Književne novine

|

"романа, споља гледано, потпуно н

Ле то и занимљиво

„и друштвене реалности

АЛЕКСАНДАР ТИШМА

Роман године 2

Александар Тишма: „КЊИГА О БЛАМУ“, „Нолит“, Београд, 1972.

УТВРБИВАЊЕ континуитета између нове књиге једног писца и његовог ранијег стваралаштва може да буде и пуко доказивање књижевног потврђивања, и једноставно _ евидентирање _ доследности одређеном стваралачком – концепту. кад је реч о роману какав је „Књига 'о Бламу" Александра Тишме, онда истраживање стваралачке генезе и специфичне усредсређености на поједине теме и приповедачке поступке може да резултира у квалитативне судове, или, бар, може да допринесе поузданијем формулисању таквих судова. 7 Е

Иако „Књига о Бламу", и по амбици-

јама и по оствареним резултатима, врло,

много одскаче од ранијлх Тишминих књига, овај роман по много чему долази као природан и донекле очекивани наставак досадашњег прозног стваралаштва. Збиркама приповедака („Кривице", 1961. и „Насиље“, 1965) умногоме су наговеште ни будући тематски. и мотивски оквири, док су другим двема књигама, путописном прозом „Другде“ и романом „да црном девојком", 1969, демонстриране раз новрсне могућности оплемењивања и ко ришћења реалистичког приповедачког поступка. У путописима се, поред осталих квалитета, испољио дар за амбијентирање ковцизним аутентичним детаљима, док је роман „За прном девојком" — који у време објављивања није адекватно значају анализиран и коментарисан и коме није нарочиту услугу У реафирмисању учинио ни један недавно направљен бледуњави филм — омогућавао да се учврстимо У уверењу да је Тишма писац за кога У оном занатском домену модерног приповедања више нема тајни. Но.овај роман и по. неки другим елементима претходи „Књизи о Бламу" и с њом има слично сти, нарочито по концепцији и функционалности главних личности, чији профили условљавају и мотивишу садржинске

токове и значења.

За протагонисту романа „За црном девојком“ је један на изглед тривијалан приватни доживљај — случајни сусрет и успутна љубав са неком девојком, која касније „нестаје — постао судбински тренотак, мерило животне неостварености, бизарности и неумитног осипања; за јуна. ка „Књиге о Бламу“ ће таква судбинска. одредница бити трагични и историји · до бро познати новосалски“ покољи за врем последњег рата. Као што је ЈИ зет на личност, тако је и јунак најновије књите обичан Новосађанин ОВИХ наших дана, који је, међутим, од онот малог 4 ла новосадских Јевреја. што су преживе-

ли теноцид. Мирослав Блам је више па цајем случајних околности и РМ Н та интуицији него сопственој и св 40) и зитљивости успео да остане свед

гласних рација. Зато Бе ПНЕ риме ; ди сра

живот, с којим писац И

приповедања, све више прста о

рекапитулапија личног искуств

них историјских збивања, па ће Ма ње и поновно проживљавање РА но “жасних детаља нето И ле Маи им је претходило и после њи зове 56 розити свест и онемогућити · РА на вајање прошлог ОА садашње ПА свршеног Од још увек могућног,

реалности. ;

Ако бисмо ни ји па нам се да 1 омана, а 4

два Титмина Р и плодотворно, запа-

а о постоје те > поред тога што | зићемо да је 1

знатне сличности иу СТРРИСИМ АН мелит и трагањима главних јуна „а 6200 љеним временом и изгубљено р

Т историјске ен прис тности и различит степен пр к: условио разагчи-

те технике 1 богатства значења. Првом су роману излагање у првом деј пог. пани пасажи давали изразито субј

вис је писац у „Ккњи-

„=“даки карактер, Лок у ; ВИ рану“ тежио објективизацији и на

ра"ије и фабуле и аначења. Кроз мозаич“ <

но причање

Бе провлаче и функционално допуњују

Али, ·

првог _

о Бламовом животу напоредо

" доброг

КРИТИКА

два слоја. Један је слој виђење манијачног дивљања за време рата, и отпора терору, а то је употпуњено сликама сложене новосадске позногражданске друштвене атмосфере. Са ретким даром за прецизну опсервацију, реалистично амбијентирање,

· концизно казивање и неизневеравање ос

новних историјских факата у које ће ситуирати романескну причу, Тишма даје неку врсту хронике новосадских збивања, сугерирајући кроз веродостојне податке и књижевне ликове али и кроз оне ситне психолошке појединости, само за писца _ ухватљиве, универзалну. страну злочина, кривице, насиља и отпора. Други, важан слој књиге чине индивидуална, преживљавања _ јунака романа у чији се живот, најпре постепено па онда све судбинскије и трагичније, уплићу детаљи историјског контекста, да би се на крају историјско и индивидуално У потпуности преплели, односно да би индивидуално било потпуно угрожено.

Развијајући поступно фабулу, гранајући је техником асоцијација протатонисте и увишестручавајући је судбинама већег броја личности, сједињујући и доводећи у каузални однос општу трагедију и појединачну људску отуђеност, истражујући разлоге тубљења индивидуалне судбине а прихватања историјеке као своје, — Тишма је неусиљено отварао, и на најбоље начине користио, могућности 'реадлизовања универзалистичких значења У роману. Индиректним постављањем питања односа према злочину, према идеолотији злочина и према егзекуторима, и опседнутошћу могућностима нових, сличних или страшнијих катастрофа, дакле пита. њима и сугестијама на које се директни одговори не дају јер их је у књижевном и филозофском смислу и немогућно дати, остварује се, поред осталог, снажан и квалитетан интелектуалистички слој и ненс. форсиран хуманистички карактер књиге:

У „Књизи о Бламу' потврђују се сви они одраније познати квалитети Александра Тишме, а посебно модерни концепт грађења чврсте књижевне архитектонике стилизацијом једноставних животно уверљивих епизода. У њој су се, међутим, у много сложенијем виду него раније показали унутрашња кохеренција целине, прецизни психолошко-мотивацијски токо ви и, посебно, дубље продирање у комплексности неких крупних тема нашет времена. Потврдила се овога пута, такође, и она честа околност да зрели и кроз претходне књиге дуго припремани романи увек имају и већи степен отворености него књиге стваралачких експеримената. Та отвореност, коју бисмо условно могли поистоветити са читљивошћу, није одлика за занемаривање кад се ради о књизи са крупним темама и сложеним значењима. И то је, уз остало. разлог што „Књигу о Бламу“ не бисмо без остатка могли обухватити ниједном од текућих, често поједностављујућих квалификанија и класификација српске прозе.

Чедомир Ми рковић

Свест 0 емнелу

поезије

Бошко Богетић: „ГРЕШНИ БОКОР“, „Просвета“, Београд, 1972. ,

МОДЕРНИ ПЕСНИК често покушава да изгради свој свет на темељима преузе тим из традиције. Он „трага по лнтерар ној и историјској прошлости настојећи да од тема и ликова већ опеваних начи ни један нов еп, еп који би се држао не толико упечатљивошћу садржине ко лико снагом језика. Песников напор да преузме из наролне_ поезије, предања и романтизма вечне фигуре и животне ситуације око којих се наталожила народна мудрост, може само донекле да Уроди плодом: епска целина је' заувек гразбијена'и њене расуте комаде. машта. савременог песника није у стању да опет сас тави. Једино што може да уради, то је ла појединим деловима епа да нов, сав. ремени смисао, или пак да их у њихо вом првобитном значењу приближи, кроз

БОШКО БОГЕТИЋ

Метафоричну слику, данашњем сазнању. Бошко Богетић је више склон првом решењу: он узима старе мотиве али их доследном метафоричном. и симболичном обрадом лишава њихове изворне садржине. Једино можда у циклусу „Једиса» вета“ задржава оквире приче добро познате из народне песме, Костићеве и Јакшићеве драме. У осталим циклусима („Ко“ совка девојка“ и „Гојковица“) историјска или поетска тема служи му само као повод за грађење сложених песничких структура у чије херметички затворене слојеве није лако продрети.

Богетић прихвата уверење античких песника и романтичара да је песник надахнуто биће које томили саопштава пророчким гласом истине о животу и свемиру. Али протекло је много времена Од оног доба када је ово уверење било исказивано на патетичан начин. Песник се У међувремену толико пута осећао као из тнаник. Аутор „Грешног бокора“ — стога види у улози песника истовремено и не што узвишено и нешто страховито тужно. Запостављен у низијама, у свакодневном животу, песник одлази “ брда тде

влалају метска бића и ту, другујући са.

вилама, поново стиче свест о свом изузетном задатку:

Тешко бреме. примио си на своја плећа Да глас душе износиш на туђе тргове.

У хуци градова песникова реч нема одје“ ка: само горе, у шумама и планинама, У митским пределима. које настањују бића из народне песме, песник открива поуз“

дање и склад:

Вођен песмом врати се девичанској у тишини,

Саткана од извора хиљада векова те чека.

Песничка мудрост се, дакле, рађа у усамљености, изгнанству и тишини и она, ка да је права, изражава само гласове исконског света. Отуда стална потреба Бошка Богетића да исказује своје сазнање у оквирима митско-летендарних ситуација и личности,

Чини нам се да је Богетић _ остварио највеће резултате у циклусу „Сестра Батрићева“. Он садржи три необичне, чудне, страсне и снажне песме, препуне сока и драматичног тона, жестоке и густе. Свечани мисаони тон доброг дела – осталих песама, помало хладан, овде је уступио место ускомешаној, сензуалној слици и разиграној, задиханој мисли, Песник се,

неспутан ма каквим теоретским захтеви- |

ма, до' краја предаје исповести пред ње тошем, у којој ћемо наћи и кајање и занос и очајање. Размишљања се згушњавају у слике.'Велики песник посматра са својих висова комешање у подножју и на падинама. Све оно што се тамо збива није ништа друго до наша свакидашњи ца: похлепе, жудње, мржње, обична 382: довољства, свет телесног који не успева ла се ослободи, У близини генијалног ду

ха, своје тривијалности. Призори земал; ских задовољстава — обилни ручкови, спа- |

ривање, све радости ситих чула — Оли чавају супротност песничком АУХУ који одозго посматра комешање људи. Богтетић се служи смелим, рекао бих драстичним сликама када жели да истакне дубину понора који дели великог песника и посе тиоце његовог гроба. То су готово надреа" листичке слике у којима кључа сексуална помама; она захвата ходочаснике о ко јима Богетић пева на ироничан начин. Те сцене треба да покажу, и у'томе саврше но успевају, несклад између нашег вре мена и великог доба поезије које Његот

оличава:

Ал плава висина не одговара нашем добу: Увек смо у једном добу обичних 5 значења —

Помешаних са дивљењем које не ( осећамо.

М песмама из циклуса, „Сестра Батрићева“ препознајемо Богатића из његове прве књиге „Брат према брату“. И тамо и ов де присутна је јака лична нота. Ту се он показује као. страстан лиричар способан за стварање јаких контраста. Његова оригиналност првенствено долази до израза “ сфези лизско-драматичној и епској. Бо-

"пко Богетић је најбољи (како се то јас

но види из песама ловћенске инспираци“ је, из „Приморкиње виле“, „Града“ им још неких успелих песама) онда када свој Мисао не саопштава на апстрактан начин, већ кад је изражава у рељефном животном контексту. У књигама „Брат према брату“ и „Грешни бокор“ присутна је ње тошевска тема коју Богетић успешно тран

спонује савременим поетским језиком.

Павле Зорић —· | ~

Поетеки педаљ трајности

Стојан Вујичић; „РАСТОЧЕЊЕ“, „Нолит“, Београд, 1972.

КАО ЕХО, као памћење оног педља наше трајности који за Сент Андреју везујемо долази нам збирка песама Стојана Вујичића, Сам тај податак довољан је да пробуди нашу сентименталност, али и да подстакне нашу савест, да нас суочи са целим низом питања. Да ли је сентандрејски дух, у ширем и ужем смислу његовог значења, дух који је створио добар део наше књижевне, и не само књижевне, културе данас још жив, има ли континуитет са оним што данас мислимо и стварамо или

"је, можда, расточен у пепео заборава из

ког самог покадшто нека варница севне ла подсети на пламен који је са разлогом требало да буде одржаванг То је централно питање Вујичићеве збирке, то је драма песниковог духа која се развија на два плана, на вербално-лексичком и на плану својеврсне евокације неких међу трајним вредностима сентандрејског времена, оних које се у свести свих нас још одржавају, али и оних које за песника САМОГ имају особено значење;

Драмски расплет или, ако хоћемо, спилог на оба та. плана сустиче се око пој;. ма којим је Вујичић целу, своју зоиркуименовао, Резултат његове вербалне итрарије (у циклусима „Наслутње“ и „Бледило дуге“) која, наоко, само као чаролија асоцијативног апарата делује, резултат оживљавања лексике коју традиција памти и на крају, резултат евокације значења и садржаја коју песник остварује ходочашћем местима која су некад духом зрачила је јединствен и садржан у речи Ррасточење. Којим год смером пошао пес ник је сучељен са безнадним покушајем ла оживи нешто што је са животом тананим и готово напрслим нитима повезано, нешто чему трансфузија свеже крви, настојањем да се новим значењима сенима прошлости удахне други живот, готово да и це може више помоћи.

Схваћена тако, а тако може и треба да буде схваћена, Вујичићева збирка је један моралан и моралистички чин, чли И сцена на којој се решава увек актуелаћ проблем поезије: како у вербалном медијуму обновити значења традиције која, заслужују да уђу у ниску трајних вредно“ сти, п то тако да се обнављање не сведе на пуко враћање прошлости, Своје најбоље решење тог песничког проблема Вујичић је реализовао у пиклусима „Расточенпи триптих“ и „Расточење“, с тим, лабоме, што и песме у другим циклусима ~ иако нас повремено враћају доста превазињеном песничком сензибилитету п доста Једноставној песничкој опсервацији, оној која се емоционалним интензитетом као својим главним поетским аргументом служт — одржавају општи ниво ове збирке и уклапају се у њено јединствепо значење, А то је значење, налопштилје речено, садржано у идеји да на одабраним вредно. стима прошлости треба градити садаш“ њост, мада обећања будућности томе не погодују особито, Реч је, разуме се, о неситурности данашњег човека уопште мо свести о континуитету која се некима 04 могућности које булућност може да донесе не чини нарочито одрживом.

Богдан А. Поповић

с ПРИ и ари снунмуиијвни СВОЈИМ ЧИТАОЦИМА -И САРАДНИЦИМА „КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ“ ЧЕСТИТАЈУ ДАН РЕПУБЛИКЕ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5