Književne novine

ГОДИШЊИЦЕ

А. Н. ОСТРОВСКИ И ЊЕГОВО ПОЗОРИШТЕ

Уз 150-тодишњицу рођења

великог руског драматичара

РУСКИ АРАМАТИЧАР Александар Николајевич Островски (1823 —1886) ушао је у представе мноштва људи као изузетно талентовани стваралац трајних књижевних и сценских вредности, За наше доба он је класик, достојни Гогољев _ наследник у руском и светском театру, неуморни и “с пешни трагач за најупечатљивијим садржајима и облицима свега опога што позорница преноси гледалишту. Само у знаку тврдокојне антикултуре или неупућености може се оспоравати огромни до принос А. Н. Островског. Међутим, опште признање делу великог драматичара углавном је по стхумно, мада су још за живота Александра Николајевича проницљивији духови осетили и иста. кли особену снагу, тематску ширину, задивљујуће језичко богат. ство његових комедија и драма. Упркос често понављаним тврЊењима да је Островски преплавио позорницу ликовима и мотивима који „вређају добар укус" и да руши традиције „узвишеног“ театра или лепршаве, лаке позоришне разоноде, више луцидних Људи је наглашавало баш градитељско, творачко обележје драматичарева опуса. Деценијама су трајали ти окршаји опречних мишљења, веома – карактеристични, уосталом, за тадашњу руску дру. штвену стварност, Злоба, окамењени конзерватизам, страх од сценских разобличења — све се то било заверило против Островског и 47 комада, колико их је укупно написао (поред 7 дела насталих у сарадњи са другим ауторима — и двадесетак значајних превода). Јаки, утицајни гласови против ника загорчали су Островском многе дане и године, Врсни драматичар је лично доживео драму стваралаштва, драму чији су зли „јунаци“ били: посебна цензура за сценска дела, дворско-бирократеки начин управљања марским позориштима у Петрограду и Москви, одбојност такозване отмене публике, неразумевање оних који“ ма су творевине спретних лифераната вештачке наивности Виктора Баченка (1818—1876), Виктора Крилова-Александрова (1838—1906) и њима сличних аутора изгледали много прихватљивије него најбоља реалистичка дела Островског,

Велика уметничка и друштвена мисија Е

Својим ремек-делима _ Островски је под тешким условима вр: шио и извршио велику књижевну, позоришну и друштвену мисију. Као њен почетак види се први зна чајни комад Островског „Наши смо ~ нагодићемо се“ (1849), изведен тек 1861. у неотклоњивој „обради цензуре која је знатно отупила сатиричну оштрицу. Пре тог комада играно је Островском више дру“ тих дела, али су нека од њих је два прошла кроз позоришну пџен зуру. Изворни, неунакажени текст комедије „Наши смо - нагоди“ ћемо се" доспео је на сцену 1881, 7 завршном раздобљу ауторова живота, И то само захваљујући срећној околности: брат Александра Николајевича, тадашњи ми нистар за државна имања, успео је да издејствује дуго ускраћивану дозволу...

о све Зи ометао Островског на послу стварања. реалистинког театра кадрог да веома ду Ма многострано захвати и друштв Њ стања и односе! Године 1860. троф Строганов, гувернер новоруски бесарапски, забранио је да СФ У Одеси приказује драма » ве (То је прво дело Островског КЕ дено у Београду — Под Ра Ана. „Зла свекрва", у преводу ПНЕ. на Глишића, Касније је пр: е ћен наслов „Бура".) Туворнер 15 сматрао да драма „не пе ла“ није пристојна, већ је Ра Са Тако је он оценио дело К Ј а да међу врхунске домете. Пруске драмске књижевности На н ~ : временском простору =“ 5 Тол. „Ревизора“ ДАО У ав

| хова и Горког. у ЈЕ Па И били класни кор рНИ Строгановљева. обрачуна са а ог које је надахнуло чувен композитора

Леоша Јаначека за Рај аћа К ; ова о сметало што у Тој драми проста" жена, Катарина у си „у

Саба» ваком | АН а жи личној слобоо ни

Ап, самопотврђењу, лепшим дан ма, ФАБАЦУЈИО традиција. Али не само то. Зар» пале

-т на сџени и дау

да се одомаћи лава Уа Строганов2. _ Силом = и ВстЕ он је штитио сопствену ну

у ИК сао сопстве току естетику, ој стварности, од театра истине, ре И товс раз:

понирања У живот и '

абанова". Строгано; ву је запел својом помишљу им чином те ! тешке зарђале ланже зрих пе тобоже Ас нижи _ сталеж" зи репертоар как преке ] токра; грајалу ари скучену, већ дОТЕ ај у“ представу 0 руској ааних ликова, зојне проџесе.

Рушилац позоришних шаблона

Биографија и преписка Островског сведоче да се он небројено пута суочио са отпорима иза ко јих су стајали, поред осталог, по зоришни шаблони и опредељење за комаде лишене социјалног сми сла. Својим стваралаштвом Алек сандар Николајевич је казао и до казао, међутим, да сцена мора од: бацити папирнату, рутинерску реч — и прећи на огромна подручја живе, сложене реалности. Блистав подвиг драматске типологије извршио је Островски управо као ства

_ралац чији „јунаци" управо кроз

неисцрпно разнолику говорну ма. терију откривају своје визије или тмине, стремљења или духовну уч малост. Потпомогнут даром за најадекватнији израз, аутор комада „Кола мудрости— двоја лудости" (1868), „Шума" (1871). „Удавача без мираза" (1878), „Таленти и обожаваоци" (1881) и толиких других

продро је у срж унутарњих ста ња. Портретисао је стотине лица бојама њихових казивања, тоном,

АЛЕКСАНДАР НИКОЛАЈЕВИЧ ОСТРОВСКИ

склопом _ реченице, _ пдпомима, огрешењима о књижевни језик,

Кад год се служимо фолклор ном грађом (на пример, у комеди. ји „Сиромаштво није грех", 1854), чинио је то не само мајсторски него и на високом нивоу поетског осећања. Оно је још снажније потврђено красном драмском бај ком „Снегурочка" (1873), којој ду гује свој постанак истоимена опе. ра Николаја Римског Корсакова.

Дело са 550 лица Безмало пет стотина. педесет лица обухвата својом богатом и крепком целином опус Александра Николајевича. Сва та лица потврђују својим судбинама, су. очењима, репликама да је Остров ски створио читаво позориште преобилно садржајима па скали од сатире и хумора до особеног лиризма и болно узоудљиве дра: ме, У густо пастањеном театру Ос тровског обитавају ликови пуни реалистичке уверљивости, То су; богати тртовци-породични деспо. ти и особењаци; подмитљиви чи новници („Уносно место", коме дија написана 1856, а приказана тек 1863, године); понуђачи шу. пљих либералних фраза; племићи решени али већином неспособни да одоле све јачим продорима ка. питалистичких односа; безочни п дицемерни каријеристи; банкроти који се праве богати и тврдице што крију чак од себе самих не Часно стечено богатство; дојуче рашњи кметови који успешно послују са спахијама, узвраћајући њима скривеним презиром за по итд. Аупрези позориште Островског изводи пред гледаоце и часне људе, усправне, смеле духове, заљубљенике који се отимају мргодној стварности, тумаче морала сукобљеног са влашћу новца. Борба супротнотежећих друштвених снага прожима многа дела писца чи. ји су комади често наговештавали тадашњим „господарима живота" да ће живот потражити и на ћи друге господаре. Мада се делу Островског не могу приписати црте револуционарности, оно се свакако уклапа у тежње усмерене одстрањењу мрачњачких притисака, неправичности и свега што вређа човеково достојанство. Један од мајврснијих драмати. чара прошлог века, уметник социтално-психолошке портретизације, А. Н. Островски припада и нашем

времену.

Лав Захаров

ЛЕТОПИС

Маштовита транспозиција

“ •

дајке

„Цепељута“ Александра Поповића у извођењу Аечје сцене Културног центра из Панчева, а у

режији Бранислава Кравфаниа

АУТОР Александар Поповић латио се једног, колико рискантног, толико и занимљивог подухвата да савременом тледаоцу приближи и на сцени оживи један прастари мотив, као што је овај о Пе. пељуги, да нам исприча прастару бајку без неких већих одступања од основне фабуле, али и без на носа лажне романтике, који су били пратилац многих ранијих сџенских верзија ове познате приче. У том циљу аутор је попут Еурипида који је „краљеве свлачио у рите, а богове са Олимпа на улицу", бајку спустио на тле, допуштајући намерно мешање рсалног и савременог са иреалним, трагајући у тим необичним спојевима за елементима смешног, помажући се у томе својом специфичном лексиком препуном необичних и архаичних израза. Својом редитељском концепцијом Бранислав Крављанац је узео у обзир ту спрегу, пи у сукобу гротескног и лирског, другим речима — баналног и сањарског, изтрадио не само смисаону вредност представе, већ је остварио једну посебну сценску поезију и веома жив ритам који читавој представи даје нарочиту кохезиону снагу. Увибајући да се сценским срелствима мора обогатити крхка спољна акција комада, да би се представа учинила не само запимљивијом него и мисаоно јаснијом, редитељ је маштовито – изградио онтав низ визуедних детаља, који су били велика сценска потпора речи, а у својим најбољим облицима прерастадли чак у минијатурне сценске метафоре. Блиско дечијем маштању редитељ је иг-

ром думаца из многих пред мета п ствари извукао низ нових својстава. Оно познато ко-

рито везано за ову бајкуо Пепељуги редитељ претвара у аутомобил и колевку; даску за пеглање у принчевог коња и балкон Аворца;. клацкалицу у Ајфелову кулу и морске таласе, итд.

Млади и полетни ансамбл, у коме је као стожер доминирала Јелена Трумић, у свему је следио редитеља па и у идеји да се ликови изграде само у неколико широких потеза, без сувишних детаља им ситних нијанси, што је у великој мери допринело лаком препознавању личности, У најцеловитија глумачка остварења не: сумњиво спада .Маћеха Јелене Трумић, дата у гротескној стилизацији изграђеној са пуно мере и укуса. Пепину, једну од Маћехиних кћери, тумачила је Јелена Боснић шармантно и лепршаво, док је другу кћер — Розу интерпретирала _ Гордана – Сомборски темпераментно и убедљиво. Сло» боданка Милошевић као Пепељуга носила је пуно наивности, тог лине и поезије. У мушком делу ансамбла понајвише су се издвајали Душан Боснић, као Цар, својом сигурношћу м једним посебно изграђеним осећањем за ритам, и Борислав Милановић, као Ађутант, изванредно израженим смислом за комично. Насупрот Марку Катићу, који је као Отац оспилирао између _ комедије и драме, п тиме свој лик у много чему учинио диспаратним, _Стојан Рапајић је Генерала — донео веома прецизно. Драгослав ћЋур чин, по свему судећи даровит глумац, испољио је доста знакова весигурности. Остале улоге тумачили су Даница Бермановић, Олга Аврамов. Вера Трумић и Александар Перишић,

Сценографија Владимира Ребезова заснована на линеарним ре шењима својом строгом доследношћу добро се уклапала у _ општи ток представе. Костими Милене Ничеве обиловали су бојама, но ме увек довољно комплементарним, Музика Зорана Христића жива и мелодична, веома је допринела спектакуларном _ оквиру представе. А кореографија Милана Момчиловића била је духовита и пуна елетанције.

Представа „Пепељуге", гледано у целини, означава несумњив успех овог младог и амбициозног ансамбла, о чему сведочи и њен улазак у селекцију за Фестивал дјетета у Шибенику, ту најзначај' нију југословенску смотру позоришта намењевих деци.

Владимир В. Предић

КЊИЖТВНЕНОВИНЕ. 1

НОВИНСКА КРИТИКА ДАНАС — 7

ђез разумевања н подршке

Маставак са 2. стране

„новинска критика“ нека посебна врста, различита, па пример, од „часописне“, или „академске“ кри. тике,. Бојати се, међутим, да пи неопходан већи степен информа тивности, ни скученост у простору и брзина реаговања, које намећу новине, не би смели у би ло чему важном да одвоје „но винску критику“ од књижевне критике као врсте. Истицање спе 'пифичности писања у новинама, штавише, лако се мромеће у захтев да критика постане вулгарап оглас за књиге, или једна од ни жих врста цензуре, практичан си. турносни уређај који спречава ремећење духовног мртвила, Без обзира на то којим се приступом служи и критика у новинама, ако само жели да залржи часно име свога књижевног жанра, мора настојати не да подређује дело својим окошталим нормама или ћудима _ критичарг-новинара, не то да проналази једнако нове 06лике критичког језика којим се дато уметничко дело може, као у друкчијем хармонијском систему, изнова стварати. Каква је улога таквог моделовања, таквог налажења новог начина постоја. ња једном веју дате уметничке структуре» Па, сигурно да није само у томе да задовољи лење по требе суботњих читача новина, или ла пружи прилику критичау да примењује свој дар, вербалну умешност, пили ученост. Сигурно је да потреба за уочавањем неког поретка у бескрајном простору стваралаштва пде у ред значајни. јих духовних потреба и да се о језику коштике може говорити као о изворишту нових, специфичних знања о човеку.

„Новинска критика“ мора због тога сачувати своју основну природу, мора барем у наговештају садржати све што и било која ваљана критика, У свету модерне књижевности свету неизве. сности и двосмислица, она не мо же бити ствар једноставне ин:

формације, пити преког суђења књигама. Околности писања за новине

могу, додуше, лако да проузроку. ју пометња у књижевној критици. Писати за новине пије иску шење само за интелектуални ин тегритет критичара, нарочито у овој средини оштро одељених интересних сфера различитих група писаца. Индустријско "произвођење „текстова“ постаје одиста зло: ћудно када наведе критичара да као сваштар почне за свој лист да пише о било чему, што му са. мо под руку дође. Специфичан положај књижевности у модерпој цивилизацији, бескрајне могућности прожимања књижевног стваралаштва са најзначајнијим видовима _ савремених _ духовних збивања, траже и од књижевног критичара да уз стално ширење својих видика истовремено постаје специјалиста у одређеној врсти, истински зналац одређене дисциплине.

Погрешан је, међутим, закључак да овакво схватање о књижевној критици у новинама подразумева презир према потребама тзв. просечне читалачке публике, Ако се од критике тражи да на најбољи начин открива у уметничком делу чиниоце његовог најсрећнијег, духовно: најподстицајнијег начина постојања, онда то значи да се и у публици којој се таква критика обраћа подразумева могућност мајвиших хуманих интереса.

Љубиша Јеремић

Уговор с ђаволом

КРИТИЧАР којп своје перо стави у службу дневне или недељне штампе склапа неку врсту неранноправног уговора са ђаволом Попут сваког уговора с „нечастивим“ и овај-има својих предности. Али последице су кобне. Извеспа „популарност“ коју доноси писање у високотиражним листовима и релативна стабилност (не особито високих) прихода једина су компензација за ограничења на која критичар пристаје прихвативши улогу професионалног приказивача књига. Мали простор који му се по правилу ставља на располагање нешто је на шта се пајбрже навикава и што прихвата као природну последицу рада у новинарству. .

Вероватно не би било задовољнијег човека од њега кад би био стварни господар _ своје _ речи, своје мисли м своје акџије на том ограниченом простору чијим се господарем сматра. Али ускоро пошто почне да пише и да се прилагођава захтевима медијума који од критике захтева У првом реду релевантну информацију м

поуздан суд, откриће да страна почиње да намеће ограничења која уговором нису била предвиђена . 3

Схватиће, најпре, да постоје писци о којима може и писци о којима не може да пише; да има књига о којима се може казати све што се мисли и књига о којима је неке ствари боље прећутгти; да се о рђавој књизи младог и непознатог писца могу рећи веома оштре п непријатне истине, док се о много горој књизи утледног и признатог књижевног „великана“ морају бирати речи; каткад ће му се десити да у цтам= паном тексту уместо својих речи ваиђе на непрепознатљиву збрку ублажујућих еуфемизама. Пошто вико не воли да му лектори или уредници „брљају" по тексту по своме нахођењу, новински крити. чар ће ускоро научити како о коме треба писати и како треба писати за који лист. И тако ће чинити. Или отићи. Ово колективно искуство неколико _ узастопних тенерација књижевних критичара у новинама најбоље објашњава велику фауктуацију тих сарадни ка у нашем журнализму.

И онда, У анкети „Књижевних новина", новински критичар прочита шта о критици у дневној штампи мисли дуготодишњи уред ник културне рубрике великог дневног листа и схвати да је ме тафора о књижевном надничењу у новинама као уговору с Ђаволом истинитија него што му сеу први мах чинило. Наиме, дотични уредник пише да се новинска критика „пуну једну деценију налази у неком узмаку који је лакше уочити него објаснити"; она је неборбена, неполемична, малокрвна, академска, нетемперамелтна, некомуникативна, конформистичка, опортунистичка итд. Њетово је право да тако мисли и ве роватно је у праву што тако ми сли. Но да ли је његово право да тако мисли, а да „пуну једну деценију" критику о којој изриче тако поразан јавни суд објавЉује у листу чији је уредник2 Овакав став добро илуструје за нашу средину карактеристичну отупелост моралних чула код оних који о другима суде свесни свог права јачег,

Новинска критика, по мом ми

шљењу, није нешто изван повина у којима се објављује. Опа је само једно од липа медијума којем служи. Чудно је, најблаже речено, ако се пе схвати да и одговорност за њене иссумњиве мапе мора да буде двојна. Када би. то хтело да се схвати, не би било тешко објаснити разлоге њеног „узмака". Чињеница да повине прихватају п објављују критику каква је напред описана говори да штампи управо таква критика одтовара. У супротном случаЈУ, лако би се пронашао начин да се она замени друкчијом. . Због тога је и сваки разговор ко. ји се о новинској критици води изван разговора о штампи у це Ливи нецелисходан и бесмислен, Као све анкете ове врсте, пи ова пеће померити с места проблем који је поставила. Новине ће наставити да објављују критику как ва им одговара, а критичари ће такву критику наставити да шшу, Једни ће, кад им дозлогрди, одлазити и препуштати место друтима који ће морати да“ прођу кроз истоветну процедуру интелектуалне дресуре. И сви ће знати да је у уговору који су потписали Ђаво јача страна.

Критичари могу да измене п побољшају _ новинску — критику, али то не могу сами, Тек кад критичарима у новинама буде обезбеђен третман који ће им гарантовати _ потпуни _ интегритет, новинска критика ће моћи да доживи препород п оствари онај утицај какав треба да има у це вилизованом свету.

Душан Пувачић

друга |