Književne novine

Свет виђен с олагим

осмехом

Шандор Богданфи: „ЋУТАЊЕ НИЈЕ ЗЛАТО“; Матица српска, Нови Сад, 1972.

ШАНДОР БОГДАНФИ негује хумор изразито журналистичког тапа: афоризам, анегдоту, кратку хумореску. Тематски везан за, свакодневна збивања, он на први поглед наставља једну хумористичку традицију која се ле би могла ближе дефинисати или ограничити: то је хумор који може под једнако изазвати осмех северњака и јуж-

· њака, који начим није битно национално

или регионално ограничен. Сем у неколиким хуморескама, где тема извире из ла ше друштвене проблематике, Богданфи у први план ставља човека као психолошко биће, с његовим манама и деформацијама. Такав хумор подразумева и одређен, виши ниво хумористичке технике, захтева, јасну и прецизну поенту, нагле обрте, ненаметљаво психолошко сенчење,а Богданфи је највећим делом успео да те захтеве испуни и оствари. Његова књига доноси нам хумористичке приче неоптерећене. сувишним детаљима, испричане једноставно и духовито, довољно занимљиве да књигу прочитамо у једном даху, али истовремено довољно слојевите да нас трајније вежу, да се замислимо над њиховом пору“ ком.

Богданфи полази од бритке критичке опсервације, коју не доводи до крајњих консеквенци: он је према својим јулацима блат, карикира их са осмехом, налазећи разумевање за њихове људске слабости, заблуде и животне промашаје, Живот је, по Богданфију, такав какав је, и људи му се прилагођавату, постају бољи или гори, говоре крупне речи за теже скромним, ма» лим циљевима. Писац их посматра у свакодневној трци, радости п тузи, у трпљењу и невољи. Приметна је вештина у граБењу једноставних, крокиралих ликова: чак и у најкраћим причама ( с доста разлота названим „Полуминутне новеле“) Бо:данфи нам наговештава псахологију јуна» ка, као и атмосферу која их окружује. Та» ко у хуморески „Једна срећна земља“ Богданфи говори о вечном људском незадовољству и зависти: када се успостави поттова једлакост, сусед ипак завиди суседу због — већег носа. Научник Петар Петровић („Каријера једног научника“) преправља и прерађује телефонски именик, да би на крају свог научноистраживачког рада, после свих награда и признања, опет дошао на полазну тачку. У духовитој при. чици „Против руководилаца“ аутор је ефектном поентом указао на лаличје ве ликих речи и патетичних фраза, док у „Те нијалном изуму“ такође тражи људску, реалнију меру. Богданфи уме да буде и поетски расположен: „Исповести једног револуционара“ ваља признати један топлији тон и комплекснији књижевни азраз.

Поред „Полуминутних повела“ у књизи се налази и циклус афоризама „Свет у ораховој љусци“. Не може се рећи да Богданфијеви афоризми нису актуелни и духови ти, али можда би, у нешто ужем избору, остављали још бољи утисак. Међутам, савремени хумор засићен је афоризмом мало је хумориста који се током протеклих тодина нису огледали на том подруче ју, те због такве хиперпродукције често губимо оријентацију и не можемо да уочимо боља остварења. Издвојили бисмо ипак неколико' Богданфијевих афоризама: „У почетку није био лош човек — али се касније усавршио“, „Иако целе скачу, писац увек нађе јефтину тему“. „Тачно је уснио будућност — али се никада није пробудио“. У афоризмима се Богданфи и више окреће сатири: „Синовима радничке класе највише бриге задају њенр угуци“, „Од дохотка »рег саоа« некима по глави падају само цигле“.

Захваљујући овом преводу упознали смо неловитије стваралаштво једног заиста доброг писца-хумориста. Ако, због недовољзог броја превода, мађарску књижевност

| КЊИДЕВИТНОВИЕ 4

; КРИТИКА

ШАНДОР БОГДАНФИ

Војин МАТИЋ.

у Војводини познајемо само феагментарно, књига „Нутање није злато“ показује да се у оквирима те књижевности негује хумор на високом књижевном нивоу: поједине Богданфијеве хумореске, а могуће и једна. прегршт афоризама, иду у ред књижевних остварења каква могу да привуку пажњу и изван књижевности у чијим су оквирима настала. Да се разумемо: ово није велика. литература (а није имгла ни претензија да буде то), али је добра литература, она што увек нађе пут до публике.

Књигу су превели Лазар Мерковић и Томислав Војнић, а целини књиге доприносе илустрације Драгослава Стојановића„Сипа, „покушаји да се црта онако како Богданфи пише или мисли када варира јед: ну тему из неког свог угла“.

Иван Шоп

Далека прошлоет у садашњости

_ Војин Матић: „ЗАБОРАВЉЕНА БОЖАНСТВА“; „Просвета“, Београд, 1972.

НАЈЗАД СМО ДОБИЛИ веома. потребан психолошки оглед о најдубљам, прадавним и стога „заборављеним“ садржајима личности наших далеких предака, који су, по

свему судећи, ипак вечити пошто се на.

неки начин одблесци тих садржаја назиру и у нама данас, без обзира колико и како су се током векова преобликовали, Мада професор Војин Матић ово нигде не тврди, налазимо да је вредност његове књиге управо у томе што допушта да сео неким савременим одликама нас самих закључује на основу минулих психичких догађаја осталих у мраку који називамо прошлошћу. И, сваки покушај да се нешто отме од тог мрака треба топло :поздравити тим пре што је откривање нити које повезују прошлост и садашњост крајње тежак посао, а ту мачење њихове улоге у развоју многих нараштаја ствар о којој зико није казао последњу реч.

За високу оцену је настојање да се постојећем знању о неким збивањима из прошлости и личностима као и ставовима према њима дода тумачење које је утолико вредније што наје препис или извод из страних тумачења, већ је настало из анализе нашег посленика неких наших предања, митова, обичаја и дела које је народ стварао и гајно током векова. Истини за вољу, имали смо вредна тумачења митова, обичаја и неких историјских личности (као што је Чајкановићево), али ово о коме је реч јесте прво психолошко тумачење у коме су неки ставови и поступми прилично оригинални. На пример, према Матићевом мишљењу, развој односа према Објекту (један вид сазревања) одиграо је улогу и у ставовима према св. Сави и омотућио сублимацију многих инстинктивних тежњи Прастари мит о вуку (који није само наше власништво), са при митивнам фантазмима о кидању и прожди“ рању, стопио се током векова са историјском личношћу Саве Немањића — преда ње о њему је, речима В. Матића, „накалемљено“ аа стари мит пошто су наши преци били неспособни да се са њиме идентификују на апстрактном, моралном нивоу. Тако је настала у предању његова магична моћ и он стога има сва обележја двеју „инвестиција“ — сујеверни страх од казне и веровање у његову доброту. Постепени развој Ега и нарочито мисаоних процеса чине да примитивни односи са Објектом бивају потиснути шло нипошто не значи да су заувек нестали из свести. Њихови остаци почивају негде У несвесној сфери личности као примарни процеси и легенде, митови, приче и обичаја који трају до наших дана.

Ако пристанемо уз познато психоаналитичко учење о „психичком времену“, што злачи ако се не споримо око тога да ли доиста време за јединку представља „активни однос измећу темпоралних облика прошлости, садашњости и будућности“ и прихватимо да „психичка протлост“ није у прошлости, већ у садашњости а да У њој заиста дејствује као остатак из прошлости, онда не можемо да се не сложимо са Ма-

тићем да су многи наши садашњи облици понашања и наоко разумске одлуке у ства> ри само остаци ирационалних погледа и веовања из развоја едипалног и затим 06јекталног претениталног и преобјекталног односа. Обичаји, предања и творевине које су протекле са поменутих извора иако данас личе на „прамитивне забаве“ ни најмање нису лишене моћи. Стога сваки покушај да се насилно укину или измене представља веома опасну ствар. Матић о томе говори следећим речима: „Ове на. изглед лаивне приче и вољени народни обичаји толико су чврсто везани за. несвесне потребе појединаца и целине да противљење њима изазава агресивност и побуну, а. ефикасна забрана често губитак сваког интересовања и активности у животу. Ступњеви односа према Објекту могу се убрзати, али се не могу прескочити“. И, то је у сваком случају заснован и далекосежан закључак ове књиге. Најкраће речено: сасвим је спорно да милулост неких збивања значи њихову психолошку смрт; психичка прошлост није доиста у прошлости, већ је активна сада као прошлост и о томе ваља водати рачуна било да је реч о јединки или великим скупинама.

Тешко ће се наћи неко ко би остао равнодушан према тумачењима сопствених коренова ма колико нека од њих била невероватна и неубедљива, тим пре што је више олих која су сасвим прихватљива и блиска читаоцу који успе да се отме од „стега, строго објективне науке“, без чега нема смисла читати ни најпознатије радове Карла Густава Јунга и. Сигмунда Фројда о сличним појавама душевног и друштвеног живота. То су они делови књиге В. Матића, у којима ол прилично оригиналним психоаналитичким маниром тумачи нешто што је по свој прилици ипак архетинско —- давни ставови и амбивалентност према, св. Сави, митови о вуку, обичаји и ритуали за које се с правом може рећи да имају исто психичко порекло у раним фантазмима и односима са Објектом, баш као што је случај и са амбивалентношћу савременика према ауторитетима. Али, управо чињеница да они трају у народном предању и само се у начину испољавања мењају током векова, говори у прилог тезе да је реч о дечем колективном и архетипском.

Ако је тачно да заједничка мерила како пише професор Матић, настају међусобном идентификацијом чланова заједнице и подизањем „Објекта у себи“, савести која је слична другим „Објектима у себи“ и носи исте идеале и забране, онда није јасно због чега се не признаје нека врста колективног садржаја и архетипа. По свему судећи, реч је аво о колек» тивном садржају и права је штета што В. Матић дије разрадио ту мисао, а разлог за то је врло вероватно што је он далеко ближи С. Фројду, Х. Хартману, П. Федерну и М. Клајн, него К. Г. Јунгу у свим друтим областима изузев овој. Разуме се да се Матићево тумачење поменутих појава, не може изједначити у свему са Јунговим тумачењем архетипова и колективног несвесног, али објашњење разлике између њих је управо оно што би представљало вредан допринос науци и још више подигло књигу „Заборављена божанства“.

Примена једне врсте анализе (функционалне), којом се В. Матић служио, ма колико да је ствар посебног расправљања — како због својих недостатака тако и стога што се само условно може примењивати за анализу личности предака и њихових творевина — ипак је најбоље средство којим се аналитичар може служити у оваквим приликама. Међутим, писцу се може замерити што није сва тумачења заснивао на поменутој алализи, већ је покадшто покушавао да из података извуче више но што они дају тврдећи неке узроке проучаваних појава и чак откривајући неке чињенице изван психичких збивања. Нека одмах буде речено: из света унутрашњих збивања (ендопсихичка структура) може се закључивати о њима, о њиховим улогама у личности и њиховим везама са предањем, митом и ритуалом, али се не може тврдити нека „спољашња реалност“, нека чињеница извал области функционисања личности. То је случај са „осветљавањем тајне“ о вук“ и са открићем најстаријег познатог врача који је био жртвован, Доклегод се писац држао претпоставке да су основне функције и структуре личности савременог човека и његових предака сличне — што се може прихватита као заснована претпоставка — и на томе градио своје тумачење минулих појава он је био на чврстом тлу. Откривање лателтних садржаја мита, обичаја и неких творевина и њихово томачење врстом раних односа јединки са Објектима, представља, прихватљиву анализу, а са проистеклим тумачењима се можемо сложити нарочито

ако смо психоанадитачки и аналитички оријентисани, Само, оног тренутка када је писац из таквих тумачења хтео да открије и „реалне догађаје, мада деформисане , он је изгубио убедљивост и доказалост. Јер, искази о функцијама фантазама, мита и ритуала: или било којег другог садржаја, дати менталистичким појмовима, другачије се доказују, а сасвим другачаје искази о реалним догађајима, који се дају „Физикалистичким“ појмовима. Најкраће речено: из историјских и археолошких података може се закључивати о фантазимима, односима с Објектом твораца познатих творевина, само супротан смер закључивања је сасвим споран — тешко се може прихватити конструисање „реалних догађаја

из фантазама и митова.

Када кажемо да су се у исту или сличну замку ухватили и многи други психоаналитичари и аналитичари највећег кова, то нипошто не значи стављање хладне крпе на пишчево чело, него запажање чињенице о прилично распрострањеном начину рада у једној области о чему најваше треба да воде рачуна настављачи Матићевог рада. И, свакако да ће се поменути педостатак исправити тим пре и тим више што сад поседујемо дело из кога можемо мното да научимо и од којег можемо да кренемо у истраживање сопствених изворишта. Стога му искрено желимо добродошлицу.

Др Бошко Поповић ош једно виђење _ рата

Томислав Кетиг: „СЛЕПИ ПУТНИЦИ“; „Минерва“, Суботица —

Београд, 1972.

У РОМАНУ „СЛЕПИ ПУТНИЦИ" познатог новосадског писца Томислава Кетига описује се бомбардовање у једном србијанском граду за време другог светског рата. У средишту радње налази се леколико личности: професор, две жене (једна, је љубавница немачког војника антифанисте, друга је спасена из рушевина), немачки војник антифашиста, двојица младића (један је курир НОП-а, а други, кад му друг погине, преузима _ његову улогу), зидар богомољац и бивши илегалац, који се вратио у земљу да пронађе и узме некада проневерене доларе. Све ове Аичности насликане су живописно и занимљиво и, иако је то учињено са мало живих и јасних боја, њихове битне тежње и њихове основне карактерне црте сасвим су разговетне, ПИ

Роман је конципиран слично филмском сценарију, пун је динамике и, говорећи филмским језиком, може се рећи да је то прави „трилер“. Радња почиње у једном подруму, за време бомбардовања, али се одатле шири у простору и времену, тако да се враћа у прошлост и 06јашњава неке садашње односе, а једна „секвенца“ се чак збива на тршћанској железничкој станици, где се, на путу за Венецуелу, нашао бивши илегалафиздајник. Место догађања је неименована бомбардована варош, чију атмосферу Кетиг врло успешно даје. Мотив бомбардованог града и осећања људи у њему досад У нашој књижевности није посебно обра» Ђиван. Кетиг, дакле, није могао имати узора и ол је и самостално и убедљиво обрадио овај мотив, посвећујући свој роман „жртвама бомбардовања и онима У чијим успоменама остадоше“.

Приказујућа полусрушени град, Кетиг није у тој изузетној ситуацији тражио и налазио неку универзалну симболику, како се то често чини у нашој новијој књижевности. Њега није интересовала. могућност алегоријског третмана ове си туације, већ конкретна судбина једне гру“ пе људи затечених у неком граду за вре ме бомбардовања. При том је показао како их њихове различите жеље и тежње, након бомбардовања, одводе различитим путевима у животу. Али из дијалога се понекад ненаметљиво диже једна интедек= туална вертикала, којом се, углавном, са• гледавају судбинске невоље људи на нашем тлу.

Роман „Слепи путници“ је један исечак из наше блиске прошлости без кога би, чини се, наша литература била сиромашнија за једно виђење рата које јој је до сад недостајало. Писал чистим језиком, мрегнантним стилом и с лепим дијалозама, који су по себи занимљиви а и рељефно карактеришу личности које га воде, овај

је роман интересантно штиво и представља. Добар просек нашег савременог романа. (Ј.)