Književne novine

| СТАВОВИ

0 књижевним наградама и ненаграђенима

СКАСКА о књижевним наградама и награђенима (и нагрђенима, дабоме) у пуном је јеку. Награде су сезонске. Хроничне, као грип " мили кијавипа. Буду, заголицају, па прођу без већих посљедица. Што је можда добро, али и није. Затрају, али мало кад истрају у својим позитивним учинцима, Но ма како биле мањкаве и релативне, подложне флаџидном и промјенљивом укусу и критерију појединаца, ипак су потребне и стимулативне, јер бар за трену. так скрећу пажњу потенцијалних читалаца пут дјела, за тренут изузетог, издвојеног из текуће прсдукције, али и на књижевност уопште. Посебно у вријеме кад књижевности не скачу акције и кад јој не цвијетају баш руже.

Не можемо се, истинабог, пожалити да оскудијевамо у наградама. Друго је међутим, уосталом и оно „право, питање колико су речена признања заиста упливна, утицајна, колико заправо читаоца наводе ма читање (што би била | њихова права сврха, бар једна од битних). О томе немамо никаквих посигурних – података. Но књиге се и иначе слабо им све ријеђе купују и читају. Није само у питању општа скупоћа но и висока цијена књиге, нарочито штампарски удио трошкова У отруктури производње. Хонорари аутора су сразмјерно мали. Али битније је ипак за слабу прођу књиге нешто друго: наша већ пословична навикнутост или огуглалост да без књиге можемо. Читање нам није ушлс у крв, није постало свакодневна потреба, духовна потреба, задовољство, нужност, ·.

Мало је у нас људи који се држе девизе — ни дана без штива, без лектире неке добре књиге! Јако мало. Има их, напротив, који се диче нечитањем. Чак се запрепасте кад их упитате да ли су у посљедње вријеме нешто прочитали. Имали смо прилику да из загребачког ТВ студија, У моводу емисије о хрватском роману, упознамо неколико тих врсних, идиличних нечитача књиге! Све су то махом, што је најжалосније, интелектуалци. Обрецну се, чак: Као: каква су то, молим вас, неозбиљна питања! Огроман број је оних, мислим на писмене и учене, које књига уопште не занима, не привлачи, ни на пушкомет, као лањски снијег. Пролазе поред претрпаних књижарских излога као поред турског гробља, у безглавној апсурдној хитњи. Све су то вјероватно ревни читачи новина, или новинских наслова (пред сан, умјесто пилуле за успављивање), или ревија. И то је све што од штампарских сластица повремено конзумирају. Све се више, такође, чују 3л0гуки пророчки гласови како је књизи у класичном смислу 02 звонило. Гутембергов епохални изум помало већ припада прошлости! На прагу смо нове ере, ере слике, звука, електронике. То је, кажу ти футуролози, будућност наше цивилизације. Култура да, али култура без књиге. Јако, јако, наравно, обеспокојавајуће, бар за нас задрте конзервативне читаче. Први предзнаци см доиста ту. Телевизија је можда тробар књиге. Али не само књите! С њом се по атрактивности и опчињености може мало шта још мјерити. Но, сставимо ипак по страни те тужне а неминовне „приче које живот прича, и врати-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Уређивачки одбор: др Петар Водк, Васко (вановић, Мнодрат Млић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник) мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заме“ ник славног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В; Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, бранимир Шћепановић, Техничко-уметничка. опрема: Драгомир Димитријевић.

Књижевни савет: др Димнтрије Вуче нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал

Шафер. Мдејна решење графичке опреме |

Богдан Кршић,

„Љист излази сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. Годишња претплата 30, пољуго“ дишња 15 динара, а за иностранство 480'струко. „ћист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине" Београд, Француска 7. Директор Војнслав Вујовић, Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (ко. мерцијално . одељење и администрација). "Текући рачун: 60801-601-2089. Рукописи се "не враћају. Штампа: „Глас", Београд, Влајковићева 8.

ар Арашко

"доживљеног,

мо се почетку, тј. сезони награда која је још у току.

Прије годину—двије јавио сам се сличним текстом поводом ондашње додјеле — традиционалне НИН-ове Награде критике за роман године. Зажалио сам, тада, што су нека вриједна дјела остала на споредном колосијеку, а с мало среће могла су, или чак с другачијим приступом постојећим дјелима, и требала су да заблистају на нашем иначе тмурном романсијерском небу. Ако се добро сјећам, ако ме памћење још служи, у првом плану била је ри јеч о роману „Долазак на крај лета“ новосадског аутора Бошка Петровића, те о „Уходама“ Д. Сушића, итд. Наравно, такмичење је нека врста хазарда. Увијек се наметне не само квалитет нето и укус оних који пресуђују. Један добија, сви други губе. МеЂутим, вријеме што нас дијели од чина додјеле награде све нас више увјерава да је Петровићев роман изгубио случајно, односно да је морални побједник. Јер ево траје властитом нутарњом салдржајношћу, оствареном снагом израза, стилом, маштом, аутентичношћу. Роман је то коме награда, добио је или не, не може наудити. (Некако у то вријеме прочитах да аутор ради, да је увелико при завршетку свог новог романа. „Певач“ — о слијепом ту. слару-барду из устаничких времена, но, уза сво жељено ишчекивање, романа на жалост још нема!) Ове пак године — игра случаја — опет је остао други, у сјенци један новосадски аутор: Александар Тишма са романом „Књига о Бламу“!

Тишма је писац који је, као и многи наши списатељи, па и Андрић, прошао тих м складан пут од поезије преко новела до: романа. Но писао је с великим успјехом и путописе („Другде“). Путописе посебне врсте, оне тишминске: више приповједачке. Путовање је тек добар повод, излика, да се исприча неки доживљај непосредно узет и захваћен из животних врева. Онај најнепосреднији. Уосталом, све што је у прози Тишма написао и објавио полази од тога, почива на томе: на најнепосреднијем опсервирању властитог али и ољ штег. Овдје је пуг од властитог до општег природан, спонтан. Писац га је чврсто прошао, као што се пролази преко моста. Тишма је управо тој непосредности живота, свакодневице, дао непроцјењив обол. Обично пепосредност некако занемарујемо. Отпућујемо се у некакве давне, митске или изимагиниране предјеле, теме, мотиве, а занемарујемо стварност ту, око нас, пред носом нам тако рекућ. Тишма је, могло би се рећи, уз још неколико писаца, био устрајни заговорник, ангажовани сликар наше свакодневице, такве каква јесте.

У почетку се чинило да јој прилази и приступа однекуд с крајева, из периферијских забити, маргинално, да по њој трага, чепа, рује и копа са приземних закутака, да га привлачи _ ЖИВОТ забити и људи по забитима, које је живот самљео, упизио, на. неки мачни оштетио. Међутим, што је ишао даље и дубље својим већ увелико трасираним путем, Тишма се све више одређивао пи као сликар оних битнијих појава У нашем животу које смо на неки начин и сами стварали, али смо се од њих у литератури зачудо одалечивали, туђили. Јер испод, покожице тих страсних исихолошких · истраживања _ човјека, увијек се, уз наглашену нашкост, истицао и онај општељудскији мотив, који. постоји у сваком човјеку али га не посједује сваки писац. Маиме, сваки писац не открије уз први и овај други слој. А Тишми је то полазило за руком. У романима „За прном девојком“ и „Књига у Бламу“ надторњавање, прожимање, узајмљи-

вање и узајамност, та два нужна слоја сваког умјетничког дјела слој конкретности и слој универзалности — била су све изразитија. Дилеме, моралне дилеме не само једног човјека и само тог и тог човјека, него и људи уопште, нас савременика али и оних који ће доћи након нас. И већ долазе. Слутимо их. То дјело нас чиглед нас који смо та сустопно пратили поступно се подизало од сваковрсног чињеничног реализма Ао једне заиста свељудскије истине, да би с романом „Књига о Бламу" достигло свој зенит, ис пуњење. ,

Тишма је тактом, — стилом, начином, _ деликатним поступком, 'успјевао да своје чита-

оце сучељава са животом какав јесте враћајући нас на-

шим властитим изворима тј. нама самима. Он није ишао, поводећи се, за оним излетничким екскурзима наше прозе која се дуго времена естетизантно иживљавала сама у себи, те нити је покутлавао да се обраћа варкама и фикдијама, миту, историји и осталим параванима, налазећи да је то ипак лакши, заобилазни, конформистичкији пут до истине живота, па и литерарне истине, Њетово дјело је животу намјено, животом инспирисано, животу окренуто. Таквом какав јесте, такво какво јесте. Част свим успјелим остварењима било које феле, жанра (наравно, све је у рукама писца), но ипак је неизбојежно, макар и неизречено, неминовно, макар и прећутно, да је дужност, етички смисао посла и позива којим се бавите, ипак мислити па свијет ту око нас, свијет који је дио нас, нераскидив, и ту нам никакво резонерство неће помоћи, никакво отрцано извлачење, никакво хладно експериментаторство. Тишма је то добро знао. Знао је да се комотније м лежерније осјећаш кад ни пред ким и ни пред чим ниси обавезан, осим пред самим собом, али га је баш та нутарња властита обавеза нукала да иде тежим путевима. Тежим, али и љепшишм можда, морално исплатљивим. Ако се обраћаш фикцији, онда си лишен животворних сокова али зато посједујеш дистанцу, Ако гледаш испред себе, недостаје ти тај лотребни размак за размах маште, растојања су ближа, непосреднија, ризик већи, и сл. Међутим, у литератури срећом не постоје рецепти за успјех, па ни за промашај. Ми догме, Тишма је доказао да за правог писца нема препрека, не важе излике. Све се може!

Братимо се, опет, наградама, ономе с чим смо започели овај журналистички _темат (на ужас танкоћутних самозваних литерарних чистунаца, анти-журналиста и стерилизатора!) Награде нас приводе одређеним књигама, привсљевају да о њима мислимо, да их ишчитавамо, па чак и посредно: кад неког писца оставе прикраћеног. Истина, ни награде као путокази и тумачи извјесних селективних литерарних појава везаних за одређени тренутак неће тргнути из дријемежа и летаргије оне који су завијек литератури окренули леђа, али ће бар окуражити оне неодлучне, онз који се увијек колебају и питају, сумњичећи и провјеравајући друге али и себе, ко је у праву: награђени или онај до њега, свеједно.

Литература све и да хоће не може да живи без ичије пажње, потпуно изолована, пострањена; она мора на неки начин да се помаља из анонимности, натура паж њи, да је провоцира, да на себе скреће позорност. Иначе нема сврхе. Стога су, и награде, такве какве (већ јесу, увијек релативне, ипак добродошли напутци да се о књижевности с времена на вријеме размишља, да се с њом другује. Само у посљедње вријеме смо баш путем награда били упозорени на нова пјесничка и проз на дјела О. Давича, Љ. Симовића, В. Парун, Д. Киша, Р. П, Ноге и других значајних и занимљивих аутора, наших савременика.

На неки начин прилог тој позорности, ма како мајушан, ма како скроман и спорадичан, био је и овај текст инспирисан лектиром романа А. Тишме „Књига о Бламу" коме је измакла награда НИН-а, али не и награда, надај“ мо се, читалачке пажње и љубави.

Ристо Трифковић

М МЕМОЕЈАМ

Пабло Пикасо

(1881 – 1973)

ПИКАСО 1901. ГОДИНЕ ЦРТЕЖ РАМОНА КАЗАСА _

У НЕДЕЉУ 8. априла, умро је у 91, тодини: један од највећих сликара света, Пабло Пикасо.

Мало је стваралаца који су тако доследно били недоследни, тако стваралачки били везани за време и тако директно изражавали. немире, страсти, сукобе и ис тине своје епохе. Пикасо је био дух који је прожео стваралачким чином све чега се дотакао, који је и сам свој живот претворио у“ својеврсну артистичку сензацију. Рођен у Шпанији (Малага, 1881), он је од 1900. у Паризу и од тада па све до смрти биће најживља присутност европске уметности ХХ века, он кога су и мрзели и обожавали, од кога су почињали стилови и велики покрети, отац кубизма, реалиста и маштар, песник и политичар. Опробао се у свим познатим техникама, уљу, фреско сликарству вели-

ких димензија, колажу, плакату, дрворезу, литографији, бакропи-

су, керамици, скулптури, сценској декорацији. Утицао је на читаве тенерације и сам падао под утицаје. На самом почетку, око 1900, окупиран је Ван Гогом и Тулуз Лотреком. Пре но што ће дефинисати, чувеним „Госпођицама из Авињона", принципе кубизма, прешао је огроман распон, у свом стилском развоју, безмало целокупан пут савременог сликарства. Такозвана „плава фаза" (1901 1904) показује га као надахнутог сликара сиротиње, беде, изгубљених људи и безнађа, у „ружичастом периоду" који траје по при

ЛЕТОПИС

ДЕТИЊСТВО У РЕЧИМА ПИСАЦА СВЕТА

О међународном скупу писаца у Москви

ОВИХ дана је Москва била дома ћин једном необичном и врло значајном скупу: првом Међународном сусрету дечјих и омладинских писаца. Тема овога скупа, међутим, није била нимало необична: „Писци света и заспитање младог поколења". Обична тема, зар не. Али, сасвим је разумљиво што се баш та тема, та ко формулисана и уједно тако широка, пре других наметнула за разговор писаца који су својим мислима пи делима окренути младима у свом племенитом настојању да, колико им таленат омогућава, допринесу њиховом васпитању и образовању, стасању и сазревању. И ваља одмах нагласити да је овај скуп имао импозантан број учесника и готово исто ТОЛИКО говорника из око четрдесет земаља са свих континената. Већ сама та чињеница даје повода да се каже да је скуп у Москви, пз ванредно организован и припремљем, био у пуном смислу позна чењу — сусрет писаца света. Како би сето јошилустративније ко зало и показало, неће бити на одмет да се помену бар неке земље које су својим представници

лици до 1907. одједном је оптимистички расположен и слика арлекине, циркуске сцене, путујуће глумце, децу и свој вечни мотив — жену: као портрет, као акт, лежећу или седећу фигуру. Непосредно затим, под утицајем ирначке пластике, ради п сам статуе, цртеже и слике, наглашеног пластицитета и упрошћених 04 носа, То је један од подстицаја. његовог преласка на кусизам. Крајем првог светског рата почиње класицистичка фаза која траје неколико година и У којој потенцира снажне волумене круљ них женских тела у реминисценцији на Енгра. Затим се може товорити о двадесетогодишњем периоду својеврсне романтичарске инспирације: слика сцене у ентеријеру, борбе бикова, извлачећи из подсвести пи Фантастике облике најчуднијих комбинација. Али то је време и његове „Гернике" која настаје 1937, те ваљда најдраматичније осуде масакра, као што ће педесетих година, инспирисан страхотама рата у Кореји сликати „Рат' и „Мир", или голуба мира за Уједињене нације. ;

Ако су на његовом делу м оставили трага утицаји великих Шпанаца, Ел Грека, Зурбарана и Гоје, или Пусена, Енгтра и Сезана, ако је осетио величину италијанских мајстора ренесансе, уметности старе Грчке, помпејанских фресака мили црначке пластике, ако је у свему томе палазио плодове за своју стваралачку глад, онда је он и јединствена синтеза тог огромног распона од Алтамире до техницистичке цивилизације друге половине нашег века, Цео низ. слика настао је по делима старих мајстора Пусена, Кранаха, Курбеа, читав низ уља настао је у директној вези са „ААажирским женама" Делакроа-а, цела серија надахнута је „Менинама" Веласкеза. Раскидајући са

традицијом импресионизма говорио је: „Не желим да. приказу-

јем свет онако како га око види, већ онако како га мисао спознаје". Због тога му није страна нарација, не смета му литерарни „садржај“ дела, важно је даде ло делује, да је живо, многострано. Многи су, попут покушавали да одгонетну феномен Пикасо: „Можда би се могло, не одступајући од истине, дати социолошко тумачење Пикаса, открити у његовом стваралаштву

Клода Рог-а,

израз противуречности које разАиру нашу епоху, борбу наде и

очаја, разарања и стварања, прошлог и будућег. Сасвим је могу. ће да се и поред такве анализе утврди да је Пикасо пајбоље и најчистије изражавао самог себе изражавајући хуманистичке снаге епохе". (Б. С.)

ма биле заступљене на овом меЂународном _ скупу стваралаца књижевне речи за децу п омладину, Тако су од европских земаља узели учешћа писци из Француске, Енглеске, Западне Немачке, Аустрије, Швајцарске, Шпаније, Шведске. Норвешке, Финске, Турске, као и писци из свих ис точноевропских _ социјалистичких земаља и наше земље (Видое Подгорец п Иван Цековић). Са дру тих континената присуствовали су скупу представници из САД, Кубе, Чилеа, Аргентине, Бразила, Индије, Бангладеша, Северног Вијетнама, Монголије, Јапана, Се негала, Гане, Сирије и још неких земаља.

„Данашња _ деца — говори се у апелу свим ствараоцима ко ји посвећују „своја надахнућа младим грађанима наше планете" — сутра ће стварати, градити, преображавати земљу. ... Писци треба да схвате неопходност стварања сјајних дела која ће развијати смисао за лепо код детета и оплемењивати свет његових опа жања и осећања... Деци су пу жне књиге које озаравају њихо. ву веру у себе, веру у људе, У светковине правде и правично сти...

Идеје п речи овога скупа по мерале су и уклањале полшичке границе, јер је детињство јелно и може бити једнако лепо па свим меридијанима и под свим поднебљима баш зато што је по отворености за свет п маштовитости његово царство безгранич но. Није, стога, нимало чудно што је читава јелна пелеља у Со вјетском Савезу била у знаку де чје пи омладинске књиге, па "1 овог Међупаролног сусрете сазљ

ралаца такве литературе. (И. Ц) “~