Književne novine

ЗА ННСТИТУТ.

УМЕТНИЧКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ

ДАОЛАЗЕЋИ пре десетак. година, из Џариза, враћао. сам се са сигурнијим и поузданијим критеријумвма о уметности, али н са умором и засићеношћу, типичним за Југословене у граду на Сени. тих дана у њвеограду је бонио отворен Први југословенски тријенале ликовних уметности. Нисам могао одолети искушењу и: пропустити да га не посетим већ · дана. Сећам се, подједнако ме је изненадио његов просек ни торња граница, Још увек мислим да је тих година просек нашег сликарства био изнад париског просека, јер нигде се поред ре мек-дећа не може видети то анко кича, као тамо. зе " Уметност се тих година развилјала у знаку енформела, мислим, у „смислу _ најновије _ ликовне Аефиниџије. У поређењу с дели ма његовог духовног. зачетника, Фотријеа, млм, Тапиеса, једног од изузетних представника, група југословенских сликара деловала. је аутентично. Ту, поред друтих, увек мислим на слике рано пре минулог _ Лазара _ Возаревића. ~ пдрути тријенале био је у зна ку истих ликовних преокупација. Нажљиво око могло је да при мети да недостаје свежине, што, по правилу, прати остварења, када ликовна идеја почиње да се понавља, а вештина замењује инспирапију. Било је већ шест го дина од како су са других обала потекле нове идеје, потпуно опречне духу овог стваралаштва, а нова таласања нису додирнула. наше обале. Први пут, наша сре дина, иначе осетљива у процесу ја ликовног израза, показа»

да се индиферентном. Трећи три-'

јенале, приређен 1967, само је незнатно кориговао овај. суд = јаз између оног што се тих година стварало у свету (мислим у авангардном смислу) и домаћих оријентација, откривало је поре ћење између Венецијанског бије нала и репрезентативне смотре ликовних уметника Србије, Октобарског. салона. — Ако је Први тријенале могао да послужи као мера апсолутних домета, касније изложбе потврбивале су предах м удаљавање од њих.

. Како разумети овај феномен угтодинама свакако веће повеза» нести са“светомр нових генерација" изашлих са 'академија, прожпирених културних веза, па м саме материјалне базе стваралаштва2 Тражити одговор, узети и саму тему у разматрање, мислим да је крајње незахвално. Постоје одређене историјске, културне и социолошке премисе. на којима би-се могла надграђивати ова појава. Но. да ли је ту садржан и пеб одтовор2

Историјски гледано, _ поглед који се, на гранипи између два века, преноси са Беча и Пеште на Минхен и Париз, био је пре судан за формирање наше модерне уметности. Кроз цео ХХ век очима Париза мерило се све и вредност дела и значај израза, нака данас постаје очитлелно ла у свим етапама Париз није био увек подједнако напредан. Али, од Ватоа до наших дана, град на

ени био је центар уметности, какав је била само Атина у доба Перикла. Везивање наше уметности за Париз, било је најпрогресивније и довело је крајем шесте деценије до елиминисања заостааости, што нас је пратило од 06нове. · Крајем шесте депеније осећаад се да Париз губи монополистички положај. Да ди је био већ уморан или, претенпиозно _сигу; ран у вредности своје школег Мислим да се одтовор не налази овде. На светску позорницу ступају нови наполи. Богата америч ка. база показала је изузетно интересовање за уметност, а подручја света, пре пола века то тово. непозната, преузимају. зна чајно улогу. Ту мислим на Јужну Америку. У оба потконтинента Запалне хемисфере полижу се модепне галерије пи музеји, које осироматена Европа може само да прижељкује, а Мексико засе њује свет оним што пружа сво јим ствазаопима. Док се уметност кретала у оквирима а слвакпија и енфоомела, рођених у Европи, равнотежа се одржавада) али са појавом квалитативно нових идеја, поп-аџа и донекле, отата, тежитте је птенагнуло на другу страну. Када је Раушенбергер _ добио у Венецији УОтапа рих« · тоадиниочално лолељиван нариским сланкарима, франпуска критика звонила је на узбуну. | скопо је невеповгтно како је развој лаље текао. Град који је депентлама био уточитте · „про клетих“ неппизнатих и у власти тој средини одбачених, тодине 1970 | прихеђује | колективну из дожбо „Опара" изложбу сволих саиказа у мећувтемену призна

тих — изван Патиза! Претес деметпополизације У

светским размерама није могао

остати без реперкусија. у средини која се традиционално ослањала. на Париз, Можда због тога, што нове идеје нису имале печат Париза, нити његов агреман, наши уметници = осим изузетака. нису им придавали већи значај, све док оне нису изашле из авантардне фазе и постале саставни део отштих, признатих кретања. Не треба. пренебрећи и један субјективан моменат. Изузев Лубарде, Петрова и других, развој уметности на линији асоцијативно-апстрактно-енформел поклапа се са. стасањем наше средње тенерације, тих година, у зениту. Тражити од ње да буде носилац нових тенденција, било би илузорно, тим пре што је она тих дана. доминирала, наметајући се зрелошћу и изванредним резултатима, А то је још више сужавало продор нових идеја.

Хроничари, учесници или сапутници нашег уметничког живо та, сложиће се да у седмој деценији положај уметника и умет. ности није исти као у претходној деценији. Можда се култура ни-

- _ „Код ·нас (се -нојам:

м института. _идентификује са неколико соба,

испуњених до таванице књигама, чију атмосферу одликује мир и камерни стил рада. Ником не би требало да смета што су такви; смета једино што недостају Аруи. У

је]

Енглеска је баш земља традиције, на универзитетима, академијама, институтима, чија се старост идентификује са њиховом историјом. Пре- тридесетак година, када. се осећало да. ликовни. израз за» остаје за литерарним, основан је у Лондону Институт за. савремену уметност. Да ли њему треба приписати наглу, светску афирмациту енглеског сликарства. и вајарстваз Искључиво — сигурно не, али као центар интелектуалног и уметничког живота, његов значај морао је бити велики. Програм Института је интердисциплина: ран тј. избрисане су границе академских подела, повучене још пре неколико деценија! Обухвата све облике ликовног стваралаштва, али исто тако и филм, научно- визмелна истраживања, савремену

. музику, итд. Његова, активност се не исцрпљтзе кроз изложбе; Напротив. Дебате су значајни део програма, а стваралаштво се посматра шире: кроз екологију, лингвистику и политику. Следећи цитат, узет из недавног интервјуа. једног руководиоца Миститута, најбоље открива значај који се томе придаје: „Пре пет година.

било је мното људи као ја, који

СА ХОТ ИЗЛОЖБЕ ДРУШЕВА СРПСКИХ УМЕТНИКА „ЛАДА" У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ БЕОГРАДА. НА СЛИЦИ: „ЗИМСКИ ПЕЈЗАЖ ИЗ ШВАЈЦАРСКЕ“ АНЕ В. МА-

РИНКОВИВ (1881—1973), КОЈА ЈЕ, У СВОЈЕ ВРЕМЕ СЛИКАЛА СА КОСТОМ. МИЛИ“ ЋЕВИВЕМ И АРУГТОВАЛА СА МОШОМ ПИЈАДЕ. СЛИКАЛА ЈЕ ПРЕТЕЖНО ПЕЈЗА> ЖЕ ИЗ СРБИЈЕ, ДАЛМАЦИЈЕ И ШВАЈЦАРСКЕ, БЕЗ МНОГО ДЕТАЉА, У СИВО-СМЕ. БИМ ТОНОВИМА. ЊЕНОМ СМРЋУ СРПСКО СЛИКАРСТВО ЈЕ ИЗГУБИЛО ЈЕДНОГ ИСТАКНУТОГ, ИАКО МАЛО ПОЗНАТОГ УМЕТНИКА.

је добро „престројила" у новој ета пи социјалистичког развоја, али реч уметник више не звучи као што је резонирала у деценији после револуције. На идеолошком плану тих година више се говори о социјализму као богатом друше тву, мање као праведном.

Културу запљускује вал потроштачкот менталитета. Уместо да се шири, тањи се и топи слој но ве културне публике, формиран у годинама после рата. Продор шунда био је погубан и културодози га не могу мимоићи. Против њега се бори често на начин ко ји му подиже тираж, а у име де мократских слобода практично се на исти ниво стављају култура и штунд. Слободно је да свако иза бере шта хоће. Ако сваки ствара: дап мора рачунати да нове идеје наилазе на отпоре, изван овог природног закона, све друго што је окруживало културу било Јој је мало наклоњено. Особито ње ном авангардном делу.

Свака епоха, свака класа, свако друштво, имају сопствени скелет — организацију културе, као што та има свака аутентична умет наст. (У античкој Грчкој, у доба катедрала и средњовековних фре сака није било музеја, јер није било потребно скидати скулптуре да би се сместиле у посебне уста нове). Да ли се савремени израз, као негација последњих класичних елемената, може уклопити у инс титуције (институте, музеје, гале рије) чија физиономија и, најчеш ће, програм рада носе обележја времена у коме су поникли2 Бићу прецизан: социјализам нигде није довео 7 не и формиране у грађанском

друштву. Напротив, он их прих

вата и интегрише као научне и културне тековине, подређујући дађљи рад општој организацији свог културног живота, Ако су, по природи рада и поделама, ино титути окренути прошлости, рад музеја конципиран сасвим класично, а галерије нису. или не мо гу бити, арбитри, ко би требало да преузме организацију ствара. лаштва које брише постојеће гра нице између сликарства. скулпту ре и архитектуре, успоставља ди: талог између њих и нових меди: јума, повезује УН науку,

индустрију и — живот

питање установе робе“

су се мало интересовали за политику. Веровали смо у аутономију уметности, у уметност као контемплацију. Данас је ова идеја неодржива. Постоји ошшта поли тизација нашег рада“.

Какве су и колике могућности за оснивање сличног института. код нас, бар на плану визуелних и аџмковних уметности, института који би уједињавао напоре сликара, вајара, графичара, архите ката, дизајнера, примењених уметника, уметника-фотографа, историчара, теоретичара и критичара уметностиг '

Одтовор на постављена цитања могао би бити обојен, подједнако, оптимизмом и месимизмом, бар према оцени писџа ових редова. У сваком случају, то охрабрује што се у клими самог стваралаштва одавно уочава потреба за јел ном оваквом интеграцијом, а друштво већ одваја довољна сред» ства за финансирање активности

у сфери о којој је реч. Зоран Маркуш

ХУМОР и САТИРА |

Анализа застрањивања у градском циркусу

ГРАДСКИ ЦИРКУС добио је но вот управника. Он је најпре био директор _кланине, па је тамо, пзгледа, нешто забрљао са кости ма и цревима, џ. преместили су га на нову дужност.

Ови који су га послали. мислили су — у циркусу је 0450. верност, ипак, мало мања. Рамаш са људима, а не са стоком. И џиркузави су, је; ли, људи, па се свако може лакше. снаћи. Треба веровати у човека, рекли су, јер»сем човека ми тако рећи више елита и никота немамо на

свету. Нећемо, ваљда, веровати неком слону или. киту, на при мер: 5 ; 5

Нови управник био. је тих.

миран и помало крволочан. (што није ни најмање чудо кад се уз ме у обзир његово претходно 38: нимање), и првих „дана. углавном је ћутао, док је са разних места у гледалиншту куповао знање о циркусу си. циркуској „вештиги. Сем уобичајених одговора на поз драве пиркузана од њега се слабо што могло чути. р

А после две недеље, окренуо је други лист.

Сазвао је састанак радног ко

' дектива. Кад су се сви окупили,

управник је одлучно рекао, за: пањујући циркузане који нису могли ни да замисле да он уме да изговори неколико реченица заједно и на овакав начин;

— Данашњи састанак има само једну тачку дневног реда: „Програм нашег циркуса н анааиза застрањивања у досадацњем раду“. Најпре ћу говорити ја, а после ћете ви — ако жели те, наравно, и зко имате шта да кажете!

Молио бих, пре свега, да сви заједно размислимо о томе ка кве су то тачке које се данас из воде публици! Не знам колико сте их анализирали ин ода ли сте сасвим свесни њиховог значаја и

· утицаја на нашег данашњег гледа»

оца у овом тренутку2 Претпостављам да ваша разматрања нису била довољно свестрана. Најзад, ла не дужим, тачке морају да се изме не, неопходно је да добају на снази и дубини: Дозволите ми да вас подсетим на старо циркуско правило: „Није довољно са мо извести неку тачку! Без обзира на то колико је. она, савршена, тачка никад није сама себи довољна! Она моба ла носи о ређену поруку гледаоцу!“

На данашњем састанку, дакде, договорићемо се о. пропусти ма, указаћемо на застрањивања и пронаћи – најефикасније начине да се она отклоне. Сваки члан радног колектава мора се оба везати да свим силама допринесе да се програм измени из ос нова... Зашто ви трепћете, ко. дета2 — најелном управник упре поглед у старог. укротитеља да вова. — Можда се ви не слажете са мном> Можда имате не што противг у +.

— Молим> Ко2 Шта2... Не, никако!... Заправо... ја се слажем! — поче да муца укротитељ, који, иначе, није био нарочито вичан разговору. — Само што нисам баш најбоље схватио шта ви од мене очекујете!

— Како: ви не разумете у че му су слабоста вашег салашњет наступа! Колета, молим вас! Зар је могуће да ви заиста не увиђа те колико сте далеко од најса временијих · циркуских токова! Сетите се само шта. ви радите кад: уђете у кавез! Најпре узмете. бич и почнете, да умирујете лавове... Затим. их натерате да вас слушају марно чекајући да ставите главу у њихове разјапљене чељусти... Јел“ таког

— Али шта ту није добтог завапио је укротитељ. — То радим већ педесел година, а тако су кротили лавове и мој отац, деда им прадеда. Већ више од два века наша породица ради са лавовима, и ви тек сад кажете да наш начин није добар! Зар то није страшно! — расплака се

— Колега, колета, чекајте мао! — намршти се управник. Није могао да поднесе плач одраслах људи, нарочито ислужених укротитеља. лавова. — Ко је ре као — ја нисам, ни једног трену. тка нисам ни помчслио — да 12 ваш начин лош. Једино што сматрам да се он може и мора поправити. 2 5

На то стари укротитељ пре. стаде да плаче, а поче да трља рукавом носи очи. ~

Шта .. шта треба да чинима

· Реците! Како да поправим своју

тачкуг Како да је усавршим2 Та сам увек за напредне илеје, за нова струјања! К а

— Најзад смо се разумели. задовољно рече управник. — Ви не треба да мењате своју тачку већ само да је обогатите.

— Чиме2 .

· — Тезгровчтим,“ пригодним 06 раћањем публамци! 0,

= Али ја... ја го. не Слаб сам као говорник!

умем!

— И то ћемо средити! Ја ћу натисати текст, а ви ћете га научити напамет!

— Колико сам вам захвалан!

— Дакле, пошто почнете тачку, пачинићете маду паузу и упу“ тити гледаоцима поегршт пламе вих речи. Саопштићете им наша размишљања о акутним тробле мима друштва — укратко разраБена — а затим ћете се окрену. па лавовима И наставити тачку на уобичајен начин. То ћете радити у три маха. Имаћете, зна чи, три интермеца. Тако ће тач ка бнти много боља и друштве но кориснија нето досад!

Укротитељ приђе управнику и најсрдачније му стеже руку.

— Три пута вам хвала! Слас ан сте представу! Не знам шта би било од мене и колико још далеко застракио да се ви насте појавили! Ви сте ми помо гли да се извучем из стваралач. ке кризе у коју сам запао. Бе скрајно сам вам захвалан!

— Није вредно помена! скромно рече управник. чиним за отште добро.

Затим је и осталим чланови ма трупе указао на слабости и сви» ма наложио да се гледаоцима обраћају и бираним пламеним речима.

Ускоро су се видели ре зултати. Скромни, али то је било и разумљиво. За почетак се ви. ше није ни могло очекивати.

Наступ сваког артисте трајао је сада десетак минута дуже.

Говорни део постепено се све зише усавршавао и проширивао како се беселничка веш тина циркузана развијала.

У међувремену, из разлога који наука још вије утврдила. интермеца _ старог укротитеља толако су наљутила лавове ла су они једноставно раскомадали свог господара.

Наравно, не треба мислити да је ово обесхрабрило управника и остаде артисте. Они су на ставили да оплемењују – своје тачке новим потоцима речи и реченица. Најзад су дошли ДО тле да нм за наступ више није било потребно ништа сем лепо срочене беседе.

Представе у циркусу трајале су по неколико часова. Некалашњи царкузани постали су вео ма надахнути говорници који су готово без краја и конца били 7 стању да држе слово о чему ГОД хоћете.

Све је, дакле, било у најбо

љем реду, ако се за тренутак занемаре гледаоци. Они су јел: ноставно престали да долазе У циркус.

Никад два добра заједно, --мудро је закључио управник док је размишљао о овој, на пр ви поглед непријатној чињени. ци. — Али како овештало пер куско правило каже — кад днка не схвата и не прихвата представу, онда треба променити публику!

И пун одушевљења почео је да смишља најпогоднији и наје фикаснији начин да то уради.

Војислав Станојчић

ИСТО ТО, САМО ЛЕВО

Објашњивачи

КАД ГОД НЕКИ ветар се диљне, кад год нешто пође, пођу и ови. Они оу увек у покрету. Онљ увек некуд нАу.

А појаве се ко зна откуд и ко зна како. Као да из мишјих рупа изађу, па одједном по расту тако велики да, и кад виса ко главу подитнетш, само им сто маке видиш. Измиле из неких јазбана, изађу из ормара, из фе ока, из лифтова, добу из подру ма, сиђу са спратова, појаве се.

Таман си помислио како их е то одавно нема, а они навале. Отвориш прозор — они под трозером. Отвориш новине — они у новинама. Шта год отвориш. или њих нађеш или ти они затворе.

Која огтод врата отвориш, они су иза њих. У коју год. кућу уБеш, они су у њој или су мало пре били. Не можеш ти без њих.

Куд ти, ТУА И Они.

Да ти помогну.

Да ти објасне.

Све што ти не знаш, 'знај они. Само питај Они све знају! Све знају, у све се разумеју Суштина је. кажу. важна. А ко да ти објасни суштину, ако сеће они 2! б

Они знају све сушптане!

Суштине свих акција п сушти не свих проблема. Објасниће ти

Они но јест ту да ти обтасне

Они се и појављују да бп од јашњавали, а појављују се све чешће, Објашњав гори.

Лушко М. Петровић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 11