Književne novine
Саопштење Управног одоора Удружења књижевника
У ТРЕНУТКУ када се васпостављање угледа Удружења књижевника Србије и разјашњавања друшлтвеног сталуса писца са разних страна истичу као неопходност,
за шта се свесрдно залаже и само Удружење, принуђени смо да скренемо пажњу на низ нетачних информација и судова у вези са Удружењем, који су се појавили у разним средствима информисања. Најодлучније демантујемо инсинуације о нелегалном избору Управног одбора. Избор је обављен, према постојећим прописима, тајним гласањем на Скупштини. Техничку страну посла обавила је Изборна комисија, такође изабрана на Скупштини, а сви подаци о гласању могу се и да нас добити у Удружењу.
Конституисање Управног 0060ора. извршено је такође по устаље“ ним правилима. Два члана 06027 одбора, који очигледно нису били задовољни. личним неуспехом приликом конституисања, одбијајући. да уваже демократску вољу већине, изашли су из Управног. одбора. (Један од њих је, међутим, присуствовао и првој наредној седници Управног. одбора.)
Врло често се погрешно наводи број чланова Удружења, који. се, према различитим намерама, знатно увећава или смањује. Удружење књижевника Србије У ужој Србији, после познатог иступања неких чланова из њега, има 333 члана. Цифре од пет и чак шест стотина, спомињане у штампи, очигледно обухватају и чланство друштава књижевника Војводине џи Косова.
Сви чланови Удружења примљени су на основу Статута, и то не само одлукама разних управних одбора него и на основу испитивања сваке молбе од специјалне комисије за пријем нових чланова. Сваки покушај да се чланство Удружења књижевника Србије де“ завуише или омаловажи на основу самог броја је, сматрамо, по грешан и неоправдан. О томе 1е ли тај број велики или мали може се товорити само на темељу анализе књижевног стваралаштва сваког појединог. писца.
Суд о „минорном раду" члано“ ва Удружења књижевника Србије увредљив 12 за многе писце који чине славу наше културе и којима се поносимо широм све та. Став да се рад писаца неоправдано „проглашава друштвено о: равданим, а од друштва се тражи да то скупо плати", никако се пе може односити на књижевнике, од којих многи немају ни најтеопходније услове за свој рад. Књижевници су најмање криви што се њихов рад тако ниско материјал“ но „компензира, тако да од њета не могу ни да живе а камоли да још буду и привилеговани, У Удружењу, пак, нису истицани са= мо материјални интереси писаца, нето су покретана и мнотобројна. питања начелне природе, везана. за. неоспорне проблеме писаца, њи“ хов друштвени статус, статус у култури, издавачкој · делатности итд. ,
Стиче се утисак да постоји из весна тенденција ка сензациокализму, која провејава из много бројних публикованих „открића“, уз навођење личних имена. и из"мшшљених догађаја. којима се на: рушава углед појединих чла:оса Удружења и чланова Управног одбора у циљу да се подрије углед Удружења у целости. Наша је намера да тај углед штитимо и уве“ ћавамо, првенствено кроз практичне акције од значаја како за писце и Удружење као њихову организацију тако и за друштво уоп“ ште, али смо свесни да ће то бити знатно отежано ако код штампе, радија и телевизије не наиђемо на више разумевања за проблеме књижевних стваралаца и наша не. стојања да: их решимо, _,
______-________________________________._______________________________; = — == и
ФЕХИМ БАЈРАКТАРЕВИЋ
Споменица Фехима Бајрактаревића
НАЈНОВИЈА, десета свеска „Анала. Филолошког факултета" посвећена је Фехиму Бајрактаревићу (1889 — 1970), дугогодишњем професору овога факултета, оснивачу Катедре за оријенталистику и једном од истакнутих европских оријенталаста између два рата. Фехим Бајрактаревић бавио се раз личитом научном проблематиком, од проучавања оријенталне поезије (нарочито персијске) до превођења историјских докумената из _ турског _ периода. – Велику пажњу посвећивао је компаративним студијама, везама оријенталне и европске културе и утицају Оријента на културу наших народа, па тој области припадају њетове студије о утицају источне поезије на Гетеа, о Насредин-хоци, члан о оријенталним мотивима у поезији Змаја и Лазе Костића. Фехим Бајрактаревић је – необично обогатио и нашу преводну књижевност маестралним препевима Фирдусија, Хајама и читавог низа персијских песника (један део тих превода објављен је тек посмртно у књизи „Из персијске поезије", Београд 1971).
У „Аналима" о раду професора Бајрактаревића пише Марија Букаговаћ, а Катарина Ашковић објављује библиографију Бајрактаревићевих радова, обиман списак књига, студија, чланака и превода с персијског, турског и арапског језика. „Анала" такође доносе и занимљиве прилоге београдских оријенталиста С. Ђинђића, М. Адамовића, В. Симића и Р. Божовића, Оријенталистици припада — бар донекле — и рад Владе Драшковића „Порекло познолатинског Ђассајати5", у коме аутор доказује да ова реч потиче из арапског језика.
Веома је значајан и прилог БорБа Живановића о покушају оснивања катедре за словенске језике на Великој школи у Београду — 0 намерама Стојана Новаковића да за професоре доведе Јагића и Бодуена де Куртене, чиме би, да су та настојања остварена, Београд постао један од најважнијих цен тара славистике концем прошлог века, Истичу се још прилози Веселина Костића, Асима Пеце, Ранка Бугарског, Момчила АД. Савића, Владете Р. Кошутића и других. Обиљем занимљивих текстова и значајем студиозно постављених и обрађених научних проблема најновији број „Анала Филолошког факултета" заслужује пуну паж њу научне јавности и представља призвање раду. истакнутог науч-
ннка и професора чијој је успо. мени посвећен. (и. Ш.)
НАПОМЕНЕ С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ (3)
Зашто књижевници напуштају Удружење;
ОВАЈ НАСЛОВ иза којега слије ди све ово што желим рећи, мота ми се по глави од онога часа када сам у „Политици" од 6. јуна 1972. прочитао саопштење тридесет м једног књижевника са захтјевом де буду брисани са списка Удружења књижевпика Србије. Наравно, прво што ми је пало на ум није, дакако, да је то саопштење случајно шлам, пак, произвољно. Био сам, и остао, увјерен да ови писци имају разлога што то чине, Кажем остао сам увјерен да је тако иако сам у новинама читао трихове појединачне, потпуно различите, изјаве о иступању из Удружења, мако сам у 'разговорима са некима од потписника. који нису давали изјаве у штампи чуо и њихове разлоге за уврштавање у списак потписника.
Не бих желио да овим размишљањем бацим било какву сјенку ни на кога гонаособ од потписника не само зато што сам са мнотима од њих познаник, са понеким чак и пријатељ, а добар дио тих пијеним као значајне или ваљане писце. Оставимо, због тога, по страни њихова имена, њихова дје ла, њихов књижевни углед што, бар за мене, не само да није за потцјењивање већ је за уважававање. И поред тога питање које стоји у наслову овог размишљања не престаје да (буде актуелно, и акутно.
Још више је разлога за расправу од онога часа када су неки. исто тако ваљани и уважени писци, почели да дају изјаве у новинама које имају потребе да бране институцију Удружења тума-, чећи захтјев за брисањем _ као атак на друштвени статус УМАРУжења. Наравно, појавили су се још ратоборнији жоментари Од којих понеки имају облик протеста против социјалних, материјалних, политичких а каквих све не импликација које са собом доноси захтјев за брисањем из чланства Удружења.
Оставимо и такве, понекад 3л0намјерне, интерпретације по страни. Нека се њима бави коме је драго пи како му драго.
Али одговор на питање: „Зашто књижевници напуштају Удружење>“ остаје отворено.
Заштог
Због тога што на њега нису 04говорили они који су га испровоцирали, они који писмо чине могућним својим потписима. Јер ово писмо, ма како појединачно мислили потнисници, није писмо написано управи Удружења већ јавности, Улазећи У јавност то писмо постаје јавна ствар.
Питам се имају ли право људи од угледа, људи чија имена нешто значе у једној социјалној средини, да тај пи својидруштве ни углед баце у жижу јавног ин: тересовања не образлажући свој став, не дајући иједан аргумент за тај свој поступак, Имају ли ови људи јавно право, обичајно право, или, пак, људско право да тако поступе2
Логично је претпоставити да они излазе из Удружења јер су незадовољни његовим радом, ње говим положајем у друштву, љу. дима који стоје на челу Удружења. или било чим што је од неког значаја у јавности, од значаја ко ји није довољно адекватан њиховој замисли позиције Удружења или његове активности. Томас Ман нас је упозорио на да је узалудна свака борба против институција у једном друштву које је формирано и структури рано. Борба је, по његовом миш љењу, могућна само унутар институција. Чак и Маркузе, борац про тав стабилних друштвених структура, сматра да се само рушењем основе тих структура може доћи
„у ситуацију која ће радикално де
тронизовати посљедице тих струк“ тура — институције.
Изаћи у јавност са захтјевом да човјек буде брисан са списка УЛ: ружења очигледно је ствар незадовољства. Али када тридесет
и један књижевник упути јав-
ности такав захтјев онда је то проблем друштвене акције. Нисам, наравно, у принципу против такве акције. Напротив. Али сам против тота да се јавности којој се обраћа не кажу прави разло зи. Јер овај тип, да тако кажем, пасивне резистенције, изгледа ми не само недовољно ефикасан већ, у најмању руку, и опортун. Питање које је постављено насловом овога чланка почиње да се проширује: _ ЗАШТО КЊИЖЕВ. НИЦИ НАПУШТАЈУ УДРУЖЕ. ЊЕ А НЕ ЖЕЛЕ ДА ЈАВНОСТИ А ШТЕ ЗАШТО ГА НАПУШ.
Чак ако претпоставим да СУ озим, и оваквим, јавним _ актом ови писци хтјели да изазову кри зу Удружења, кризу која би сво јом појавом ставила све У пита. ње, па и Удружење као такво, не иелим мазље разлога да се битка води“ аргументима. Оваквим, не-
дефинисаним иступом у јавност оспорена је могућност јавности да заузме став, да се опредјељује. А могућност опредјељивања је могућност слободе, њена. иманенција. Улазећи у акцију са велом тај" не коју доноси свако неопредјељивање, свако недефинисање, потписници писма врше насиље и над друштвеном праксом дајући мо гућност разноврсног тумаче ња својега поступка које се став“ ља у позицију издвојеног, неодрећеног, изван — стваралачког акта. Бијег од прагме може довести до тога да сама пракса постане не дозвољено _мистична категорија. Јер, како каже Карел Косик, мн терпретирајући Маркса, „пракса. у својој основи и општости је 01" кривање тајне човека као онтолотико-творачког бића, бића које ствара (друштвено-људску) стварност ш зато стварност (људску м изванљудску, стварност у тоталитету) схвата пи тумачи. Човекова пракса није практична делатност за разлику од теоретисања, нето је одређење људског бића као стварање стварности".
Какав је, дакле, покушај стварања стварности једним јавним ак том за који се не дају разлози.
Није далеко од памети помисли“ ти да су сви потписници против аваквог Удружења, али да свако има своје разлоге за напуштање Удружења. Свако тражи да буде брисан из Удружења из својих разлога. Откуда онда заједнички иступ у јавности. Друштвена тежина тридесет и једног потписа књижевника упућена је јавности. Када човјек жели да напусти МаАружење као писац, као појединац, он не потписује заједничко писмо за јавност него сам, по својој вољи, напушта организацију чији члан више не жели да буде.
Због тога овакво напуштање Уд-
ужења, колективно _ напуштање "дружења без заједничког става и образложења, не могу да тумачам другачије до као сопствено ограничење слободног људског понашања. Више цијеним сваки од ређен иступ у јавности, ма ко-
лико се с њим и не слагао, него,
неодређен, ма колико покушавао да га схватим. Ту није у питању само слобода акције него и слобода _ исказивања _ незадовољства, слобода и да се остане у мањини, да се не буде у праву.
М име те слободе, у име њене могућности сваког часа, потребно је изнијети своје аргументе у сваком друштвеном акту и акцији. Проблем слободе није, како је речено, само квантитативан већ је и квалитативан. Потребно је „стицати нову слободу" а не напуштати и могућности које су ос тварене и репродуковане. Када једна група људи изађе у јавност тражећи да се уважи само акт њеног иступа у јавности а не же ли да јавност прихвати и њене аргументе, њене ставове, њене дилеме, њену побуну против конвенција, њену жељу за промјеном, онда се поставља питање основног, слободног, људског, интелектуалнот понашања.
Да ли је могућно да је ту ријеч о групи људи која не може да прихвати заједнички став, да га формулише им јавно браниг
Да ли је то став немоћи, невјерице, разочарања 2
„Оојећање издвојености и немоћи модерног човјека — каже Ерих Фром — још је више увећано обедежјем које су добили сви његови људски односи. Однос једног појединца с другим изгубио је обележје непосредности и човечности, а добио обележје манипулације и инструменталности".
Мисам, наравно, ни најмање си-
КЊИТЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбор: Филипо Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драгав М. је ремић (главни и одговорни уредник), Љубиша Јеремић, Вук Крњевић – (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић, (секретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић.
Књижевни савет: Ар Димитрије Вуче. нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Шлић, Душав Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, ар Драшко Рећђеп, Јара Рибникар, Аџшан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме: Боглан Крштић.
Лист излази сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. Годишња претплате 3). полуго дишња 15 динара, 2 за иностранство 480 струко. Лист издаје _ Новинско-излапачко предузеће „Књижевне Београд Француска 7. Директор Војислав Вујовић Гелефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (ко мерцијално одељење "и администрација) Гекући рачун: 608-1-2081. Рукопист се не враћају. Штамла: „Глас“, Београд, Ваај ковићева 8.
новине“
|
могућно
чења иступа у јавности тридесет и једног књижевника. овом Фромовом идејом али ограничење слободе, које су они прихватили не наводећи пуни смисао својега поступка, наводи ме на идеју да нису изабрали најефикаснији пут у остваривању извјесних права. за која мисле да им припадају и Личне слободе која их обавезује на крајње одређено и морално јавио понашање. Излазак у јавност мора бити јаван, као што и содтдарност мора бити колективна а друштвена акција демократски фундирана. И
Због тога, мислим, да је нужно да писци који напуштају Мдружепе књижевника и сами пожеле да јавности саопште праве разлоге због којих га напуштају.
Тиме ће се понашати као слободни људи. Вук Крњевић
16.
До каквих све „тумачења“ недефинисани захтјев може довести најбољи је примјер коментар У „Економској политици“ (1054, 12, јун 1972), коментар чији аутор не само да не схвата смисао јед“ ног Удружења у нашем друштву већ чланство у Удружењу тумачи „економистички“, као врло конјунктурно; „Стиче се утисак да је чланство у Уларужењу веома конјунктурно. Отуда ваљда У ији и= ма преко 600 „званичних“ писаца. Статистичари су избројали да је српска литература од 10. века па до 1941. године имала 400 писаца,
Треба знати, међутим, да слична удружења у свету, изузев у источно-европским земљама, не постоје, Удружења, тамо где по" стоје представљају, У ствари, продужену, _„идеолотизирану“, руку државе, За услуге, пак, држава његове чланове посебно натрађује: становима, радним стажом, бесплатним здравственим осигурањем и другим.
То што се већина писаца и данас сматра. „својином државе“, последица је више дугогодишњих навикавања, а мање потреба друштва за плаћеним пропагатори“ ма.“
Тако мисли „Економска поли-
тика".
Јусилеј · Змајевих награда
М ОСремској Каменици и Новом Саду управо су завршене јубиларне, ХУ Змајеве дечје игре. 3, 4. и 5. јуна окупило се у Новом Саду више од сто педесет писаца, критичара, стваралаца непосредно везаних за књижевност за децу. Председник Републике Јосип Броз Тито одликовао је Игре Орденом братства и јединства, док су честитке и поздравне телеграме упутиле многобројне институције, редакције и личности из читаве земље, Награду Змајевих игара за изузетан допринос књижевности за децу освојио је Љубивоје Ршу-
мовић, а Напраду за ширење
књижевности за децу Фехер Фе-
ренц, за многобројне преводе и
препеве са свих југословенских
језика на мађарски језик. На
традиционалним саветовањима и
трибинама Игара ове године ра-
справљало се о детињству У де-
лима југословенских писаца, „затим
о Александру Вучу коме је посвећена и изложба слика, фототрафија и илустрација, као мо књигама године у свим нашим центрима, у свим литературама народа и народности. На свечаној седници Савета Итара изведена. је кантата Срђана Барића, на стихове Љубивоја Ршумовића. „Растимо“, а у Српском народном 1030ришту дуготрајним аплаузима Је поздрављена _ представа _ „Невил“ љиве птице“, у извођењу ансамбла. позоришта „Бошко Буха“. Душан Вукотић био је ове године један Од почасних гостију Игара. Пред препуном _ двораном _ биоскопа „Дрена“, уз његову уводну Реч, приказан је избор његових награ“ Бених филмова, Лазар Вујаклија отворио је изложбу под насловом „Мислим на сунце“. Иначе, Игре је огледом специјално писаним за. ову прилику, о Змају и дечјој књижевности _ отворио у башти Змајевог музеја академик Велибор Глигорић, док је ове године на Змајевом гробу „Светле гробове“ интерпретирао београдски драмски уметник Владимир Поповић. ћњижевна општина у Вршњу
У понедељак, 29. маја, у Вршишу је основана књижевна општина која ће заменити издавачку Ае латност Клуба писаца. Књижевна општина је разрадила веома богат издавачки програм, а обе“ ћава и то да ће штампати књите јевтино, да оне неће лежати У феокама месепима.
Књижевна општина ће задржаги лосалашњу елпшију „Угао“ У којој је до сада изишло преко: 30 кавшта, а наговештава и покрета. ње већег броја пових едиција.
За председника Књижевне општине изабран је песник Васко Попа, за потпоелседника књижевпи паслепик Ервин Мареш, а за главног уредника књижевник Ду. шан Белча,