Književne novine

РАГОЦЕНИ ОТПОР ПРОЛАЗНОСТИ

Велибор Глигорић: „ПОРТРЕТИ ГЛУМЕ“, ВУ „Радивој Бирпанов“, Нови Сад, 1973.

ПОЗОРИШНИ ПОРТРЕТ не негује се у нашој књижевности. Мало је позоришних критичара, који су писањем позоришних портрета дали и неку врсту синтезе свога критичарског рада. Када се зна колико је уметност глуме ефемерна због своје неумитне пролазности, упркос свим средстви· ма савремене технике, онда је лако доћи и до сазнања од коликог су значаја сва забележена критичарска сведочанства о уметности глуме. Али, исто тако, када знамо колико глумачко стваралаштво заузима мало простора у нашим позоришним критикама, које се још и данас, као им пре сто година, углавном баве књижевном анализом текста, онда је писање позоришних портрета потреба која треба да се претвори у императив сваког позоришног критичара.

Заљубљеник

· ауторитативни позоришни критичар, али и позоришни управник, Велибор Глигорил врло добро познаје ситуацију у којој се налазе глумци, када, после вишемесечног рада на некој премијери, угледају узгред но забележено своје име у неком од лаконски изречених судова, обично при дну, ва самом крају позоришне критике, или пак када не могу ни то, из простог разлога што су због скученог новинског простора једноставно прећутани! — Велибор Глигорић врло добро зна како се тодине уметничког рада, године трагања, успеха и промашаја — своде на малу збирку новинских исечака, са по неколико истрт нутих реченица, из којих се много не мо. же сазнати... Ситуација би свакако била Аругачија када бисмо данас имали развијену стручну критику у књижевним и по зоришним часописима. Али, како то није случај, празнину попуњавају поједини позоришни зборници, који се издају поводом јубилеја и, истина веома ретко, књите као ова, која неће обрадовати само глумачке уметнике, већ све љубитеље позоришта. .

Глигорић је своју КЊИГУ „Портрети глуме“ посветио уметницима _ данас вел старијих генерација београдских глумаца, и то претежно оним који су чинили језгро ансамбла Југословенског драмског позоришта из његове непоновљиве „златне ере. Надахнуто писани портрети Миливоја Живановића, Мире Ступице, Марије, рнобори, Виктора. Старчића, пралине Петрово ћа, Јозе Лауренчића, Милана ут аза, Рахеле Ферари и Мате Милошевића преносе нас у године успона и експанзије Југословенског драмског позоришта, У па ЈАТСЕ

вије тренутке куће на ПАН НЕ ортрети Љубише Јовановића и Раше Плаовића складно употпуњују ту галерију, ко. ја није ништа друго АО ма Е | а позоришног Београда У МОКА ратном | пе риоду. Међутим, Глигорић је ту слику, увек када је сматрао за потребно, уносио у оквир континуитета позоришног развоја, осврћући се на уметничку _ делатност поје дивних глумаца У предратном периоду и, што представља несумњиву драгоценост

· свеукупном !

МЕ југ Постави. извесне историјске вер · тикале, па. је појаву и уметничке преоку“ пације · појединих глумаца посматрао о" етапе. одређених процеса развоја глуме у нас.

У том су утлавном опсервација. но. Тако он

смислу Глиторићева опажања тачна, мада неке од његових могу изгледати и парадоксал“ у уводном есеју посвећеном глуми Миливоја Живановића инсистира на сродности тлуме овог уметника. Ј креацијама Милорада Гавриловића. Ме УТИМу Живановић је преузео само један део На кадањег репертоара Гавриловићевог, и | онај који припада нордијској драми и, де.

амично, национални репертоар; у АРУГ ПА ћеве глуме (конверза-

. њ/ 1 зучја Гаврилов! - | Ена раоа негдашњег салонскот, углав

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9

позоришта, вишегодишњи

његовом поступку, трудио.

КРИТИКА

БРАНКО ПОПОВИЋ

ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ

ном' француског репертоара, тде је „стари тоснподин“ био суверени владалац) Жива: новић се није ни упуштао. Истичући аутохтоност и оригиналност глуме љубише Јовановића, изводећи паралелу између његове уметности и уметности Страхиње Џетровића, Глигорић поетски узнесено пише о јединственом хуманизму, о непатвореној љул ској доброти, која је зрачила из сваке роле ненадмашног некадашњег. интерпретатора Фалстафа и Отелда, Генадија Несрећковића, Брута и Дон Фелипеа... И у Добрици Милутиновићу, што је делимично оправдано, налази претходника Јовановићевој глуми. Глумачку уметност Раше Плаовића, Глигорић, опет, доводи у исто. ријску паралелу са.тлумом Богобоја Руцовића, који је пре Плаовића на београдској позорници играо Хамлета и Освалда. Међутим, више су сродници Плаовићеве гтауме Цветић, Милутиновић и, особито, његов учитељ Исаиловић. Глумац необузданог, изванредно сензибилног темперамепта, вечити путник и пустолов, „чергар" како се некад говорило, уметник који није глумио ни лепотом свога гласа, нити пак пленио својом појавом, Руцовић се само условно може историјски повезивати са Плаовићем. Уосталом, Глигорић у

даљем тексту свог бриљантног есеја о Плаовићу то и сам потврђује. Три прва портрета у _ Глигорићевој

књизи (Миливоје Живановић, Љубиша Јовановић и Раша Плаовић) уједно су и најлешше странице читаве књиге, Глигорић уме да са мало речи проникне у суштину тлуме ових великана. Несвакидашњом за. данашње прилике лапидарношћу и јасним поређењима, понекад поетски оствареним метафорама, Глигорић ефикасно упућује читаоца у суштину уметности великана сцене. Сваки ред у овој књизи одаје искусног позоришног радника, који сценску уметност уме да прати са обе њене стране — и из гледалишта (са критичарског места) и иза сцене, иза кулиса. Зато су његове опсервације и оцене, па чак када су и хипотетички дате (као она о Љубиши, како би природи његове глуме „биле прикладније Толстојеве личности као што су Пјер Безухов и Феђа Протасов, него личности Достојевског"), углавнсм увек м тачне. Супротно закључујући о глуми Раше Шлаовића („природи његове глуме више одговарају трагичне личности _ интелектуалаца Достојевског, него Толстојеве личности“) Глигорић, у суштини, повлачи најубедљивију паралелу између глума ове двојице уметника, који су годинама одржавали репертоар у „кући код Споменика“.

Некад, давно, књижевни критичар Марко Шар назвао је књигу својих портрета писаца — „Моје симпатије". Чини нам се да би књига Велибора !лигорића „Портрети глуме" могла имати такав под наслов. Јер, у: њој је Глигорић надахнуто сагледао уметност својих глумаца, уметника чију је активност пратио из дана у дан, на пробама и представама, у тренуцима криза и тријумфа. Зато су 1лигорићева сведочанства — уметнички документ читавог једног раздобља наше новије позоришне историје. Аутору бисмо свакако учинили пеправду ако не бисмо указали ма изванредно успели портрет Милана Ајваза, као н Страхиње Петровића и Марије Црнобори. Дају нам ти текстови, што је најважније, целовите уметничке профиле ових мајстора сцене. Књига „Портрети глуме" више је него драгоџени допринос напорима да се спасу заборава најзначајнији представници београд. ског позоришта. Треба само пожелети да Глигорић настави и да нам. портрете осталих београдских глумаца, посебно оних који су делали у међуратном периоду, = чију глуму такође веома добро познаје.

Своју књигу Глигорић је складно употпунио портретом Добрице Милутиновића, затим аутобиографским прилогом о својим првим сусретима са позориштем и таумом, као и текстовима о Бранку Гаведи, 0 дискусијама око „Ричарда Трећег" (премијера која је означила крај „златне сре". Југословенског драмског позоришта) и о гостовању Француског националног народног позоришта, које је својевремено, узбудило позоришни Београд.

·Књита „Портрети глуме" Велибора Глигорића имаће своје предане читаопе, који ће се свакако одушевљавати чудесмом симбиозом .погтског и рационалног У њој. Ако, на крају, констатујемо како је Глигорић на адекватан начин, магичном моћи својих критичарских опажања успео да нам приближи „великане сцене и да их тако истргне од пролазности која се можда најсуровије огледа у глумачком стваралаштву, нисмо лм, уједно, тиме изрекли им мајлепше комплименте2

Рашко В. Јовановић

ти ____ о

ТАЧНО

ОДРЕЂЕНЕ ПРЕТЕНЗИЈЕ.

Бранко Поповић: „»РОМАНСИЈЕРСКА УМЕТНОСТ МИХАИЛА ЛАЛИЋЊА“, „Вук Караџић“, Београд, 1972.

ИАКО СЕ непрестано чују опаске да наша критика не посвећује довољно пажње целовитим књижевним профилима значајнијих савремених писаца, ипак нису више усамљени напори да се такав недостатак надокнади, Појави се, с времена на: време, по која монографија или обухватнија студија где се детаљније и аргументованије објашњавају оне вредности које је текућа критика понекад само именовала, узгред назначила или и превидела. И књига београдског књижевног критичара Бранка Поповића „Романсијерска уметност Михаила Лалећа" — писана као магистарска теза — представља покушај целовитијег и потпунијег сагледавања не само општијих значења у делу једног плодног и даровитог ствараоца него и оних теже уочљивих појединаоних елемената и деликатних од: носа унутар дела. После монографије Милоша И. Бандића („Михаило Лалић: повест о људској храбрости", 1965), ово је друга озбиљна књига посвећена Лалићу.

Предмет _ Поповићевог — истраживања оно би потпуније одређен кад би се његова књига звала верзије Михаила Лалића. Познато је, наиме, да се — за разлику од оних наших писаца који своје књижевне текстове остављају у _ облику првобитног објављивања, или се, пак, само тематски везују за њих у – наредним књигама — Лалић враћао неким својим обимнијим текстовима (,„Лелејска гора", „Раскид“, „Прамен таме"), темељно и детаљно их прерађујући. Као приврженик једног од (код нас) новијих начина приступа књижевном делу, такозваној структуралистичкој методи, Бранко Поповић је мошегео од ове околности да се писац критички односио према сопственим текстовима, па је настојао да га. компарацијама, следи у тој критичности. Тиме је он, у извесном смислу, мотивисао и ублажио оно неоподно' насиље које аналитичар врши над књижевним текстом, у жељи да про бије његову компактност, затворености неприкосновеност, и да га протумачи. То обесвећење _ апсолутности и неповредивости књижевног деда Лалић је, по мипљ љењу Бранка Поповића, сам започео и омотућио критичару да слободно уђе у стваралачку радионицу, међу структурне елементе књижевног текста,

Мада се није бавио целокупним Лалићевим опусом, него углавном верзијама, Поповић је врло успешно уочавао и поредио поједине компоненте слојевите Лалићеве прозе, Са доследном логичношћу, кристалном јасношћу и скоро математичком преинзношћу одмеравао је профиле ликова, дијалога, идејних мн етичких елемената, поглавља, стилске технике, позиције приповедача, испитивао односе нарације м упутрашњих монолога; пратио богаћење фабула, композиционих схема и значења. Прецизност својих компарација и анализа местимично је на занимљив начин де монстрирао чак и различитим трафиконима. При томе је умео да ускладн разматрања о појединачним проблемима са размишљањима на теоријском нивоу, за: која је показао им смисао и лепу обавештеност.

Поповићевој би се књизи могло приговорити, из позиције захтева за интегралнијим анализама, да више рашчлања ва Лалићево дело, да више описује књижевне поступке и измене, да више пореди и премерава, него што долази до резултата о функционалности и успелости појединих књижевних поступака, о вредности тога дела и његовом месту у нашој лите ратури. То су, међутим, ограничености саме структуралистичке методе, које Поповић покушава, и често успева, да надвлада елементима других критичких метода. Код овог критичара нема онс парадоксал: не ситуације У коју упадају неки други заговорници структуралистичког – приступа књижевном делу; да, у жељи за потлуним одстрањивањем импресионизма, читавом својом критичком операцијом праве некакву, (на изглед) рационалну н логичку,

Александар Секулић

ЧЕТИРИ ПЕСМЕ

ЖИЛЕТ

Жилет огроман.

изглачан сјајан

као оружје војника | и спреман 3 уздизао се свечано

са рекламама фирме

са господином Жилетом

на плавом. челику

вијориле су траке

летели су голубови

„можда је музика

"избијала тихо

ја сам заборавио

да ћу бити погубљен.

НИШТА ТВОЗДЕНО

Огромну машину гвоздене пчеле поједоше од друге оста земља потону плуг

црвенкаст прах

затрпа тешки ваљак видех

ништа гвоздено

на свету не траје чувена, индустрија пропаде од рђе

оружје из руку ишчиле заплива

старо гвожђе у космосу сећам се кад куписмо овај лонац у граду

сад пробушен кжисне са: ципелом на путу прекоокеански брод

као гњила крушка. дочека свој крај

НИЧИЈИ ПОСЕД

У огледалу траг не остаје У процветалој празнини Блесне и утрне лице Поздрављам усамљене Велике морепловие

Ал нема нико снаге Сребрна дубина

Кад их повуче

Са изузетком мазге Која нећи да иде

Са позорнице света

ПТИЦА КОЈА СЕ ХРАНИ МОЈИМ МЕСОМ

Дрво: у даљини посматра ме као човек са непознатим намерама ухватиће ме гранама држати дуге године

у зеленој тамници

нико не прилази

као кући која се

никад не отвара

мрачно дрво у даљини као моја крв трепери већ сатима

једна бела птица

на врху стоји

окренута на другу страну мота меса сита

артументацију произвољних премиса и импреснонистичких претпоставки,

Бранко Џоповић је свестан таквих опа сности и зато своје претензије саображава погодностима и могућним дометима изабране методе. Успех је његове књиге у томе што је у великој мери исцрпла'могућности структуралистичког компарирања и на тај.начин пружила шансу, н Поповићу и другим тумачима, да са поузданим аргументима крену у коришћење осталих облика критичког тумачења. Поменућемо само један пример обазривог руковања методама. У најбољем и најкомпакт нијем одељку књиге, оном који се бави упоређивањем склопова прве и друге верзије „Лелејске горе", критичар се суочио са загонетком у чијем решавању струк> туралистичка анализа само делимично може да учествује, са проблемом повода за писање нове верзије. Служећи се својом основном _ методолошком _ оријентацијом; ам је и превазилазећи, оп долази допретпоставке „да је повод за прераду. ромапа могао доћи као последица реаговања извесних ужих, али утицајних читала чких кругова на идејну и етичку усмере“ ност неких структурних компонената, „а посебно меких ликова, и уопште, хао пос: ледица отпора тмурним вилицима, књиге" а да је, уз то, писац за прераду „имао пваж: пе естетске разло:с". Вероватно ди се кри: тичару могло замерити да су му, при решавању овог важног, скоро кључног проблема, полазна претпоставка и јелан од ко: начних резултата идентични, а. такође, да су и једно н друго, по његовом ис“азу,; саме претпоставке. Но ситурно му.се мо: ра признати да пи једног тренутка није изгубио из вида уверење да — поређење и описивање „структурних _ елемената" имају сврху и оправдање зависно ол ре зудтата који из њих произлазе.

Ако, можда, и не мења битније наша доседашња виђења и разумевања Лалиће вог дела, Поповићева нам студија несум. њиве помаже да то дело детаљније и ви шестраније упознамо А за будуће тума че Лалића она ће свакако бити чезаобилаз' ни материјал. Велика: би корист била и за нашу лнтературу у целини, по за поједине писце, ако бисмо и о другим књижевмим савременицима имали овако озбиљне књиге.

Чедомир Мирковић