Književne novine

Лирско оду

ПОРТРЕТ

еротике

Отоезији Николе Дреновца

ЕРОС

АКО ЈЕ ВЕРОВАТИ неким схватањима, човекова позиција према свету одговарала би његовом односу према жени. Одређујући тај однос, сексуалност би деловала. као субверзивна сила унутар свих досадашњих моралних и социјалних система који су је умртвљавади или кротили. Оту-

да, њено ослобађање — макар и у виду песничког израза — значи неку врсту револта. Као „прафеномен“ Дреновчевог

поетског света, револт није усмерен само против еротичних стега: он погађа и одговарајуће социјалне услове; најзад, он засеца и у човеков „метафизички“ статус. Пратећи ову ескалацију песниковог револта, ми опажамо да је његова социјална оштрица оставила свој траг у „Непосланом писму покојног рудара“ (песма из тодине 1934). ; На следећем степену ескалације, песни, кова побуна је устремљена против људ: ског егзистенцијалног г>ложаја, односно против човековог статуса смртника. 'Мада се његов устанак понекад исцрпљује. У „немоћним противљењима“, овај побуњеник кличе: „Не предати се ни гробу“. По фФојербаху, човеков гроб је колевка богова. С обзиром на то, песникова ребелија расте до теомахије. М, пошто је бога („старога крвника“) осудио на смрт, ребел је на зидовима манастирске ћелије препознао „четири моја мртва бога“. Но, песникова теомахија преобраћа се у својеврсну аутомахију. У часу тог дијалектичког и драматичног обрта, побуна се окреће против самога побуњеника, тачвије — против његове властите слабости и недоследности: „ја водим битку са'самим собом“ (песма „Сведочанство“). Песника 'револтирају његова сазнања о људској еротици и њеном месту у животној стварности. У исповедној „Речи о песми“, он констатује: „У ствари, сит сам измајсторисане поезије“. Ова једноставна и непосредна констатација наводи га на закључак: „Нешто истинско требало би написати“. Он би хтео да сазна и ообзнани оно право, то јест оно што чини ч0векову аутентичну битност. Он је у тој битности открио ерос, али и претећу победу хроноса над еросом: „Кашљаће, можда, у соби до наше, старица коју смо некад лудо волели. Такво откриће делује као мач са два реза. Оно погађа веру у неку натприродну и надљудску силу, Е и Пи лубно. себе и у св : наивну наду У У де БЕЗ

Град надања протуслови те нању“ (поема „Јеванђеље по мени“). На сваки начин, мач песниковог сазнања.

зарива се у ону илузију што се, као вам“ пир, храни крвљу човекове егзистенције. Ту илузију рађа лаж о светости чистог а. ; б ЛУ рату против истог непријатеља, Дреновац подиже заставу спонтаног и наивног поетског материјализма. На њој пламте боје чулности и тедесности. Под овим стегом, песник љуби осунчану + а на њој — жену која је „сва тело“. 1, ограничено – непосредним опажањем и осећајем, _ његово _ сазнање у један мах подлеже варки која реално време своди на садашњи тренутак: „И што бих, дакле, — због тога Сутра остао данас без Данас“. Песникова свест упиње 35 ЋЕ надвлада ту варку, јер се људско биће не може лишити пи прошлости ни будућности. Ово упињање, међутим, рађа „супротну илузију, наиме идентификацију

ј »м: тај жиајања са мишљењем: „Заиста, тај Баг за 5 је што не пролази“.

вот мисли — оно, Једном речју: тело је пролазна ОНА ст, а дух — непролазност. Вијугајући из-

међу противуположених заблуда, песниково. сазнање. пробија се Ао истине:, да „човек цео“ превазилази жену која је сва тело“. Та истина је свопштна стихом: „С тобом сам тек човек цео (песма „Изабрах те“). Присан однос човека и жене представља, доиста, ништо више од појединачног тела и Од просте томиле оваквих тела. Целовито љтдско биће почиње да се остварује тек у том односу који чини ћелију друштвености. У таквој „ћелији“, оно најличније бива сједињено са друштвеним. Отуда, када се она распадне, човеково самоотуђење · коинцидира са његовим отуђењем од вољеног биБа; „Ако ме оставиш — иностранац бићу сам себи“.

И тако, идући трагом ероса, песниково сазнање је допрло до извора друштвено“ сти у човековој најинтимнијој природи. Овде, дакле, ерос је исто толико природан колико и друштвен, Он је високо уз дигнут над посувраћеним сексом феминизовазих мушкарана и мушкобањастих жепа. Укратко, он је поштеђен од сваке не природлости. Заузврат, овај ерос није у“ век култивисам. Нијг довољно сублимисан у ону зрелу љубав која је више јелпа културна тековина него природна ст“ хија. џ у "Такав какав је, он, је нашао адекватан израз У Дреловчевом певању које, стога, звучи као истина о човековом еросу. М интонацији ове поетске истине чују се звуци које изазива судар људске еротике са јед“ ном спиритуалистичком етиком и метафизиком. Одређеније речено, та еротика деаује као порицање релитије. Отуда се добпја утисак да оп

није нека самодовољна вредност, ако тако

може да се каже, она је овде једна ап ти-вредност, то „Ес негација, ре апгијских „вредности И хришћанских

а — у датом случају —

ховљење

„светиња". Исповедајући и проповедајући означену негацију, Дреновчев „тринаести апостол“ јавља се као постски анти апостол у коме се стварна хуманост рерр лире против антихуманих _ „вредности''). РЕВОЛТ

Човеков истински и суштински лак губи се не само у дехуманизованој стварности, већ и у својој имагинарној слици, заправо у неадекватној идеји о човечјем бићу ,„ Нестајем преображен “ огледало“. Пошто је сазнао да реалног чо ве к а замењује његова идеја о самом себи, песник се буни против човекове дереализације која врхуни у религијским _ фантомима. Но, та побуна је контаминирана зрачењем онога сабласног света против којег се песник буни. По свој прилаци, ова контаминација је особени белег пи чворни проблем Дреновчевог лирског револта. Док песник ребелира против верске идеологије, саму његову буну контаминира верска. психологија која се у његовом певању манифестује као страх од телесле трошности: „Сети се да је црв у месу нашем, — и трулеж у костима“. Устајући против религиозног _ спиритуализма, песникова свест слави лепоту женског тела; У иста мах, његово осећање поистовећује ту лепоту са грех о м: „Маријо грешнице, Маријо лепотице“, кличе песник У једном даху. Овај ребел, дакле, велича порок и грех насупрот оној врлини коју октроише верски етички кодекс. Он пева „у славу греха и плоти". Да би одбацио п обезвредио ангеличку „љубав“, он потврђује дијаболичку еротику коју _ оличава. „шумски брадати Пан". У својој буни против бога, он се придружује Сатани.

Ово придруживање, међутим, прети да обеснажи саму побуну, задржавајући је у ' гравитационом пољу религијске етике. Јер, порок је исто тако религијска катеторија као и „светост“. У ствари, он је неодвојив од ове друге, као што је издубљена страна лопте неодвојива од њене испупчене стране. Не мање него светитељска врлина, сатански грех искључује ствар ну људскост. Можда баш зато, песник је у једном магловењу зажелео _ „безљудну дивљину". Што се пак тиче револуције, јасно је да она подразумева негацију теизма; али, за разлику од стихијног револта, она нема накаква посла са „сатанизмом"; у ствари, револуција потврђује и остварује „практични хуманизам" који почиње „с оне стране добра и зла", тамо где нема ни бога ни ђавола. Уколико је песнички револт доследан својој унутарњој лотици, он превазилази себе самом прелазећи у револуцију.

Рекло би се да тенденција тога превазилажења игра одлучујућу улогу у Дреновчевој стваралачкој судбини. Она је под стакла и оспособила песника да се уздигне над култом садашњег тренутка који је био стављен насупрот метафизичкој вечноста. религије. У том уздизању, песник шири свој хоризонт према прошлости и будућности. С једне стране, заиме, он позива вољену жену: „Ходи да се вратимо ис кону". С друге стране, он изјављује: „Без сна. Али никад без слика сатканих од чекања“. У мери у којој се песник узвисује над култом садашњице, његов револтирани „сатанизам“ прераста у револуционарни хуманизам. Чили се да баш у том прерастању лежи најбатнији смисао Дреновчеве поетске речи.

ЛИРИЗАМ

Током песниковог стваралачког века што траје већ више од четири деценије, овај смисао био је презентован у разним облицима, али најизразитије и, најупечатљивије — у облику еротичке лирике. Песников лиризам се сликовито. показује овим исповедним речима: „Срце ми видиш у оку" („Џисмо другу“). На махове, он из гледа крајње близак субјективизму, чак и етонзму: „Нема ничег на свету — осим човековог ЈА".

_ М овом хипертрофиралом виду, поетски

„егоизам“ прикрива своју двосмисленост: наиме, он може да значи не само изолацију јединке од осталих људи, већ и њену идентификацију с њима. У својој еротачној и животној експанзији, човеково „ја" се стапа са другом индивидуом, све до свог изједначења са љубљеним бићем. Тада се самољубље преображава у пре. дану љубав. У таквом случају, оно је подударно са оним „етоизмом српа ко ји је „полазна тачка за нашу љубав према људима" (Фридрих Енгелс). У ствари, Дреновац указује на исту подударност, када вољеној жени каже: „Ко те се одриче одриче се себе“. .

Дреновчева лирика у знатној мери одуховљује еротику, а та одуховљеност је онај неопходни људски квалитет који остаје туђ „сексуалној револуцији". Ова еротична лирика расцветава се у неку врсту мисаоне поезије, у мисао која, ван сваког крута, орлује" (песма „Огањ чудотворли").

Медитирати, пак, значи __ребелирати. Људски ум ребелира против Светог Духа. Отуда, Дреновчева лирска медитација делује као побуна против религиозне идеологије. Парадоксалдно, међутим, она је свој главни облик деловања позајмила од исте религије на коју се оборила. Помену.

ту У питању је наслов Дреновчеве збирке „Три-

_ наести апостол“ (Београд, 1972). Књита презентује пело песниково стваралаштво у зналачком избору Стевана Раичковића,

паган БИН ; =

· НИКОЛА АРЕНОВАЦ,

"ти облик се умногоме поклапа са библиј-

ском симболиком: „Као псалмопевац певам", вели Дреновац. Песникова материјалистичка мисао може да се изрази таквом симболиком, јер ова противречи религиозној метафизици.

Унутар религијског система, метафизика апсолутизује и фетишизује духољв н о с т, док симболика представља песничку слику која опстоји у медијуму чулност и, те самим тим ограничава и нарушава надчулну спиритуалност. Религијска метафизика настоји да спириту ализује и денатурише људску еротику; она није кадра да је напросто одбаци, јер се сакрално у свом подземном току слива са сексуалним. (У једној Дреновчевој песми, чак и Арханђел Гаврило подрхтава пред лепом женом.) Али, оцртано настојање никад није изведено до краја, пошто је религија принуђена да своје идеје симболизује песничким сликама чија се чулност не подаје потпуној спиритуализацији. Због тога, многе библијске слике приказују еротику на непосредан начин. Штавише, Енгелс је баш тај приказ сматрао узором искреног људског односа према еросу. Он је немачким радницима препоручивао да о сексуалности „говоре исто олако слободно и неснебивљиво, као романски народи, као Хомер и Платон, као Хорације и Јувенад, као Ста ри завет и „Нове рајнске новине".

Дреновчева сротична лирика као да је писана у складу са наведеном Ентелсовом препоруком. Неком врстом спонтале погтске стратегије, овај ларичар је успео да библијске симболе окрене против релитијских догми. Прњсовом „стратегијском“ 0кретању, те симболе је асимиловала и проширила песникова самосвојна имагинација која тежи да еротизује предмете ван човека: у Дреновчевој уобразиљи, планине и грлице су изједначене са женским дојкама, а пламен свеће извија се „као мала, огњена балерина“ ...Не ретко, та имаганација рађа веома сугестивне и готово иреалне слике, између осталог — и ову представу нлевизљивог присуства: „И. као да сенка прозбори крај мене. ;

Изражавајући једну револтирану еротику, таква имагинација ипак не ои из недрила зреду и пуновредну поезију, када се не би материјализовала у прикладној вербалној грађи. Али, њено језичко материјализовање сукобљава се са извесном тешкоћом коју песник осећа и опасује као „безречје љубави". У својој живој и несводљивој конкретности, љубав изгледа леизрецива: она се не да потпуно преточити у реч која нужно укључује већу или мању маржу општости. Самом својом природом, реч би била приморана да фалсификује осећања. Под утиском овог морања, песник налаже својој поезији: „не искажи се, Песмо!".

Али, баш тиме што овај налог ћутања изриче у стиху онта по риче. Он исказује л афирмише песму. Мада је овде-онде оптерећена „постичном реториком, Дреновчева еротична песма исказује се у једној изворној, присној речи која пориче религиозну идеју. Та реч је осмишљена овим порицањем. У нашем повијем песништву, овакав смисао разликује Дре новчеву еротичну лирику ОА остале љубавне поезије обезбеђујући Дреновцу посебно и трајно место међу песницима његове генерације (Божидар Ковачевић, Ристо Ратковић, Десимир Благојевић, Бранислав Л. Лазаревић и други).

Током свога стваралачког века, наш лиричар је. налазио све трајнију реч која је све прецизније артикулисала његову самобитност. Он је заиста свој, то ће рећи —несводљив на општу карактеристику једног нараштаја, раздооља, правца или жанра. Надахнута паганским доживљајем чулности и телесности, његова еротика се очито разликује од Давичовог еротизма који се храни, углавном, подсвесним импулсима и сликама. Уз то, она је изра-

жена у веома комуникативној лирској форми која Дреновчевом изразу прибав-

ља праву популарност, а самим тим и јелну битну предност у време када стих све теже налази одјека у читалачкој публици. Манифестујући се у таквој форми, Дре. новчев поетски револт продире у извесну „метафизичку“ димензију у коју нису за: лазили неки социјални песници исте тенерације (рецимо, Јанко Боновић). Чини се да најособенији смисао Дреновчеве поезије ваља тражити управо у тој димензији,

изван и изнад „чисте“ еротике.

Он је садржан у негацији религијских фантома. Са своје стране, ова негација значи потврду људског живота који је исто што и љубав: Откад сам почео да волим | Отад осећам да живим.

Радојица Таутовић

| Глад

Светковина кише на латицама Руже снова и тамна утроба, ноћи Где је тај пут

Где је тај пут + Залуд свадбене заставе

У горким шумама чежње

Кад срце је гладно

Надживеће ме дрво

И име у камену

Где је то класје

Рођено из зрна љубави

Из мрачног немира

Ка врхунцу једног сна

Без ослонца и наде

Гладан љубави: и саосећања Где је тај врт

Где је тај врт

ТРАГОВИ ..

Не познајеш ме и нисам

Оно што изгледам што кажем Од свакодневице не видиш ме Мако знаш мој корак и лик

Сломљена нада и мук у вреви Звоњава прободена тишином Окрилаћен сјајем дижем се

А ти ми не знаш корење

Можда. је све дим можда Животом лутамо у раскораку С таласима бола. одлазим

А ти ми одређујеш круг

Зар не чујеш трагове

Које остављам у кошницама Светлости наоружан бодежима Сна заривеним у стварност

ПУТНИЦИ

О путници чији срећан пут је губитак У времену које се не повлачи Путујте не бежећи од прошлости Осетили сте свесну немоћ, Кретања по мери

И оставили оно пре

И оно после

И свему садашњем ударили печат Никада и увек

По пепелу сагорелих ружа Некада раскошних

Стигли до луке

Не налазећи место опредељења

буру

О путници усмерени без смера у трулеж Из кога живот се рађа

Не питајте за путоказе

Идите идите идите

Пловидбама бурним ваш немир

Биће стег.

О путници упућени у будућност

Не путујте због циља већ због путовања Негде ко зна где постоје

Предели изневерени од прошлости Спасени од садашњости

Обманути од будућности

Путници путујте из срца светлости

У Недобвију Е

Што у сваком унутарњем обнажењу Крије нова чуда

Без одгонетке

И почетка

КА ЛОМАЧИ ПРЕОБРАЖАЈА

Плима разума издише померајући се Под топлим дахом осећања

У подножју пламине зване Недоход Благослов се у клетву преображава

Десеткован полазим ка ломачи преображаја

Из топле бразде сна рађам се

Ветрови урличу ал не објашњавају

По коме смеру долазе

Будућност у мене изван времена нишани

Разлог бивствује негде у небићу

За трунку људскости у зверињаку

Полазим на мету без колебања

ГОРДА ПЕСМА

Не мерим вагом злато својих речи, Нити се бринем за његову цену.

Ево, ја данас сам пред собом клечим И нежно срце претварам у стену.

Дижем се гордо док ме слутња руши, И пркосно се на попришту смешим.

Не тражим милост и спасење души љЉубављу живим. Због љубави грешим.

И стојим тако, усамљен, сред круга. Глумнак ме куди, на ме језик плази. И док у злоби дрско ми се руга У мене цела васиона слази...

| | | |