Književne novine

ЕСЕЈ

О ДУХУ, ПА О СТИЛУ ИСИДОРЕ СЕКУЛИЋ

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ бејаше б лигиоза: о У ОНО Ре н дух и то ваља рећи без лажних Бано им „дијалектичких“ игара, као што зена Борапајце пне МЕТЕ свавим је у смислу који је удатије. Редатиоала по“ сном схватању релисили емотивне по Ста ноти Ре 16 тајна и теисе РВарности са свим што тајна ао тајна оглашава, као дух који зна раскорак између речи и замки речима, као човек који је много осетио и много зна, али зна да не зна првеи последње ствари света. Њена религија је, као и све чега се такла њена мисао, била озрачена, светла, религија, она која у мисли не види грех, у плодности духа не види шапат злих сила већ подстицај ка горњим пројекцијама људскости. Рођена да музику света слуша очима, како је једном срећно речено за једног нашег мислиоца, са чулима отвореним за дифузно, тајновито, Исидора Секулић је, не ретко видела тајне, метафизичке сигнале и тамо где би прецизнији духови видеди последице веома земних спрегова и со: цијалних дејстава. Спремна да види у појави свет појава, у једном звуку и знаку драме света, у судбини мрава судбу макрокосмоса, она не ретко, није хтела да резне ставом, консеквенцом мисли, намерно из бегавајући системе једне вољне дејствености, једносмерног опредељења.

Као сваки велики интелектуалац, буду“ Ћи биће нијансе, квалитета, истине по себи, сложености, Исидора Секулић не воли једну боју, један знак и правац мисли. Отуда и њена религиозност није сводљива на једно објашњење и једно тумачење. Много види, зна, и несрећна је, та луцидна жена, као све надахнуте и про: ницљиве личности, али ничему не пресуђује, ништа не искључује из светске игре, ни на чему не зауставља гнев и никоме не предвиђа пакао ни рај. Отуда и њена религиозност и унутрашњи живот има једну светлу равнотежу, скоро да кажемо патански мир и доброту погледа, Ни крупне речи, ни тамних предрасуда; свуда стротост и кроткост истовремено, господство знања и разумевања.

Никад нисам, сем на фотографијама, видео Исидору Секулић, али још ми траје у сећању звук њеног гласа са магнетофонскс траке, звук који се током шесте деценије обраћао омладини нечим кременитим, нечим из предела примарне радне инспирације: децо, омладино, товорио је тај глас, најсрећније је рођење које себи сами приредите, оно што је свест, креативни акт, дух који је примио ваше обележје и знак. У тежини сваке изговорене речи било је неке ведре храбрости, миран ток

мисли, спокојна увереност човека који зна ·.

емнотоги' кад: зна да не може много тим "анатем; који уверава о вредности живота. ти кад зна поуздано да од њега не може превише да се узме. Био је то глас коме се судови и афоризми младости чине илу :зијом крај наслага искустава, али који, поред свега, више воли илузије него стварност, више полетни идеализам ризика не го ли смрзнуте сигурности практичних ду“ хова. У светлости стоичке мирноће, строгог реда и дисциплине, према себи и АРУтима, и религија Исидоре Секулић добија више у човечном елементу и смислу, више је једна филозофија живота, категорички императив окренут себи и другима него канон и оков за управљање, више поезија става према тајнама света него позив на пуританску аскезу и укорењеност у једној Догми. Е

М неразвијеним срединама као што је, још у много чему, наша, са наслеђима као што су наша, која подразумевају готово стални презир за апстрактну мисао, за спиритуалност вишег реда, свођење свега и свачега на мрак, окултизам, Исидора Секулић је морала да поднесе многи бич неразумевања, реалистичке шеме, неинспи“ рисане критике. Због тога су и многе ње не мисли.из пространих области духовног и естетског живота добијале тумачења која не изискују. | у

Исидора Секулић је и филозоф, али не м школском смислу речи, смислу који под“ разумева у филозофији систем, кохеренсцију учења, строгости изведених, надре“ Ђених и подређених духовних структура У једној мисли. Она је филозоф У једном древном, рекао бих народском смислу ре чи — и тим смислом додирујемо трећу битну духовну црту Исидоре Секулић: умну одважност — која подразумева широк духовни хоризонт, покретљиву, ботату умност, способност да се излуче су“ штине и битности из појавних облика света, али не да би се од излучених суштина створио захтев према свету већ да би се тај свет објаснио. Зато Исидора Секулић не иде у фамилију духова који су и вољно настојали да свет саобразе својим сликама о њему, не иде У силовите бунџије, велике Почетнике У карлајловском_ смислу речи. Она је један од тихих радника, који радљивошћу шкорки излучују бисер из својих и туђих страдања, чији производи могу бити позив, сензибилни подстицај и радна инспирација У смислу традње унутарњег живота људи, али нису и не могу бити позив на гломазни обрачун, дефинитивне негације света и на прекретничке потезе Акције. Њена мудрост исповеда еволуцију сензибилитета, духовну пи“ сменост, тиха је и увек долази изнутра; она је увек дахидух, трепетљивост нијанси, увек тензија виђенога да себе превлада, да открије свој нови квалитет или могућност.

Ти и настаје она гломазна сума питања и чућђења: откуда је овај писац метафизичар могао дати тако прецизне анализе на: штих песника, тако удаљен дијалектичкој методи и систему мишљења, откуда је ова религиозна жена могла написати тако дубоку, пуну, обасјану студију о »бат!а Мама деЏа 5ашше«, којим је то чулом закватала са толико сигурности у тако без“

дане поноре и дубине људских судбина2 Да ли је то била само сила сензибилитета, је ли то онај глас са друге стране, о којем је певао Отон Жупанчич, тихо размицање светова у сутон пред људским погледом, размицање које наређује „дар по милости божјој“ или, можда, опомена смрти кроз тренутне радости креативног акта: да је тако мало времена на. земљи, да је земни смисао човека у томе да заслужи праведан одлазак» “

ж

Та саливеност, та течност, та елеганција, та суплеса нису ништа друго до — Стил.

И. Секулић,

Исидора Секулић је писала и есеје и критике, али за њу би се тешко могло рећи да је критичар у познатом смислу речи: човек који мери, раздваја и степенује вредности, који суди о добром као добром, о лошем као лошем. Она је критичар у другом једном смислу, у коме се мисао у њеним битним одредница ма указује као тиха, латентна сила стварања, као дух који мисли свет: без жеље да затвори процес мишљења. Прво, критичар је, по схватању Исидоре Секулић, човек ретко одабране духовне грађе, оне која спаја у себи и велику културу, и редак радни капацитет читања и учења и снажну имагинацију способну да остави сугестије стваралачког акта. Њен критичар има дужност „да зна његов (уметников) интелектуални степен, квалитет његова поноса, деликатност и деспотизам његове природе“. Он треба да зна, и мора да уме — једино морање које се може извести из дела Исидоре Секулић — да проникне у говор уметника и у његово ћутање, да обухвати што ширу скалу емоцијаимисли иу што већем распону духовних могућности. Он је јединство имагинације и рефлексије, стварања и свести о стварању. Отуда су „аутентични критичари ретки. Јер је редак комбинован рад уметника и научника“, аретке су и зрелости средина у којима се може одвијати комбиновање та два елемента. Критика је нека врста зрелости једне књижевности, зрелости једне заједнице; јер се врхунске вредности у тој области јављају само онда кад је завршен претходни рад, онај на коме су суделовали најбољи умни људи, кад једна књижевност има „читавих наслага монографија, биографија, есејистичких радова сваке врсте и свију степена“. Нега критичког духа, према томе, није ствар само књижевних критичара него питање зрелости и одговорности читаве националне и социјалне заједнице.

Стварно, истинито, зрело критички мислити, никад није значило — у оптици Исидоре Секулић — водити књижевну

политику; мада се и њено мишљење каткад могло уливати у некакву, њој далеку, политику. Истински критички мислити, то јест бити свест о плоду који је изнело нечије духовно искуетво значило је за њу увек проницати у делу песника, мислиоца чудесно кретање тог плода од момента кад се семе ствара: лачке мисли јавља као импулс и први покрет до завршних облика које добија светлошћу онога што се зове инспирацијом. Отуда критичар, виђен њеним духовним очима, у дослуху је, у великом коштацу, боље рећи, са тајанственим, са оним мрачним тешко прозирним дубинама стварања у којима ништа није извесно, и ни једна стваралачка тензија нема, бар у почетку, јасне, одређене обрисе и границе. „Јер тајанственог има, и јер страшно мало треба да се односи разгранају и извитопере. Неко само мишљу наслути нешто, и то је већ невидљиви заметак, што ће да расте

у остварење“. Ако бисмо и прихватили, методске стро-

гости ради, налоге реда и дисциплине, па критику Исидоре Секулић означили као

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

„ерудитни импресионизам“ (С. Леовац) 0' стаје још пространо поље за одређивање природе тог импресионизма. Јер несумњиво импресионизам Исидоре Секулић нити је импресионизам судилачке Скерлићеве критике, мити је ерудитивност прецизне не ретко суве и строге критике Богдана Поповића, нити импресионизам често сувише разбијене, фрагментарне критике Бранка Лазаревића. Има у тој критици и неке свечане озбиљности и строгости које само каткад опомену на Скерлићево једначење уметности и редитије у будућности, има и свести о разлици између наше и европске баштине што опомиње на Богдана Поповића, има и добродушне симпатије Бранка Лазаревића, а све је друкчије, свему даје печат висински чисто, сублимно; осећа се ту да су сви подаци, све реалије те критике прошли кроз филтер духовне радионице у којој сваки од њих добија нова сазвучја, не ку врсту спиритуалног блиставог трепета. Отуда у критичком и есејистичком делу Исидоре Секулић нема аподиктике, сувих меандри, критичарског резо“ нерства; она, додуше, најчешће своју рељефиост претпостави једноставном исказу и читалац понекад зажали што један такав дух придаје толико значаја Ники Бартуловићу, Кремонинију или Франсоази Саган! Али плодно опажање које следи намах потисне то жаљење: наиме, у свету Исидоре Секулић нема небитних повода; све у њему има једну своту логику, ону која види да је све преплетено, изукрштано, да су чворови и замршености људске . проблематике иза свих појавних облика и да супериорност над њима може да се искаже као дубоко незнање о њиховој природи. Она зна, и опомиње: кончић по кончић, тон по тон, сензацију по сензацију, и све то заједно кад узмемо, може нам се намах учинити да се живот личности, писаца, њихових дела, згушњава до изразитих облика, кохезивне физиономије, кристалних законитости. Ево, на пример, једно од тих трепетљивих, изузет“ но прецизних места из огледа о Хакслијевом „Контрапункту живота“:

„Хакслија ће, дакле, у роману интересовати, с једне стране, индивидуални 40 век, са анегдотичним његовим животом, са љубавницама, са женом, са авантурама, са друштвеним неприликама, и са идејама његовим о друштву и животу; с друге стране, интересоваће га човек теоријски, из мозга гледан, онај који је само део општости, који чини једну егзистенцију са свим живим бићима, онај човек који је просто носилац живота, просто жив, са замасима да чини актове, човек који пол сећа на најдревније грчке скулптуре, на Тезеја. Партенонског, на пример, на човечне форме преко којих није још прешла ни једна школа мисли или индивидуалног искуства... И не може роман, бар Хакслијев роман, истицати само психолошке односе; него ће истицати како се, као и у васељени, у човеку организују супстанце, тело и душа, атавизам и цивилиза“ ција....“

Духу примаоца раскриљује се тако оно што чини проблемскодуховносре диште Хакслијевог романа; животпо себности, индивидуалних егзистенција, живљен као живот баш тих личности, Филипа Кворлса, Луси Тентемаунт, Веблија, Марка Ремпиона, и живот у апстрактној равни, из мозга гледан, како пре цизно каже Исидора Секулић, теоријски, у којем су сви појединачни људи само богаћење општости, додатак општој протоплазми човечанства које протиче у таласима кроз историју. Прецизније инту-

_ иције можда није било у нашој књижев“

ној критици; у њој је и обухватање см исла романа и истовремено израз ње тове контрапунктске сложености. „Исидора Секулић је, каже врло прецизно Славко Леовац овим поводом, на тему о форми и садржају рипсеит солга рипе Еешт сјајно сјединила оно што је мисао и емоција, тенденција и скспресија Код овога писца да ми не видимо да је ико код нас, бар код Срба, тако савршено синтетизовао те квалитете У есеју или у критици. Или, да наведемо један други оглед, такође из рела аатслогијских, бар део ње-

тов — један од оних који су изазивали мноте неинспирисане редове о Исидори Секулић. То је оглед „Исток у приповетка ма Ива Андрића":

„У приповеткама Ива Андрића има много Истока, а има га од сваке врсте, стравичног, мрачног, поетичног, шаљивог, мудрог. Сарајлија, „дете са Истока“, Андрић има бескрајно и врело интересовање за исламски елемент који је толико времена, био господар и судбина његова завичаја, за све примитивне, сурове, грозне, а уз то загонетне и живописне типове из тог старог, турског времена Босне, Тај је интерес код Андрића дубоко интиман. Прича човека је зато до бизарности оригинална, језовито непосредна и огрезла у колориту. Понекад је тешко веровати да је приповедач Андрић истоветан са деликатним, сентименталним, хришћанским, типично западним писцем књига »Ех Ропго« и „Немири“. Многострадална Босна, која као и болан човек, нити је могла спавати, нити је другом давала да заспи, та Босна је Од тешке своје несанице оставила много У наслеђе једном од најбољих својих песника. У причама Ива Андрића, према томе, устаје пред нас оно од чега је Босни било тешко, али што је, у исти мах, бацало на црни живот њен богате шаре и гротескног и страшног муслиманског Оријента. Уста“ је пред нас некадашњица, са логорима и хановима, вазда живим друмовима, са чаршинлијама. и кахвама, са прљавим и суровим животом, са страшним и тајанственим, бива и смешним типовима, какви су Берђелез Алија, Мустафа Маџар, Мула Ју суф и други; лој, лук, зној, дроњак; беспосличење и пустоловине, пијане главе, бесни ћефови; нетакнуте примитивне снаге и пресне страсти. Па онда све то реално и одвратно и страшно и јесте и није тако, јер је потонуло у ону тамну и слатку стародревност у коју се сви тако радо гњу“

Овај подужи извод из огледа о Андри“ ћевим приповеткама сав је у духу, У „штимунгу“ најперсоналнијих креација Исидоре Секулић. Прво, дато је у њему гро штланско обујимање чаровитости Истока као тематског изворишта Андрићевог приповедања. Истовремено, ту је сажет инвентар, постски саздан, елемената из којих еманира та чаровитост (оријентализми у сликању, турцизми у је зику — који се везују за слатка сећања из прича и песама). Најзад, ту је дискретна свокација ритма, (монотоног, помало тајанственог) којим теку животи свих тих источњачких витезова и страдалника. И, изнад свега, као оквирни план и „горња, интелектуална пројекција“: разлика изме“ Ђу Запада, где је прича: замисао, план, нарација, духовитост, стил и Истока коме је прича — чарање! А кроз укупност, стални сублимни импулси Исидорине. мисли која у свему види подстицај за рељеф, за нијансирање, за многосекло треперење личне сензибилности, У овом огледу, као у толиким другим, оно што зовемо ерудитним импресионизмом Исидоре Се кулић показује једно лице које сугерише врховну моћ градације, једно „тихо ткање“ структура и ефеката које тешко да прима друге атрибуте до атрибут: самосталне, дубоко персоналне творачке моћи. Стваралачки ерудитни импресионизам2 Можда и тако, али ако би анализа ишла према свим „странама мисли“ и свим изворима њених „ковибрирања“ према делима и проблемима, могли бисмо се поново наћи пред без“ излазом формуле: Снага талента, ко ја, само привидно, сугерише једнозначан одтовор! Заиста ништа толико сложено као извесне једноставности у духу Исидоре Секулић!

Х

Велики је пример у нашем животу Исидора Секулић, Један од оних који греју изнутра, и онда кад нисмо свесни, из којих извора у нашем духу долази топлота и сјај. У нашој традицији, коју, далеко да чине само хероји унутрашњег живота, духа и стварања, Исидора Секулић представља и афирмише врховну, зрелу интелектуалност, сублимност мисли, дух У чијем је језгру мисао: радим, дакле постојим. Природно је зато што је славимо, овде и у ове дане. Духу аутентичне песникиње наше прошлости — Јефимије, чије сублимне и стоичке слике страдања читавог једног народа Исидора Секулић има у слуху и у сензибилитету, одужујемо тако свој дуг, адекватно а једноставно. Велики истрајник, оданик Исидоринот

· дела — вама добро знан — Добрица Бо

сић, поклонио се једном духу Исидоре Секулић овим речима: „У нашој историји, · у нашем колективном наслеђу и памћењу, усправила се жена херој; жена што се, у судбини, са отаџбином поистоветила... Од мита мајке Југовића па до подвига жене револуционара и партизанских хероја, од монахиње Јефимије до Исидоре Секулић, од младе Гојковице до наших савременица извили се лукови наше историје... У тим луковима Исидора Секулић има издалека видљиву меру: уградила се она у нашу културу, својеврсно, часно, трајно“. Ипак, „дело Исидоре Секулић још није ни довољно проучено нити достојно схваћено. Али тешко људском делу о коме су само истине и све истине изречене, тешко делу које је објашњено и о чијим смо особинама лако сагласни. Само се плитке воде лако муте и брзо бистре. Велико се лако види, али мало види. Таква је личност, такво је дело Исидоре Секулић“. Замста, шта додати тим тачним речима дубоке оданости2 Топло је и светло и данас — ми увек ће бај — од помена имена: Исидора Секу“ ић,

Мирослав Егерић

ж Реч на „Данима песникиња и везиља" (раније »Јефимијини Хани") читана у Мому културе у Трстенику 23. јуна 1972.

МРИЖЕВНЕНОВИ 5