Književne novine

. љи 1 г

пећ њи УМЕТНОСТ И : ПУБЛИЦИТЕТ

! '

пена

Наставак са 1. стране

тледали прилично неморални, као неко'ко хоће да манипулише јанношћу. Индоленција и инертност крију се иза неке врсте моралног чистунства и то морално чистунство претвара се самом логиком ствари у своју супротност,

Шта је узрок једном таквом ставу; Узрока има безброј, почев од уверења да је сваки напору том правцу унапред осуђен на неуспех, па до искрене сумње да су вредности које хоћемо да понудимо прихватљиве за оне којима их нудимо. То, наравно, опет се прикрива једном врстом безразложне ароганције: нећемо ваљда ми наметати некоме нешто што он неће, а што би требало да буде његова духовна вредност, којом ће се ом поносити. А они који немају таквих резерви сасвим мирно формирају одређени укус, нуде нам увск нова имена, нова сазнања, нове атракције, успевају да изазову наша интересовања и да нас вежу за оно што они нуде без обзира нато какав ћемо ми став према томе имати. Јер наша публика има своје мишљење о Борђу Марјановићу или о Ралојки и Тинету Живковић, она их обожава или презире, хвали их или се гиуша оног што они чине, али она према њима има олређени став. Наша публика једноставно не зна, или мали део ње зна, ни за десеторицу приповедача или песника између 30 и 40 година, она их нити воли, нити мрзи, нити презире, нити обожава, они су за њу далеки исто онолико као што су јој лалека нека тајанствена и недокучива географска имена за које она први пут чује.

Ми живимо у време публицитета, ми живимо у време кала постоји нешто што се зове јавност и нешто што се зове јавно мишљење и то јавно мишљење, ма шта ми мислили о тим законима и нормама понатнања, имају своје норме понашања и своје законе по којима се влалају. Када неко од пнсапа изазове некакав сканлал, и то сасвим мали им ситан, често исто толико безпачајан колико п писац који га је изазвао, онда се о томе писцу говори, а неко чак постави и оно кључно питање какав је он писац и, бићу ловољно паиван ла мислим, да јелан ол тих десет хиљада који то питање поставе, п прочита по неки његов рел. Наш писап не воли интеовјуе, он се клопи фоторепортера, оп сс љути када позпне о љему пџе питу, алп“ протестује онла_ кала о њему пишу, он чини све мдметка остане непознат тој јавпости: којом је"пезаловољан 3770 што је анонимап, зато што опа преко неког божјег послања није открила сву његову величину и значај,

Постоје, лакле, опи који воте своју лужност, који _фотмиртају публику и које после формирана публика формира по своме укусу. И постоје они који не обављају своју дужност. коти пе фор мирају никакву публику, и који не могу да траже ни ол те публике да формиза њих. Коме такво ћутање користи, а коме штети није тешко погодити. Али је сасвим сигурно ла лок се то ћутање не прекине, пешто битно односу писца и публике неће моћи да се измени. То ћутање пије Аовољно ла се тај олнос измени, али прекил тог ћутања је јелан од услова ла те промене почну. УМ Дагестану песника позарављају скидањем шешира без обзира на то да ли су читали његове песме или не. Код, нас песинцима не скидају шептре углавном због тога што нису читали њихове песме. Често смо тражили кривце ван литерата и сигуран сам да нико од оних који су оптужени за такво стање није у потпуности лишен грехова који му се приписују. Али сам исто тако сигуран да грешника има и на дару, тој страни и да тек они, када изгубе грехове о којима се не говори, могу да измене ту ситуацију у корист културе у којој делују и у своју сопствену корист.

Предраг Протић

ТЕМАТСКА ЗАТБВОРЕНОСТ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ФИЛМА

. Наставак са 1, стране

ности: њена насилна елиминаџија једина је могућност да се филм искако оконча. Драматуршка окосница таквих филмова идентична је у низу случајева, а почива на следећем правилу: чврсто се АРжати механике путем које ће се јунак најбрже спустити до деветог круга сопствене животне каЉуге и затим бити ту остављен да се машка свакојаким Ђубретом тврдоглаво, а да ни он сам не зна зашто, одбијајући помисао о мо гућности питања над таквим ис ходом злехуде му судбине. То ли“ таље је практично немогуће из простог разлога пито југословенски филмови својим 'унацима не баратају као са стварним, у овом

што.

| друштву стационираним, ЉУДСКИМ

особама, већ искључиво као са предметом преко кога се бескрајно понавља једна те иста, веома Ассадна уосталом, о томе како је живети тешко и, мање — више, којешта. Није за то никакво чудо што су, у просеку, најомиљенији јунаци југо — филма лумпенпролетери: јел ноставно, једино таква социјална позиција сигурно унапред опра»лава створени социјално-друштвени клише који негира сваку пок ретљивост на било којсј Од АРУ штвених оса.

Све горе изречено не значи ка ко би спимање филмова о „Пентхауз“ клубу разрешило кризчу ситуацију наше кинематографије. Свакако не. Такви филмови су, уосталом, немогући у ситуацији тематске затворености _ домаћег филма. И не само такви филмсви. Ситуација о којој говоримо практачно блокира и саму идеју фи“ меког остварења које би се усу: дило да крене у стварно истраживање неког релевантног аспекта нашег несумњиво поливалентног живљења, те свих његових постејећих и евидентних социјалних и друштвених противречности, Трагичније ол тога јесте ланас већ дефинитивно оспорени животни простор филмским делима која те друштвене околности же“ ле да третирају на стварно егзистенцијалном плану, односно У виду предуслева за развијање аутентичног драмског збивања које то једино може бити уколико је стационирано у пределу су. штинских људских односа,

Лекција коју нам је, у том по гледу, дао нови амерички (и пе само амерички). филм остала је потпуно без олјека и ефекта: није, наиме, узмимо тај пример, у филму Френка Перија „Дневник луцкасте домаћице", рађање ка. сте скоројевића то што узбуђује гледаоце пего наша емотивна и дубока везаност за судбину јунакиње произлази из сазнања, пре: зеттираног адекватним филмским средствима, како је дејство конститупсања таквог социјалног положаја погубио по најпримарније љулске емопије. Франку Пернију нимало није стало до тога ла

се са њим сложипмо како је Адру- |

штво скоројевића грозно, али успева у напору ла нас наведе у потрагу за олговором како спасти јунакињин брак.

Вероватно да свакав исход ствари нашим сипеастима изгледа крајње баналан и, по њих, опасан: већ сама претпоставка да је, чак и у тако „безвезном" случају као што је пољуљани брак једне успаљенице по једног кога она вара са другим шупљоглавцем, сам појам спаса могућ и ла је све у човексвим рукама, (У ствари, да изван њега спаса нема н не може бити) угрожава битни помнцип по коме настају готово сви југослевепски филмови, а тај је — бесмисленост питања о со: ственој судбини. Јер, а по југо филму, све скончава тек кроз пре паст и јелино смирење егзистенције јесте у распаду. Такав је усуд нашим фпамским јунацима додељен као споља лејствујућа сила зато што се тиме редитељ ослобађа нужности | испитивања сложених разлога таквог финала које се никад не представља и не доживљава у виду аутентичне трагедије будући да иза њега низ стоји релевантност свести о раз лозима датог исхода тока егзи степције. Пошто је већ неминовна, таква судбина је, по мишљењу наших синеаста, ослобођена потребе да буде посебно уверљива: с опу страну пада све је пре. леваптно и све исто. Природно је да се тиме, између ссталог, слаби реална критичност југословенских филмова у односу на друштво и кретања у њему. Још гере: сама

констатација | штинских проблема

шупљотла ва 7

доби боје сине пљујрељуН ј

констелација ствари у југословенском филму једна је врста недвосмисленог признања немоћи свлашњих синеаста у тумачењу су који стоје пред нама и нашим животима, Тематска затвореност наше кинематографије само је последица те немоћи. Њено разбијање није искључиво питање продора нових стваралачких снага него и питање

„отклањања постојећих монополи-

стичких познпија унутар производне структуре југословенског филма, Де тог тренутка, који ни: како није близак, југословенски филм живеће и даље на ничијој земљи.

Богдан Тирнанић

ПРОТИВУРЕЧНИ ШУНД |

Наставак са 1. стране

доведена, у погледу механизма финансирања, у позицију паразита. Таква би ситуација ло апсурдности личила на срцепарајућу причу о проститутки која се бави својим запатом да би изградила

интернат и библистеку за сиро. машне студенте. Из овакве скепсе произлази

још једна: пошто је шунаштампа већ ухватила код нас јаког ко-

рена и пошто је различита по про- .

филу, тиражу и снази — а с обзиром да борба против ње опорезивањем не подлеже само етичким и културолошким, већ, превасходно, економским законитостима треба се бојати да ће већа риба прогутати мању и постати још снажнија, Неће ли се догодити Да мање тиражне публикације престану да излазе, а да њахово место заузму моћни шунд-трустови, који ће бити у стању да издрже не само пореске него и притиске дру. те врсте2 И пре ступања на снагу законских одредби било је свидентно да поједине публикације све више остављају првобитну врсту „забавне", „рекреативне", „породичпе" ми „сексуално-птросветитељске" тематике. Примитивни дух, коме је првенствено шуна окренут, Орзо се засити голицавих интимних прича и пспсовести полуобразованих звезда, јер престану. ла му пружају илузију цивилизованости, обавештености пи савремспости, а изгубе и првобитну драж перверазије. Региструјући ту про-

мену сладострасног интересовања

један део шунда већ је почео да одлази у агресивност, скандалогност и уцене. Да ли ће, дакле, изтласани закон потпуно онемогућити да се, превирањима и унутар саме | шупдштампе, створе такве снаге око

нансијским __ срелствима, а следствено томе алвокатима, везама у средствима информисања и на другим странама, почета са тортурама, сплеткарењем, хохштаплг“ рајем и кортешењем2 Или ће, мо жда, бити потребне дспунске, па и другачије друштвене мере2 Независно од мотивисаности и начслне ефикасности нових закопских мера против шуна-штампе намеће се проблем практичног спрсвођеља закона у живот, олносно начина одлучивања шта треба да падне под удар закона. Пошто, изузев успштених дефини“ ција шуила у социологијама културе, не постоје тачна мерила АОкле се шунд простире — а пошто нико иоле нормалан неће сам рсћи да се бави оним што и закон квамлфикује друштвено "штетним — Републички секретаријат за културу је од петнаестак култур-

них ралника формирао комисију,..|. поклањајући јој право да по. свом.

осећању и укусу о овоме одлучује. Избегавајући директно. имено вање пи жигосање онога што смалрају штетним, већ се опредељују“ ћи за прављење списка публика ција које су друштвено и култур-

» рима,

з_ _ шунАа-пубамкаци"ја које Ке, заштићене моћним фи-

но корисне — што, рекло би се, није најбоље изабран пут — чланови ове комисије су показали да су суочени са многим недоумицама и тиме што су, после првобитних одлука, извршили корекције својих оцена дајући визу за неопо“ резовано егзистирање низу првобитно одбачених публикација. Ово право призива логично је и демо“ Кратско, али би, можда, било потодно ми да су чланови псменуте комисије били у могућности да ако не у форми неприкосновених критеријума, оно макар на конкретним примерима — демснстрирају норме које ће благосиљане публикације, и оне којима је нак-

|'надно прогледано кроз прсте, це

ловитом својом сријентацијом и појединим _ рубрикама, убудуће морати да поштују,

Неколико се закључака из наз начених прстивуречности и_недо-

' умица намеће, Шунд у нас буја "

неопходна је ефикасна друштвена заштита од њега. Изгласане законске мере половичне су, али би, имајући. у ви сложеност

ЈУ у ду џи проблема, тешко било, макар У овом тренутку; видети неку АРУТУ меру која би била пскушај „са извеснијим _ н далекосежнијим дејством, Но никако не треба за: боравити да је шуна У члтампи само један, можда директније уУоОчљив ВИА квази:вредности. Отпор овој врсти шунда: биће ефи"касан једино ако је праћен отлором — не само законским него, пре свега, супротстављањем правих духовних вредности квази' квалитету у свим областима живота. Треба се, значи, афирмиса“ њем правзх духовних и интелсктуалних врелности и васпитава“ њем укуса, одупирати шунду У уметности, на ралију и телевизи“ ји, шунаА уџбеницима, шунаА професорима, | шунатолитича" шунд-новинарима, Посебно, не треба занемарити моћ и дејство шунд укуса.

Иако је, због комплекности самог феномена шунда, а и због тота што је он релативно нов и ппо је кол нас нашао специфично талас, тешко сагледати ефикасност предузетих мера у перспективи, ј:р су ту, како већ рекосмо, уплетене и скономске законитости, лоста

| је версватно да ће и дејство за-

кона бити и директно, али и посредно. Можда ће ово друго дејство бити и много снажније. Наведимо, уместо соразложења, мисао из изјаве главног уредника јелне _ опорезоване публикације. „Нанета је штета и угледу наших ата лата -и"нама"; "каже, уз. остало, тај разгневљени уредник. Веровати је, међутим, да ће знатан део досадашњих потрошача туна — листова, од којих многи немају ни довољно укуса ни потребну иптелектуалну дпстанцу и резерву према написаној и изговсреној речи у средствима комуницирања — због тога што одлуке јел: ног ауторитативног тела ставља извесне публикације, говорећи усАсвно и у етичком смислу, У положај полуилегалне штампе постепено разлвајати свој углед од угледа публикацт:ја. Ако се ово

стварно догоди, ако се пољуља увереност озбиљних поклонпмчка шумнАатштампе да су сазнањима

о креветским и другим авантурама познатих забављача _ стекли обавештеност о савременом свету и да имају прави додир са култу“ ром, онда ће то представљати значајан почетни успех, То ће бити увол У озбиљнија настојања да се петисну квази-вредности, а да се праве културне, интелектудлне и друштвене вредности трајније афтрмишу у свим областима. Чедомир Мирковић Р

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА

Јудилтмћеа/

мине

ЛЕТОПИС

ТИЈОМ АПОЛИНЕР

Три издања Аполинеровог „Трулећег чаросњака“

Ретка је појава да се једно жњижевно дело у врло кратком времену поново објављује у три разна издања, као што се управо догодило с делом француског писца Гијома Аполинера „Трулећи песник“ (1'Елећатецг ропшттвап!), Узрок овом необичном _ случају свакако лежи у чињеници да ово дело још. пије довољно проучено и да су критичари врло често грешили у тумачењу његовог значења и оцепи његове вредности, Копципирајући га још од 1898. године, Аполинер је „Трулећег чаробњака“ први пут објавио у сво. јој ревији „Езопова гозба“ 1904, године, али без последњег дела, без „Онирокритике“, штампане касније. у часопису _ „Фаланта“ његовог пријатеља. Жана Роајеспа, Допуњено п проширено, ово дело је објављено у пелини 1909, голи: не као прва књига која је носила име тала јопг мало познатог песника Гијома Аполинера. Уз њетово име, ова књига с отктивала име јоп јелпог пелтког а тала то. тово непознатог молепног умет мика: сапкара Лилреа Лепена,

који је књигу плустровло гтавурама у лтвету, Ол сто приметака,

колико је тлтампано, за пет голи-

па продато је само пелссет, али

то, на стећи, пије сметало поплоа

том пзлавачи Галимађу ла 1971, Томо објати ПОЂЋО пале овот

дела (са лве трећине Леренових илустрапија).

Иако је Андре Ђретон, поћодом новог излања истинао ла је „Трулећи чаробњак“ јелно ол најАпвнијих Аполинерових лела, критичари су подаље сматрали ла је то младеначко дело, које пема врелност, Аполинерових каснијих дела „Алкохола“ п „Калиграма“. Сала су, пак, неки истраживачи открили да је, Аполинср ово лело пепрекилно _ дорађивао п усавртавао приттемајући ново излање п, изазивајући тим поволом нарочиту пажњу, _„Трулећи чапобњак“ је у врло кратком временском размаку ложивео три нова излања: (1) зајелно с „Типезијиним лојкама“ пи „Бојама времена" у издању Галимара и у релакиити нос прелговором Мишела Деко“ лена, (2) с многобројним Аполинеровим ватијантама мо коментарима у излању Минара и у ре лакпији и с прелтовором Жана Буптоса и (37 као фотокопија п“ лања из 1909, голине, у слипији „Сликари књига“, према приме ку који поседује суптута Андреа Дерена.

Истовремено, и критика је У чинила јелан од одлучних корака у тумачењу Аполимеровог „Тру: лећег чаробњака“, што се наро“ чито запажа по броју 10 серије „Гијом Аполинер“, која, у изла њу Минара, носи наслов „Кптитич ке метоле тР ппиступп“, Откриве по је, на пример, ла је Аполинер ово лело створио пол утппајем мтогих писаца, почев од стедањо: вековне књижевности до Жарија, али, исто тако, закључено је да су се сви ти утипајт утопили У опик гинално дело, које с правом стоји у темељима модерне књижевности.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2