким радом дођу до изграђене представе која би користила и писцу и тсатру и публици. Публици прије свега, Театар данас тражи, писца којега може подредити својим театарским захтјевима, представи. Пишчево дјело постаје само један, малте не неважнији или, пак, најмање важан повод за представу. Писац постаје до те мјере неважан да се његово дјело узима као либрето за реализацију једног замишљеног, или импровизованог, сценског подухвата. Хамлет у подрум, Хамлет из подрума или Жигон у Хамлета, Хамлет из Жигона. Све је, дакле, могућно ако је питању сценска иновација.

Радо бих прихватио овакво тумачење _ разбијања _ свеколиких мјерила у театру, мјерила за које се најчешће може рећи да су старомодна и превазиђена, да се не налазимо у ситуацији да будемо свједоци апсолутне превласти забављачке умјетности на нашим сценама. Може се, наравно, и од Мир-Јам и од Фејдоа правити добро позориште, може се позоришна пита правити од свега и свачега, што понекад показују представе БИТЕФ-а, може се позориште „уништавати“ или „обнављати“, „осавремењивати“ или „класицизирати“, али се иза свега тога мора налазити чврста умјетничка позиција, став, или, политичарски речено, циљ који оправдава средство. Није ту у питању организациона страна наших позоришта, иако и она, дакако, представља непремостиве проблеме за формирање слободног, неконвенционалног позоришта. Хтио то или не вођ тог позоришта, његов креатор, мора рачунати са одређеним ансамблом итд. У питању је трајнији покушај стварања модерног позоришта.

„Не занима ме да будем драмски писац — рекао је Бора Босић, један од писаца који су везани за „Атеље 212“ — већ да радим за позориште. Радим у позоришту јер се борим против оне конвенпионалне драмске литературе којом се баве сва остала позоришта“. Образлажући ту основну мисао Босић је говорио о дуготрајној агонији грађанског позоришта коју наш позоришни живот не само да омогућује већ јен стимулише својим неопредјељењем за модерни театар.

Други један позоришни стваралац, редитељ за чије су режије везани највиши умјетнички успјеси „Атељеа 212“, Љубомир Драшкић, човјек о коме је и незаобилазна Мира Траиловић изјавила да је још од „Краља Ибија“ „креатор који је равноправан са писцем у сценском остварењу дела“, супротставио се том олаком утрпавању „свега и свачега“ у модерни театар тврдњом да је додуше у „Атељеу“ створена клима да се заједнички ствара али да нисмо успели да створимо аутентичне Арамске _ писце већ живимо од рестлова писаца који пишу и све остало“.

У распону између ова два мишљења, једног које се заузима за борбу за модерни театар и другог које се заснива на свијести о томе да је читава ситуација у знаку почетка борбе за стварањем модерног театра, егзистира данас, и овдје, све оно што хоће, и евентуално, може наше позориште, то позориште које је у несумњивој кризи. У духовној кризи. Ту ћемо кризу најлакше уочити по томе што у позориштима не влада никаква, ма и погрешна, концепција већ страховлада популарности глумаца који доводе публику у гледалиште. Међутим, што је најтрагичније, та популарност глумаца није настала позоришном игром већ је донесена, као пртљаг, из других медијума, са филма и телевизије и естрадних наступа. Глумачка страховлада је садашња влада наших позоришта. И писац, и редитељ, и репертоар — све је то подређено популарности глумаца.

Због тога став Љубомира Драшкића, редитеља који је способан да и са осредњим глумцима прави добре представе, и треба прихватити са уважавањем. У њего. вом ставу има, изнад свега, жеље да се позоришту врати амбиција културног чина. А нема бољега отпора искључиво забављачком позоришту од покушаја да се конституише прави модерни театар.

Откуда онда у „Лтељеу 212" „Рањени орао"»

Отуда што је сваки сурогат правог напора спреман да од тога правога напора узме привид и да га употреби у своје забављачке сврхе. Наиме, најбоље своје представе „Атеље“ је направио на комедијама _ захваљујући _ управо Драшкићевим режијама. Ако постоји неки стил „Атељеа 212“ онда је управо Драшкић тај СТИЛ покушавао својим представама да конституише. Мајстори сурогата, имитатори свега, па и стила, покушали су да направе представу која би била слична онима које прави Драшкић. Али Драшкић је — како каже Мира Траиловић „равноправан _ креатор“ писцу. Ствараоци представе „Рањени орао“ су такођер били равноп авни писцу. Међутим, то није, било довољно за модерни театар јер је писац ипак Мир-ам. То је бтло довољно за нападно забављачки театар.

У модерном театру битна је представа. Да би се од текста го: спође Мир-Јам направио модеран сценски спектакл требало би се критички односити према тексту дјела. Требало би се с њим сценски спрдати. Али остати на пола пута, као у овој представи, значи давати значаја једном „дјелу“ ко. је то не заслужује. Позоришних промашаја има много. На њих, заиста, не треба обраћати пажњу. Нарочито не би требало обраћати пажњу, по мишљењу наших „мајстора репертоара“ – позоришних кућа, ако публика иде да гледа такве промашаје и у њима ужива „депо се забављајући“, али када је у питању „Атеље“ питам се да ли је то истовремено и најбољи начин да се уништава, и нагриза, нуклеус покушаја о којему је говорио Драшкић, покушаја да се ствара модерни театар. Јер само стварањем модерних представа може се стварати и нова публика. Овако, паралелним трајањем и истрајавањем и амбициозних м забављачких представа на сцени исте куће, истог позоришта, само добијамо потврду за мишљење да је стање у нашем позоришту крај ње неизвесно, односно опортуно.

Има ли право једно позориште као што је „Атеље 212“, позориште у којему многи виде могућност конституисања модерног театра у нас, да само себи ради о глави. Несумњиво да је тешко истрајати у авангардним покушајима. Не дозвољиво је, међутим, да рањени орао забављачког позоришта заудара на сцени на којој се бије битка за нешто ново и добро. „Кад, умире велики човек — ре као је неки дан на јавној диску. сији о позоришту глумац Зоран Радмиловић — умире са достојанством. Тако умире и велико позо“ риште, Кад умире мали човек он умире у грчу. И смрди. Тако умире и мало позориште, Али таквом позоришту се не верује.“

Омогућимо „Атељеу 212" да трага за путем који ће га довести до тога да о њему говоримо као о великом позоришту. Чини се да је тај пут назначен – Драшкићевим представама. Ако то није могућно, ако заиста нема изгледа да се створи модеран театар, онда наставимо да се забављамо забав“ љачким _ представама у којима, „пошто не постоји криза домаће драме и модерног позоришта“, умјесто буба у уху заударају рањени орлови.

То бар пије тешко.

Вук Крњевић