Književne novine

ПИСАЦ НАЈЗНАЧАЈНИЈЕГ ИТАЛИЈАНСКОГ РОМАНА.

' Уз стогодишњицу смрти Алесандра Манцонија

ПИШУЋИ ПОВОДОМ стогодишњице смрти Алесандра Манцонија (рођен 1785, умро 1873) упитао бих се исто оно што се упитао

Де Санктис (опростите ми на мескромности) када је написао свој чувени есеј у поводу Манцонијеве смрти: колико је Манцони

жив и присутан у данашњој итадијанској књижевности и култури2 Прелистао сам нешто од оног што се у овим месецима и данима Манцонијеве прославе писало о њему. Теме које су се наметале и те како сведоче о актуелности Манцонијеве поруке, о његовом непрекидном присуству у КУдТУРном ткиву Италије. Марио Тобино пише о односу љубав — мржња према роману „Вереници", који сваки културни човек на по четку свог залажења у бављење

· кудтурним проблемима осети пре-

ма текстовима које му школа н традиција намећу, а за које оп нема довољно културне и искуствене предспреме. Моравија у пме Манцонија полемише са Арбазином о ангажованости писца, тврдећи да су сви велики КЊ жевници и те како били антажовани и да би Арбазино, у проповедању неангажованости, најпре морао да се обрачуна са великим књижевницима ХТХ века, првепствено са Манцонијем. _ Излази књига Манцонијевих списа о језику која и данас одзвања необичном савременошћу. Расправља се о Манцонијевом схватању исто. рије и издаје се књига размише љања Карла Артура Јемола, који Манцоннјеве историјске поставке користи да би продубио своје и да би покушао да пружи одговор на питања која муче данашњу Италију и данашњи свет, А да не

· товоримо о проблемима Манцони-

јевог рсализма или о проблемима вере и католичког морала, који толико заокупљују савремене критичаре Манцонијевог дела.

Тобино нам је испричао како та је као дечака отац стално терао да наглас чита поједине делове из романа „Вереници" да би „научио италијански", а он је то ужасно мрзео. Једнога дана, прича Тобино, „Манцони ме неочекивано ухватио за руку" и почео сам да „читам „Веренике' обраћајући и даље пажњу на италијански, али више пажње обраћајући на оно што је Манцони приповедао".

Моја прича се одвија у дужем временском _ раздобљу. Полагао сам испит из италијанске књижев пости на првој години студија и добио сам питање о Манцонију. Нешто раније, доста _ површно сам прочитао роман „Вереници" и одржао сам праву проповед против тог, како сам тада сматрао, католичког писца, творца безбојних ликова, који је у свом роману као и у свом приватном животу био првенствено ситничар и егоиста. Мој стари, сада покојни професор италијанског језика и књижевности, видљиво узбуђен, скренуо ми је пажњу да своје мишљење задржим за себе, јер Манцони не заслужује тако површно читање и тумачење,

Године су прошле од тог мог првог „херојског' обрачуна ка Манцонијем (такви „херојски" обрачуни су и данас веома У моди код младих људи у Италији), а ја, у главним цртама, нисам мењао своје мишљење: Мој доцнији професор би ми често скретао пажњу на неоснованост мојих доста скептичких примедби о Манцонију, али, увек дискретан, чекао је да. „сазрим". Држао сам семинар и лектиру са студентима прве го дине Групе за италијанистику и дошло је на ред и тумачење апцонијевог романа „Вереници". Поново сам пажљиво почео да га Чт там и Манцони ме је „ухватио за руку". Данас роман „Вереници сматрам за један од, најбољих ис торијских романа Х1Х века.

Како се и зашто одиграло 10 моје преобраћање» Шта сам толико значајног открио код Манцонија да су се старе схеме срушиле као кула од карата» Већ раније сам познавао добар део онога што су критичари написали о Манцонију: да је Манцони увео трећи сталеж у италијанску књижевност, да је католичко опреде љење било за њега строги морал“ иш став којим је, како вели исто. ричар италијанске књижевности Петронио, Манцони „Христовим именом _ покрстио егалитаризам ХУШ века", водећи више рачуна о моралним вредностима и о хуманитарном садржају него о теолошким аспектима култа, да је за њега значајнија историја побеђених него историја поседника, како је то Манцони дивно изразио у незаборавном хору из трагедије „Аделхи", итд.

Мој најпре емоционално одбојни а затим равнодушни став пре ма Манцонију више није био ло вољан. Био сам приморан да и+ градим сопствени критички СИА, да образложим врлине и мане јелног писца, да укажем на суштину његове поетике. Тако је поче ло моје поновно читање Маппони јевог романа „Веренипи" (траг

дије „Гроф од Кармањоле" и „делхи" већ раније су ме занеле својом високом поетичношћу), које ми је омогућило сасвим нове увиде у свет Манцонијевог романа. Истовремено сам читао и оритинал и превод (превод зато што је требало да држим семинар са првом годином, тј. са студентима који тек почињу да се упознавају са италијанистиком, а могло се догодити — као нешто раније када сам тумачио Бокача — да У преводу недостају читаве реченице које неки критичари сматрају бит ним за понмање овог великог писца из ХЕМ века, као, на пример, завршетак 1Х новеле петог дана, оне о Федеригу дељи Албериги и тееговом соколу, који гласи „поставши бољи домаћин", што је наш преводилац једноставно избацио, а знамо шта то значи када се за једног типичног представника феудалне класе у ХЛУ веку каже да је постао „бољи домаћин" који штеди и води рачуна о новцу: то значи читаву револуцију, раслојавање владајуће класе) и схватио сам да Манцони у. добром преводу, као што је превод Јована Баје, ништа не губи и да тврања да је Манцони слабо познат У свету зато што је непреводив нема чврсту основу.

По мом мишљењу, Манцони је слабо познат у свету зато што је читава италијанска књижевност ХТХ века релативно слабо позната у свету, она за свет није оно што је била италијанска књижевност ХЛУ века. Постоје преводи и преводи, а Манцони је и песник (значи веома тешко преводив) али и филозоф и историчар (значи преводив), који нам открива димензије шпанске владавине у Италији у ХУП веку, аустријске у ХТХ веку и сваке туђинске влалавине и власти у историји уоп-

„Оатаћ „пхоте

БПРУЛОМА-1978 РАРНАУЊАЕРОММИИ ЈНС: ПОШТАНСКА МАРКА ИЗДАТА ПОВОДОМ СТОГОДИШЊИЦЕ | СМРТИ АЛЕСАНАРА МАНЦОНИЈА

ште. Нека запажања Манџонијева као да су узета из уџбеника економије, а у данашњој ери глади у свету по галопнирајуће инфлације изванредан је овај Манцонијев опис скупоће и оскудице У Милану која је претходила тлади и куги: „Али кад скупоћа преврши извесну“ меру, онда наступи увек (бар је досад увек наступало) У народу митљење да скупоћи није узрок оскудица, Заборави се да су је са страхом предвиђали; завлада одједном веровање да има досга жита, и да све зло долази отуда што се жито не продаје колико је потребно за исхрану; иако је такво мишљење без икакве ос вове, оно се ипак одржава, јер тоди у исти мах и гневу и нади... Од власти захтеваху се наредбе, које се светини увек чине, или јој се бар онда чињегху, тако правелне, тако просте, тако полдесне да олмах ископају жито, за које веле да је сакривено, зазидапо, затрпано, то да се олједном врати изо: биље. Власти понешто ураде: олреле пађећу иену неким намирпицама, преппшу казне за оне који их не би хтели продавати, објаве друге наредбе такве врсте. Али све нарелбе овога света, ма колико оштре биле, немају ту моћ ла смање потребу хране, нити да стватају жетре у невреме; а нарочито ове. нарелбе не имађаху те моћи ла попвтку храпу оданде гле би > Лало напретек; те је стога глад трајала и расла" (А, Магпони, „Зереници", „Про. света", Беоглрал 1966. стр. 215—216).

Посмотримо мало личности из Манцонијевог романа „Вереници". Груписане су оквирно у две категорије: црну и белу, негативну и позитивну. Међутим, и поред те упрошћене схеме, Манпони не про. пушта ла инливидуално издиференцира сваки лик, да му улахне душу, ла ол њега створи живо биће. Ту је био и главни промашај мог „обрачуна“ са Манцонијем. Такви су Ренпо, сеоски младић, вереник, брзоплет и лукаво нанван, отац Христафор, грађанин који силом жели да постане племић, а кала на том путу изврши убпство онда се 'истински каје, али пол тим кајањем непрестано тиња ње

ке та

АЛЕСАНДРО. МАНЦОНИ

това плаховита природа. Такав је и Федериго Боромео, кардинал и светац, идеал Манцонијевог хришћанског става, који је помагање ближњем узео као своју животну филозофију, али који је у оном чувеном дијалогу са дум Абондном, Санчом Пансом Манпонијевог романа, спреман да схвати тог сићушног човека изгубљеног у шуми насиља. Како вели Секви, дум Абондио је личност, „којој Манцони не да мира и коју немилице кињи од почетка до краја романа. :• Манцони је усмерио своје најоштрије ироничне жаоке па овог свештеника, мекушца и ку кавицу, неспособног за свако у» вишено осећање, попустљивог према нитковлуку и издајника свега онога што је по мишљењу писца његова мисија међу љулима. Ако у „Вереницима' постоји личност којој Манцони не прашта онда је то дум Абондио". И порел тога, дум Абондио је неоспорно јелан од најпотпунијих ликова у италијанској књижевности, а његова се људскост стално пробија кроз таласе Манцонијевог презрета, тако ла се на крају помисли да је и писац па његовој страни или бар да му је опростио. То је личност која би веома прикладно ушла У роман ХХ века, анти-херој, човек без квалитета, изгубљена пиштавна јединка у птри моћних, чија правила не познаје нили жели да зна:

_ Негативне личности Манцонијеве (дум Абондија изузимам из негативних личносли) класно су одређене. Надута птанска госпоштија која у ХУП веку влада Ломбардијом више је заокупљена сујетом и инатом, него правдољубивошћу и људскошћу. То је владајућа класа без морала која се на власти држи преваром, снлом и охолошћу. Манцони је увек на страни потлачених, на страни народа кога израбљују племићи, варају чиновници и адвокати (попут чувеног Заплетала), а клер дРржи у покорности. У роману „Вереници" Манцони је често осуђивао спрегу између властодржаца и клера, и, сходно својим јансенистичким схватањима, моралну инвеституру _ признавао је само оним свештеницима (а таквих код Манцонија нема много) који су би“ ли у стању дами свој живот жртвују да би помогли ближњем као отац Христофор, отац Феличе и фратри који су се жртвовали лечећи кужне у Милану.

Док пишемо о Манцонију проблеми се намећу сами од себе и замишљене схеме чланка веома се брго растуре- Морам ипак да се са пар реченица осврнем на проблем језика који је Манцонија толико заокупљао. У првој половини ХЛХ века када се Италија спремала за уједињење и коначну националну афирмацију, поборници уједињења располагали су геогргфским појмом и заједничким језиком који је водио порекло из језика великих фирентинских тречентиста, али који се истрошио употребом и постао готово мртав језик сличан латинском из којег је пастао. Дијалекти су све више заузимали функције говорног је зика. Велики Манцонијев претходник, Алфијери, осетио је потребу стварања италијанског је зика који би за основу имао говорни језик. Манцони је тај је зик нашао у фирентинском дијалекту како су га говорили образовави људи и он ће тај модел је зика прелложити за књижевни језик Италије. Међутим, он та неће само предложити, већ ће га и практично применити у роману „Вереници" и то ће постати језик нове Италије који ће омогућити стварно уједињење Италије и пре

.„вазилажење оних страховитих по-

датака о броју неписмених и полуписмених које нам је предочио Тулио Де Мауро и књизи „Линт вистичка историја уједињене Италије". Манцони је активно делао У првој половини ХЛХ века (коначно излање романа „Вереници" пада у 1840. годину), али он је по многим својим идејама и по тежњи за моралном обновом чедо рационализма ХУШ века. Као што сам већ поменуо, Манцони је тај рационализам и егалитаризам „по крстио", али он је присутан У свакој страници његових дела, посебно у роману „Вереници", у ко: јем је зарав разум м превазилажеље католичке идеологије, истицање класне условљености власти

. и саосећање са потлаченима оно

што тај роман пројектује и У наш ХХ век, и чини га — и поред безбројних огледања на том пољу — најзначајнијим романом итали. јанске књижевности.

Срђан Мусић

САВРЕМЕНИ КУЛТУРНИ ТРЕНУТАК

Уз изложбу наивног сликарства и поводом 25. међународног конгреса ликовних критичара

ВРИЈЕМЕ у којем живимо даровало нам је своја обиља, биједу, напретке и невоље, у друштву, у привреди, у техници, у умјетности. Родила се и нова умјетност, концептуална, компјутерска, свеједно, умјетност појединаца АРутачије структурирана, другачија од онога што је била, значила. Унаточ технолошком — напретку, огромним могућностима искориштавања природе, људски проблеми, људски конфликти, у човјеку, човјека с човјеком, вребају и егзистирају и Умјетност је ту не:дје као мирење, као одраз, уточиште или опомена.

Ако и рад није видљив — као што рече Ото Бихаљи Мерин човјек је видљив. За тога човјека треба стварати, и он ће сам стварати ако за то буде потицаја, оног унутарњег, јер вањски значе мање. Мисли се да у овому тренутку само наивни сликар, који је попут дјетета, може насликати, визуализирати човјека, његове пат ње, његове чежње, његову комику., Увести нас у свој неоскврнути свијет, гдје се бјесомучна, похлепна трка за невцем, робом и пролазним ужицима не осјећа, нестаје. Јест, ако је живот ужасан, нашу чистоћу можемо сачувати, можемо се-одупријети, морамо се окренути човјеку у себи, човјеку уопће. Наива је невино струјање Времена у којему живимо, нови вал према будућности које неће бити, и „тко ће (онда) прекорачи“ ти Рубикон".

Свакако хлебинска је школа данас свјетски феномен, и о њему се расправља с различитих аспеката, покушава се занијекати из ворност њезина данашња, јер село које сликамо, које замишљамо — тобоже — више не постоји. Ни потинаји, они тешки друштвени сукоби на селу, предратни, више нису исти, била је револуција, па је, одатле, и стварање — како не ки мисле — симулирано. То би значило да је умјетност само израз одређеног друштвеног отпора, чак „конкретан одговор". А што је тада с изразом љубави, њезином чежњом; није ли умјетност и трагична равнотежа човјекова, илузија да се не буде тамо гдје хоће друти, онако како су други.

Пред очима нашим није само напива прошлости супротстављена наиви данашњој, ми видимо и њезин развој, повијест њезину, њезине нове квалитете. Од негдашњега Генералића, и Вириуса, и Мраза стигли смо до Веченаја, Лапковића, Рабузина, Смајића. Не, наива, напосе наша, јужнославепска, није остала у својим оквирима, непозната, непризната, неко провинцијско дилетантско сликање. Наша је наива сала зрела, и то није њена унутарња супротност, појављује се чак с тепленпцијом ла буде спаситељ, избав!тељ Времену, ето и поприште 1е немилосраног испитивања крај дубоког разумијевања. Ако се та наива постави пак као фаза у УМ јетничкој спознаји, као фаза која иде од почетка, што је с искуством прошлости, што је с искуством човјечанства, како одбацити све оно што је с муком створеног Опрека је депласирана: ни Генералић се не појављује без искуства, без болова и радости свога рода, он земљу свих осјећа као властиту, а сликарски израз такоЂер није случајан, измишљен. Опасности од сликања нема, ни када су слике наиваца на тако високој материјалној цијени. Рекао је Рабузин: тко слика, зло не мисли. Камо среће када би сви људи сликали, мање би зла било на свијету.

Тржишна потражња крије опасност комерцијализације, самоопонашања, стварања манире, али исто тако доказује и постојање једне незадовољене потребе, те пружа, нуди могућности за творце. Наивни се сликар постовјећује с природом, а то је изгубљен дар који човјечанство жели повратити, Стварајући он се ослобађа свега, живи себе могућега, и оно што ће се догодити са сликом послије није пресудно. Кажу: слика пребрзо, не трага за изразом, за моти. вом. Робује ли.он мотивима, пр“ твара ли се у занатлију, произвођача робе, зависи од његове снаге, не од ликовне критике. Критика долази послије, њено је само да изабере, мање да поучи, Стотине ууди покушавају сликати, сликају, они и мисле при тому, мисле и без ријечи, наивно, сељачки, и одједном и сами уживају, пред њима је комад чудесне поезије. Јер, наивна је слика постала лпјепа, и ту је њено извориште и пена функција. Техничка недорађеност, гле, почиње давати свјежину, човјек постаје диван и бес мртан. А слика почиње дјеловати, као некада, није у раскораку, у

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

дијете, као и у маштовитост У а живот човНаива постаје

гледатељу се буди творцу слике. Јер: човјеку без међа је, јеков узан, празан.

оток љубави, не злочина.

Критичари АИ глас против комерпијализације У мјетности, про тив мултипликације сличних дЈе ла, против тртоваца панвом и профитера, против технизације, уопће против суровог, бетонског времена садашњега које се и оваје самозвано уплеће. То је њихово право, професионална дужност. Неки од њих у вриједност, особеност нанвно“ сликарства уопће не вјерују. Нема ни једнога који не вјерује У Генералића, Рабузина, Лацковића, Скурјенија, Ивана ВеНевјерни су и наивни, као

ченаја. . у и увијек кад лирају оно што је недодирљиво, што је посзија сама:

бијели цвијет, зелена ливада, снијег сребрни: Поезија непојмљивота за што смо — многи — глухи и слијепи,

неколико МИШ

Ево, најзал, и ПОВОДОМ

љења која су изречена наивне умјетности;

„Наива је велик пут стварања и гледања на трогелије и весеља, „ оно скривено у мени. Драган Гажи, Хлебине

„Нанвна умјетност је искреност

и љубав према човјеку. Мартин | Хегедушић, Хлебине

„Наинва је чулесни феномен ланашњице, израз биједе и сиромаштва, минулог мо присутног, љепшег ол свега што се око нас може наћи, Југославенска панва је без конкуренције, самоникла и непо. повљива."

Владислава Јаворска, Варшава

„Наивно сликарство је освјежење у данашњем времену. Вријеме нам служи,"

Иван Гепералић

„Наивно сликарство је израз

искрености, љепота извора." Бадибанта, Занре

„Југославенско наивно сликар. ство може се успоређивати с највреднијим јапанским Ајелима у прошлости."

Масаки Исски. Јапап

„Намва ме враћа у заборавље. ну идилу, у завичај дјетињства.“ Војин Бакић,

Загреб

Мене враћа у живот! Извор к изворишту,

Берислав Никпаљ

|НАНВНА ОПАСНОСТ НАМВЕ |