Književne novine
у МИР
МУЗИКА КАО ОБАНКОВАЊЕ ХУМАННСТИЧКИХ ОСЕЋАЊА
Разговор са композитором Миховилом Логаром
ОВОГОДИШЊУ _ СЕДМОЈУЛСКУ НАГРАДУ за музичко стваралаштво добио је проф. Миховил Логар, композитор, педагошки радник и публицист, у тренутку личног јубилеја: седамдесете годишњице живота. Био је то повод за разтовор о деценијама живота које су протекле у нераскидивој вези с музиком, о првим корацима кроз свет тонске уметности, о учитељима, ученицима — о свему чиме је многоструко испуњен живот једног од наших најпознатијих композитора и најистрајмијих радника на пољу музике.
Миховил Логар је човек који у себи има толико шарма колико га има у мелодијским линијама његових композиторских остварења, са толико духовитости колико је има у његовим неочекиваним и продуховљеним хармонским основама и обртима, са толико озбиљности колико је има у искричавој и блештавој оркестрационој структури његових дела — најзад, он је човек са толико немира и радозналости колико их има у његовим уметничким реакцијама на све појаве које га окружују и надахњују и на сва осећања која га обузимају. Логар је толико отворен у разговорима да то саговорника збуњује; пословично скроман, тешко говори о својим делима, том необичном и значајном уделу нашој музичкој култури, а ипак тај разговор оживи, добије извесну дозу људског обраћања успоменама... времену... људима и напорима. Тај вечни младић међу нашим композиторима седи за својим највернијим сапутником, клавиром, пребира по диркама и сећа се... узбуђује... говори...
Као да га је изненадило прво питање: Може ли Миховил Логар без музике2 Тога тренутка уметник оживљава бујицу сећања, да ли да је примири или препусти немирном току, освежава дане свога детињства, студија, композиторског, педагошког или публицистичког рада, најзад, све је то МУЗИКА ни све је то Миховил Лотар у њој — целим својим бићем.
— Мене без музике не замиш“ љате, уверава нас неуморни музичар, а мелодије које се рађају под његовим рукама на клавиру као да то потврђују. Веома рано дошао сам у додир са музиком и то посредством клавира, тог најтананијег и најверније музичког. инструмента. Он је она моја најпотпунија могућност да тонским језиком искажем све своје мисли, побуде, сумње, немире и осећања. Чак и своје оркестарске композикије схватам као проширени и разгранати облик клавирског музицирања. |
Рођен ране јесени 1902. године у Ријеци као Словенац, не бира музику за своје животно опредељење као продужену верзију свог младићког романтизма; напротив, његово опредељење је проистекло из сазнања да уз клавир, као стваралац или интерпретатор, може једино да манифестује сву силину им разнородност својих осећања и идеја. Схватио је неопходност стручног усавршавања и због тога се отиснуо у центар тадашњег музичког живота Европе — у Праг. Праг је онда окупис велики број младих студената музике из Југославије, који су тамо похрлили да, не запостављајући ни наше традиционалне музичке оријентације, упију у себе и прихвате нова учења и нова стремљења савремене европске му зчике.
— Заједно са мном, истовремено или тодину-дове раније или касније, у Прагу су студирали Ву-
кдраговић, Милошевић, Ристић, Марићева, — читава плејада ком позитора са различитим стремљењима или. оријентацијама (мислим ту пре свега на оријентацију У смислу музичког начина изража“
· вања), и свима нама прашке сту“
дије дале су ону преко потребну стручну, да не кажем занатску подлогу и даље је свако од нас мбрао да настави свој животни и уметнички пут сам али са изванредним знанственим темељима. Када смо се вратили из Прага сви смо почели, неко више неко мање, да „товоримо" сасвим новим, за то време у београдској музици, 207060 револуционарним језиком, али касније, све више и више градећи свој самосвојни језик, по којем се и разликујемо један од другог. Моје студије на Др жавном _ конзерваторијуму _ код проф. Јирака и нарочито усавр“ шавање на Мајсторској школи Јозефа Сука, пружили су ми многе одговоре на моја радознала питања и обогатили ме знањима и надахнули новим идејама, а нарочито испунили оном сериозном представом о музици као специ: фичном уметничком обликовању хуманистичких; осећања.
Године 1927. дошао је Миховил Лотар у Београд, ту почео свој педагошки, публицистички и композиторски рад и ту живи и неуморно делује већ деценијама. Најпре као професор клавира п теоријских предмета у Музичкој школи и на Академији, затим као пијанист на концертним подијумима или у радио-емисијама и, што је изузетно значајно, као васпитач велике групе младих композитора који су се усавршавали у њстовој композицијској класи на Музичкој академији. Поред свега тога, неколико стотина чланака, есеја, критика сведоче о Логаровом публицистичком ангажману. Кроз своје полувековно композиторско стваралаштво Миховил Аогар се изражавао (и изражавабе се кг даље) кроз све композиционе форме, од дечје песме до опере или балета. Тешко је издвојити из његовог богатог опуса оно
"што је највредније, јер је низ ви-
соко квалитетних дела веома дуг. Поменемо ли оперу „Саблазан У долини Шентфлоријанској" (која је компонована 1937. према делу Ивана Цанкара, а доживела своју премијеру тек након 30 година), остаћемо дужни његовом најдражем оперском делу, „Четрдесетпрвој", која је створена према литерарној основи Оскара Давича. Та опера је постала музичко оживотворење борбе наших нарола у револуцији. Балет „Златна рибица", увертира „Дундо Мароје", свита „Приморје“, кантате „Плава гробница", „Жетварите", „Вели Јоже", сведоче, пак, о Логаровом истанчаном укусу којим одабира литерарну основу за своја музичка дела. Држић, Назор, Бојић и Давичо су његови „сарадгици", чију прозу или стихове тако верно и истинито музичким језиком осмишљава.
Песред тога, Миховил Логар је дао ненадмашан удео једном музичком жанру рођеном у револуцији и веома развијеном у првим послератним данима — масовној несли. Најлешше и најполетније масовке рођене су под руком Лотаровом и постајале химнама радних бригада, градилишта или војничкух колона. Било је чак и предлога да се његова песма „Трубе бојне сад гласи нек зову", с притодним текстом, прогласи нашом државном химном.
— Масовна песма за мене била је онај облик којим сам исказао своје одушевљење због победе револуције, због оног непобедивог
СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
77
277 2 И
слача и немирног гибања и покрета маса које као да су тек сада пошле свој прави живот. И ја сам то осећао и то изразио кроз све своје масовке — једна од њих ми је мосебно драга, „Химна Беотраду", та песма граду у којем живим већ пола века и у којем н:сам ни дошљак ни случајни намерник. То је химна граду, који ми је, поневши ме, узбудивши ме, радујући. ме, омогућио да све ово доживим и искажем.
Митервју нисмо завршили. Толико је много нових ствари и нови“ тема за разговоре са Миховилом Логаром да бисмо сутра могли почети нови разговор. У животу уметника тако полетног : неуморног интервјуни се не завртзавају. Разговор водио Владислав Димитријевић
МРИЛЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки олбор: др Петар Волк, Васко Пвановић, Миодраг Илић, др Драган М. Јеремић уредник), Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић, (секретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметнич-
(главни и одговорни
ка опрема: Драгомир Димитријевић, Књижевни савет: др Димитрије Вуче нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку,
др Милош Илић, Душан Матић, др Војин
Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковрап, Алекса Челебоновић, Зуко Мумхур, Пал
Шафер. Идејно решење графичке опреме: бргдан Кршић,
Аист излази сваке друге суботе. Цена 1,50 дин, Годишња претплата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство дво. Новинско-издавачко Београд,
струко. Лист издаје предузеће „Књижевне новине“, Француска 7, Директор Војислав Вујовић. Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (ко. мерцијално одељење и администрација). Текући рачун: 608-1-208-1. Рукописи се не враћају. Штампа; „Глас“, Београд, Влајковићева 8.
НАПОМЕНЕ С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ (8)
НЕРВОЗА ВАРВАРОГЕНИЈА |
КОЛИКО ЈЕ варварогенијски принцип „ја па ја“ ускогруд и примјерен самозадовољавању познато је, наравно, и од раније али је занимљиво погледати како се он понаша када из простора самозадовољавања _ покуша да изиђе у јавност. Наиме, одмах се показује, по неодмјерености ријечи и геста, колико је иза нападне агресивности колективног наступа, наступа крда, плашљивости и инфериорности појединца. Док се колективни транс самоубјеђивања у крду и индивидуалвог самозадовољавања допуњавају у буџцацима јавности глорија варварогенија врти се око њихове сопствене главе као нимбус, Али, уласком у јавни живот тај нимбус не само да испарава и ишчезава већ и доводи до сумње да га никад није ни било. То онда ствара осјећање угрожености и болећивости према самом себи.
Али у јавности, до које је, наравно, варварогењију највише стало такав индивидуум желим даље да постоји као самоувјерена: особа. Таква особа онда мијења тактику; умјесто принципа „ја па ја" она почиње да опада и опањкава друге. Умјесто глорије тенија којега онемогућавају сада се развија култ генија којему све друго смета.
На примјер, у _ посљедњем
броју „Књижевне речи" главни уредник тог листа жестоко се
обара на анкету о новој пи ста-
рој прози коју воде „Књижевне новине", Свако, па и главним одговорни _ уредник „Књижевне
речи", има право да о анкети „Књижевних новина" мисли шта хоће и како хоће али треба да има барем толико стрпљења да сачека да се та анкета заврши и да онда, на основу свих и разноврсних одговора, доноси закључке који произлазе из анкете, који јесу заиста исказани у анкети, па да онда с њима полемише или не, да их негира или усваја. Међутим, као и сваки варварогеније и овај, Милисав Савић, нема потребе за чињеницама већ за својим предубјеђењима. Он слути да анкета неће бити, иако то нико „још не зна јер је анкета у току, по његовој мјери и он унапријед покушава да је обезвриједи и омаловажи.
У тој својој нестрпљивости, и нетрпељивости, он ће до те мјере изгубити осјећање мјере да ће „напасти“ и критичара Предрага Палавестру не штедећи ружне ријечи, додуше без икаквих аргумената, иако је читавој нашој јавности познато да је Палавестра тек неколико дана раније написао негативну критику на нови
роман овог главног и одговорног уредника. Другим ријечима, варвароге-
нији су до те мјере разочарани јазом који је створен покушајем саображавања сопствене — представе о себи и представе о њима која се ствара у јавности поводом њихових дјела и њихових поступака да не презају ни од чега у свом ванлитерарном дјеловању. Најновији њихов стил је дакако, достављачки. Они, наиме, достављају податке о својој нестрпљивости и лакомислености. У томе виде своју врлину, врлину која се манифестује у кратком памћењу својих поступака. Али, као што каже Симон де Бовоар, „људи воле да мисле да. је врлина лака ствар; у поучним причама млади људи уз осмех гину за своју отаџбину; уз осмех очеви и мајке кидају себи утробе да би нахранили своју децу; деца се жртвују за своје старе родитеље уз осмех. Они се мире такође без много муке са веровањем у немогућност врлине. Али оно што олбијају да прихвате то је да је врлина могућа и тешка. Ако ми прогласимо да је живот чудесна пустоловина, ми смо се тиме ослободилни сваке бриге: једемо, спавамо и ми смо полубогови; сваки откуцај нашег срца веже нас без напора за велику људску поворку. Или признајемо да је живот само смешна лакрдија; ништа од онога што радимо више нема важности; можемо исто тако спавати и јести на миру.
Очигледно, огромна мангризивост варварогенија свједочи о идеји да је побједа извојевана и да не треба дозволити да је ико оспорава. Али нискост удараца које употребљавају варварогенији свједочи и супротно: поражени има право да се бори свим средствима. Али, као што каже Марко Ристић, у литератури ниједна битка никад није добијена. Тим самим · није ни изгубљена. Оно што је, бар за сада, за варварогеније, изгубљено јесте стрпљење и женерозитет. Они не моту да ишчекају туђе аргументе, туђе књиге, туђе текстове већ се самозадовољавају _ својим — сољ ственим рукотворинама узимајући их као алфу и омегу литерарног стваралаштва.
Симптоматично је за варваротеније да они желе да натуре своје критеријуме. Они, рецимо,
живе на маргинама Хенрија Милера а позивају се на Бору Станковића, тврде да је француски језик исписан а наш није и да је због тога његова литерарна вриједност већа, да је опијеност фолклором пресудна да би се постигла универзалност у литератури и сл. што су, дакако, У 03биљној распри, аргументи _ без икакве ваљаности али упорност којом се такви ставови бране на принципу „ја па ја“ је таква да питање које је поставила Симон де Бовоар не свједочи о младалач. кој страсти већ о недостатку било каквог женерозитета._
но, на највећем удару је свако критичко мишљење о литератури или понашању наших варварогенија. А, сходно томе, на правцу највећег удара је критика.
У нашој средини, на жалост, критика је увијек на удару када варварогенији наступају. Сјећам се изјаве једног пјесника који није ушао у антологију о физичким манама критичара — антологичара, сјећам се политичко-полицијских оптуживања _ једног другог пјесника на рачун критичара који га није унио у један избор наше литературе у иностранству, Све је то могућно код нас било и раније али нови талас варварогенија покушава да критику подреди не само „својим" критеријумима већ својим приватним схватањима и интересима. Критика је, по мишљењу варварогенија, највећи кривац њихова неуспјеха. Они су изванредни, критика не ваља. Захваљујући, међутим, нашој штампи која обилато пружа шансу варварогенијима који су изгубили стрпљење читалац је увијек у току повода агресије, повода који више свједочи о инфериорности незадовољног варварогенија него о стварној потреби његовој да „растури" критику и критичара. Али новом таласу варварогенија сметају и. њихове колеге писци који се „усуђују" да имају другачије схватање литературе. У анкети „Књижевних новина" јавила су се мишљења о нашој савременој прози која не одговарају топ листама варварогенија, Они одмах реатују. Они опањкавају. А за опањкавање нису по требни аргументи већ агресивност лармаџија. Међутим, управо та агресивност сведочи о њихо-. вој несигурности и нервози. Јер када се схвати да самозадовољавање у јавности није исто што и самозадовољавање у · редакцијској соби сваки женерозитет се губи а остаје панични страх од објективизације проблема. У литератури, међутим, наступање у крду особина је почетнемају ника који још увијек храбрости да наступају као личности, као ствараоци. Бојим се
само да ће, као што се то више пута показало, варварогенији почети да се позивају на арбитре изван литературе, арбитре који једва чекају да играју улоге судија. Такво арбитрирање, за којим жуде инфериорци најопасније је за само стваралаштво. Питање је, дакако, да ли је варваротенијама и стало до литературе. Њима је стало до брзог успјеха.
Вук Крњевић
Црта Душан Лудвиг
Нарав-'