Književne novine

КУЛТУРА ИМ ДРУШТЕО

КУЛТУРНИ живот

НЕРАЗВИЈЕНИХ |

ПОДРУЧЈА

0 потреби солидарности развијенијих културних средина са мање развијеним

: У Новој Вароши је 8. ц 9. јуна одржан проширени са станак Републичког одбора Културно-просветне заједнице Србије. Расправљало се 0 условима и могућностима да љег културног развоја неразвијених подручја. Учесници састанка, после уводног излагања дра Драгутина Теши ћа, председника Просветнокултурног већа Скупштите Србије, указали су на сложсност културне стварности не развијених подручја и посебно истакли повезаност културног развоја са економ“ ским протресом. Такође, доста је било речи и о све развијенијој потреби социјалиг стичке солидарности у култури, | |

КУЛТУРНИ РАЗВОЈ у Србији, није једном уочено, треба да има све равномернији и све равноправнији ток. Ова тежња претпо„ставља да се у свим срединама може остваривати право на кул туру. Једино тако, култура неће бити привилегија појединих средина или појединих делова друштва, У данашњим неразвијеним под“ ручјима Србије културни живот је често симболичан и сведен на рад малих и недовољно оспособљених, и кадровски, и просторно, и материјално сиромашних институција. На неразвијеном подручју, које иначе обухвата више од половине територије Србије и на којем живи око 40% од укупног броја стеновника, култура треба тек да постане стална потреба и редован садржај живота. То ће бити, разуме се, мотуће кад и та подручја ехономски буду напредовала, Истовремено, то се .може остварити помоћу социјалистичке солидар ности.

Самоуправно социјалистичко Аруштво . подразумева развијене облике солидарности. У култури, кад је реч о неразвијенима, то значи све разноврснију и сталну сарадњу развијених средина са неразвијеним подручјима. Та сарадња не би требало да има, у било ком виду, игтраз милосрдне брште и помоћи, већ треба да буде израз свести да је култура смисао и потреба сваког човека нашег самоуправнот друштва и сваког краја у нашој сопијалистичкој заједници.

Неразвијене општине, разуме се, не могу, ни сада, а ни у мнотим идућим годинама, да имају све оне културне институције, које данас значе стандард једне културно развијене средине. МеБутим, у свим тим општинама њихови становници — радници,

сељаци и омладина, треба да могу тековинама

да се користе свим а културе овог времена. И најзабачентјим местима су потребне

позоришне представе, затим ра» вијен аматерски рад, акције описмењавања, суочавање са ликовним делима, праћење филмских представа, и слично. Отуда, раз вијене средине треба да се зала“ жу да се културне вредности које се остварују у њиховим инсти туцијама могу да презентују и У неразвијеним _ срединама. Међутим, та сарадња има смисла ако је континуирана и ако је заснована на стварним потребама развијања културних навика. То Пподразумева да се — самоуправним логоварањем — створе механизми културних комуникација, који ће омогућити да се у што је могуће већем броју средина могу да прате позоришне представе, читају књиге ми гледају филмови и да се стваралачки, кроз аматерска АРуизражавају радни људи. културних комуниканија треба'при том да буде опредељен на прогресивне културне вредпости, за програме које проширују свест савремене личности и хуманизују живот. 4 Потребе солидарности су утолико израженије ако се зна да су социјална померања У нашем друштву веома развијена. Становници се све чешће крећу из једне средине у другу, Тако, има много разлога да се размишља о припремљености сваког становника за прихватање културних вредности. | Солидарност у култури може

да ублажи социјална неједнакост

Наставак на 2. страни

Милош Јевтић ~

,

штва, Овај систем

БЕОГРАД, 16. ЈУН. 1973.

'ТОДИНА ХХУ: БРОЈ 441

ЦЕНА 1,5 ДИНАР

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ

ПИХ АОГАБАЈА —-. ФРАНЦЕ МИХЕЛИЧ:

ПРОБЛЕМИ

Критика е разлогом без утицаја

ИДЕЈУ за разговор о природи и вредности данашње новинске критике, — који, после. три наставка у нашем листу и после учешћа тројице уредника културних рубрика најзначајнијих београдских листова. пи осморице новинских критичара различитог уметничког профила, управо закључујемо дала је једна за проблем о коме је реч суштински можда и небитна реченица. Изговорена_

ком фебруара у „Студију Ш“ Другог програма

ника излагала своје мишљење о споменутој теми, та спектакуларна и, на жалост, у овом нашем разговору

је гласила, отприлике, овако: Новинска критика коју су пре две деценије писали неки људи (наведен је, ако се не варам, пример Борислава Михајловића и Миодрага Б. Протића) била је и знатно атрактивнија и знатно утицајнија но ова данас,

је да подстакне. читаоца, слушаоца, гледаоца на сусрет с уметничким делом, што ова данашња нити може нити, изгледа, хоће... Иако за дословну тачност ове реченице не могу да гарантујем њен суштински смисао је, сасвим извесно, био управо овај.

Пођимо, на почетку краја овог разговора, од једног дела тврдње већ цитираног уредвика, по коме је критика пре две деценије била . отицајнија него ова данас. То је, врло "вероватно, тачно. Али, шта то говори о. природи данашње новинске критике о којој разговарамо2 Ништа, или врло мало. Јер, можемо се ми тако, ако баш хоћемо, враћати у све дубљу и све даљу прошлост и тврдити да утицај критике прогресивно расте са повећањем дистанце од нашег времена. Нико, ваљда, неће оспорити да је, решимо, критика коју је Скерлић писао (да' оста нем само на терену књижевне критике који ми је присан) била знатно утицајнија од ове „утицајне“ на коју нас речени уред. ник подсећа. Можемо, подједнако, само замислити шта би тек

ИЗЛОЖБА ВЕЛИКОГ СЛОВЕНАЧКОГ СЛИКА

ДАФНЕ"

почет- .

ТБ, у емисији. у којој су споменута три уред.

непоновљена реченица.

"утицаја критике не

могла ,

„тражио и налазио знаке

ФРАНЦА МИХЕЛИЧА У 1 ИАКО У БЕОГРАДУ ТРЕНУТНО ИМА ВИШЕ ЗНАЧАЈНИХ ЛИКОВНИХ М;

(ЖАЛОСТ ЗА АЕТОМ)

неки од многобројних данашњих француских критичара дао да му је део утицаја који је Сент-Бев имао... Проблем је, очевидно, знатно сложенији. Смањени утицај новинске критике је, сасвим сигурно, делом и у смањеном утицају критике као такве. Но, да бисмо тај проблем успешно раз решили ми морамо имати у виду трансформације унутар саме кри-

· тике, али, исто толико, и промене

у околностима у којима се она пише и публикује.

Тврдња да је данас наша критика гора но што је била пре двадесет и више година апсурдана је колико,м помисао да су се пре двадесет и више година КОД нас писале подстицајније и ин спиративније, дакле боље књите, па је и критика могла бити подстицајнија и .инспиративнија. Да ствари, што се књига тиче, не стоје тако јасно је сваком разум“ ном човеку, као што би требало јасно да му буде да проблем, 5 мора бити у непосредној вези са питањем њеног квалитета. Сасвим је Олизу памети да је, на пример, у времену у коме су почели да пуцају шавови догматске естетике утицај критике која је указивала на нова дела, ослобођена сваковрсних стега и присила, био већи од утицаја данашње која делује на знатно друкчијој равни и служи се знатно друкчијим инструментима. Јер, промене У уметности имале су тад, сва је прилика, нешто веће убрзање ОА' промена у друштву (ма колико да је јасно. да без ових других на прве не бисмо могли ни помислити) тако да је наш, сензационализму склон и њиме увек. особито подстицан, читалац у про-. менама у уметности наслућивао, „топљења“ на ширем плану. Знаке које, две деценије доцније, није имао разлога да тражи, па је и сфе ра у којој их је раније тражио и налазио престала да га 3занима! ; |

Промениле су се, дакле, околности у Којима критика делује. То, дабоме, не значи да се и критика сама није "мењала. Ко се год мало критиком бави зна да је она само у овом веку доживела цео низ промена, и смена метода, од историјског и биограф“ ског до феноменолошког и структуралистичког, а зна и то да је

АЛЕРИЈИ ДОМА ЈНА ПРЕДСТАВЉА У ОВОМ МОМЕНТУ, АНИФЕСТАЦИЈА, ЈЕДАН ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ КУЛТУР-

СКА КРИТИКА ДАНАС (у

критика данас у неупоредиво већој мери дисциплинарна но што је таква била пре тих фамозних двадесет година. А о томе да се број „критичара вишеструко. мултиплицирао, па се и утицај некад моћног арбитра размножио на утицајчиће, сувишно је и говорити, Мада те промене унутар критике 51 вепел5 имају – дејство и на природу новинске критике оне, чини ми се, за њу нису

· пресудне. и

Природа новинске критике је нешто врстом публикације у ко-

јој се штампа много одређеније

и много једноставније но што смо. ми спремни да признамо, Привидно је то толико једноставно да се — како бн све деловало мериторније — морамо ослонити на готово две леценије дуго искуство једног од најбољих у том

послу, на искуство критичара „Њујорк Тајмса“ Орвила Прескота. По његовом мишљењу критика се састоји од обавештења и од дубоко личног ми шљења. Око обавештења нема много 'дилема. Прескот наводи

овакав један пример: ' Писац је тај-и-тај, написао је роман о томе-и-томе са становишта десетогодишњег малоумног детета, служећи се разводњеном прозом зачињеном несвакидашњим речима и необичним ' догабајима, који можда имају, или немају симбо-

'Аично значење“. А мишљење „се

испољава кад критичар исказује

"„сопствене ставове о томе је ли

пизичев пројекат успео; пре овега о' томе је ли дотични пројекат био вредан труда; о томе на којем_ тумачењу човекове судбине писац гради драму у свом делу;

'и о томе јесу ли вербалне тешко-

ће о којима је реч заиста симбоЛи им, ако јесу, шта симболишу". Уз све разлике међу критичари: ма, које — опет по Прескоту произлазе из њиховог сопственог уверења о врсти обавештења које је неопходно дати, из природе жихових реакција на извесне ти: пове писања, из њихових индивидуалних · карактера, који су Плод њиховог животног искуства и доживљавања књига, итд... новинска критика је то и ништа друто. Таква, привидној једностав-

Наставак на 2. страни

за:

Богдан А. Поповић У

У. ОВОМ БРОЈУ ———

ПОРТРЕТ БОШКА ПЕТРОВИБА — есеј Чедомира Мирковића н прозни текст Бошка Петровића

Др Коста Милутиновић: ЈАША ПРОДАНОВИЋ КАО КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАР

Никола. Трајковић: СЕБАЊА НА МИЛАНА РАКИЋА

ПОЕЗИЈА: Танасије Младеновић, Слободан Ракитић, Али Подримја, Предраг Чудић, Коља Мићевић

Влалимир В. Предић: РЕЦИ

МИ ДА ДОБЕМ К ТЕБИ ПО ВОДМ (одломак дра-

ме) 0 НОВИМ КЊИГАМА де санке Максимовић, дара

Драгана Недељковића и Растка Закића пишу Паз ле Зорић, Бошко Томаијевић и др Иван Шоп

Богдан А. Поповић: НОВИНСКА КРИТИКА (С РАЗЛО. ГОМ БЕЗ УТИЦАЈА

ЛЕТОПИС: Андре Малро у Индији, Бангладешу и Непалу, Нова Бекетова драма, Умро је италијански класик Карло Емплио Гада, Судбина оставштине Ивана Буњина

ИНТЕРВЈУ са Стеваном Дракулићем ИСТРАЖИВАЊА

УМЕТНИЧКА ПУБЛИКА У БЕОГРАДУ

НЕ МОЖЕМО ОВДЕ да улазимо

у шира теоријска разматрања појма уметничке публике, али смо ипак обавезни да кажемо

шта подразумевамо под тим појмом. У исто време, још смо обавезнији да дамо једну социјалну скицу Београђана, која ће доприпета бољем разумевању односа између становништва града и по јединих облика уметничке пуб: лике.

Публика уопште обично се де финише као јавност која учествује у различитим процесима друштвене комуникације, пре свега друштвене симболичке комуни кације. У том смислу, уметничка публика може да се дефинише као јавност која учествује у про цесима уметничке комуникације. Она је пропзвод грађанског друштва, развијала се насупрот тако званој репрезентативној јавности феудалног и предграђанског друштва и углавном је појава син хрона са развојем савремених градова, који су постали и центри уметничких делатности,

Обим и врста уметничке пуб-' лике зависе од социјалне основе на којој настаје, од развијености уметничког подручја или од извора око којих. се уметничка публика конституише и од начина учешћа појединих слојева становништва у уметничкој комуни-

кацији. Ако следимо класификацију уметности, која може да 'буде

врло различита, добијамо и одрећену _ класификацију _ уметничке публике. Основне врсте би свакако биле: књижевна, ликовна, музичка, позоришна и ликовна уметничка публика. Свака од ових врста, наравно, има своје пол врсте. ' Што се тиче начина учешћа. појединих слојева становништва у' уметничкој комуникацији, који може да буде врло важан за обим и неке основне карактеристике уметничке публике, извесни аутори праве разлику између публике која се окупља на јавном месту, у позоришту или концертној дворани, на пример, и публике која у сфери. приватности, у својој кући, учествује у уметничкој комуникацији, као што је случај са читаоцима књига или са телевизијским тледаоцима, Значај овог разликовања је у томе што се при конституисању једног или другог вида уметничке публике стичу врло различити услови. Када је реч, на пример, о позоришној или концертној уметничкој публици, то је публика која се окупља на одређеном месту, која је подређена датом ритму извођења појединих уметничких представа, која прихвата извесне обрасце понашања приликом укључивања у уметничку комуникацију, као што су одевање и извесни манири, и која, најзад, мора да има и одређену економску могућност да се појави у позоришту или на концерту. Све то значи да је уметничка публика мање или више, ограничена друштвена скупина, чији обим зависи од нивоа уметничких

Наставак на 12 страни

Милош Немањић ·