Književne novine
· читају. ' Модеран
Култура – интерее
удруженог рада
Наставак са 1. стране
тања финансирања културе, која треба да се свесно издвојеним делом дохотка финансира а не само порезима и буџетима. Замишљено је, дакле, да се створи јединствен систем рада којим ће се повезивати и удруживати све посебности и различитости интереса посебних и различитих средина и обогаћивати интересима од ширег и општег значаја. Предвиђа се, дакле, да ће функционисање интересних заједница културе решити цео низ практичних проблема (утврдиће се, на пример, шта је републички интерес у култури а шта је општински, шта су републичке културне установе, на пример, а шта културне установе појединих општина, утврдиће се ко шта и како финансира, итд.), али да ће као резултат једног ду-
жег рада и процеса сазревања из '
њих произићи и оно што нашој култури перманентно недостаје систематски рад, удруживање искустава и синхронизовање циљева. и дугорочни програми.
Немамо разлога за сумњу да ће рад интересних заједница културе многе проблеме у вези са културом – (проблем _ финансирања, проблем природе и сврхе рада импресивног броја организација м установа које се културом баве професионално - менаџерски и, више од свега, чиновнички, ита.) поједноставити или их сасвим скинути с дневног реда, а да културу саму по себи (претераним дефинисањем и каналисањем њене циркулације) неће поједноставити и осиромашити. Верујемо, укратко, у потребу за законом који је у питању, у могућност његовог спровођења и остваривања и, ништа мање, у свест законодавца да градити треба на постојећем позитивном искуству и на постојећим позитивним резултатима.
Пиеац у дилемама нашег времена
Наставак са 1. стране
указују истраживања и полаци добијени од оних који највшпе интелектуалац се управо зато и окреће делима стручне и есејистичке врсте чак и онда кад за тим нема никакве практичне потребе. Јер, једино на тај начин успева да избегне све оне недоумице и психичке притиске којима је изложен писац приповедака, романа, поезије и других књижевних родова и врста. Кад би писац успео да на адекватан начин реши тај проблем односа према свету и стварности, можда. би се поново пробудило интересовање за књижевна остварења. Овако, писцима изгледа не преостаје ништа друго до да, углавком, и даље сами себе читају.
Душан Т. Стојановић
ФЕСТ – четврти пут
Шаставак са 1. стране
режијском поступку, смени режијског и глумачког кадра. Као
уметност која најбрже реагујг на.
догађаје у свету, филм нам је вишестрано осветлио проблеме рата, насиља, васпитања, дрогира ња, ксенофобије, судских убистава, политичких погрома, социјал= но:патолошких појава. Зато ФЕСТ није само обимна анформација за филмске раднике и аматере, него и за широки круг стручњака свих профила: естетичаре, социологе, политологе, психологе, филозофе итд. ФЕСТ окупља све људе заин: тересоване за модерне друштвене и духовне феномене, за које је он више једна форма лабораторијског истраживања савременог друштва него спектакуларна пред: става намењена забављању. ФЕСТ, у ствари, није један фестшвал него збир фестивала који се међусобно допуњују. Поред главних програма, који се одржавају у Сали синдиката и биоскопу озара", постоји низ других, „пратећих“ фестивала: дечјих фил мова, великих редитеља, младих талената, почасни, друштвених конфронтација итд. Тежећи што потпунијој пропаганди филма и филмске културе, он се није задр жао само у биоскопским салама, него је отишао у домове културе и на народне универзитете, међу војнике и студенте, у фабрике и на село, понекад мисионаоска КР. чећи путеве не само филмској него а култури уопште. Четрнаест програма, колико их је било про. штле године, гледало је око 150.000
гледалаца, али, кад се укључе и гледаоци који неке филмове са ФЕСТ-а гледају на телевизијском екрану, онда се број гледалаца пење на неколико милиона. Ниједан други фестивал није толико масован, толико свеопшти, толико отворен као што је ФЕСТ, и то отворен чак и за оне чланове наше заједнице који су обично најудаљенији од уметности. Ниједан фестивал није више учио за приолижавање праве уметности обичном гледаоцу, радном човеку, него ФЕСТ. !
Десетак дана, колико траје у главетм дворанама главног града, ФЕСТ доживљује своју апогеју, али он не престаје ни током целе године. У разним видовима, он живи током целе године и не престаје, већ се замењује новим ФЕСТ-ом. А у међувремену, он се богати, расте, грана. У последње три године, под извесним џтицајем београдског ФЕСТ-а, створено је шест нових филмских фестивала у разним местима широм земље – (Аранђеловаџ, Лестовац, Сопот, Скопље, Загреб). А током читаве године сваки филм који је дожеавео премијеру на ФЕСТ-у привлачи нове гледаоце до те мере да је број филмских гледалаца за последње три године видно по растао, показујући како не постоја криза филма ни филмске публике, већ само криза гледалаца — лоших филмова. Тешко је про ценити колико је ФЕСТ учанио за подизање укуса код. Филмских гледалаца, али је то чињенипа у коју се никако не може сумљати. А, уз то, филм нас, као визу. елна уметност, учи и како да гледамо живот, запажамо проблеме и оцењујемо оно што нас у савременом свету окружује.
Докле досеже утицај ФЕСТ-а на уметнички укус уопште и на друте уметности види се посебно У томе што је дошло и до покрета: ња библиотеке романа по којима су снимљени филмови приказани на ФЕСТ-у. Већ је у првом колу објављено седам наслова, а у при преми је и друго коло.
Мако нема тежњу да буде мон денско ·стештште чувених филм: ских режисера и глумаца, ФЕСТ је за само три године окупио велики број најистакнутијих поедставника филмске уметности. Већ смо имали прилике да видимо, чу јемо и поздравтмо класике „седме" уметности као што су Вито рио де Сика, Франк Капра, Џозеф Лози, Питер Јустинов, Марк Донској, Милош Форман, Бо Ви дерберг, Григориј Чухрај, Кен Хоуч, Анджеј Вајда, Питер Богдановић, Нино Манфреди, Фредерик Бајзман итд. Која се филмска академија у свету може похвалити именима таквих фалмских стручњака, као што су ови с којима су у сусретима на ФЕСТ-У о филму могли говорити наши филмски радници и новинарнг А да џи не помињемо колико је великих мај стора било присутно својим делима: Фелини, Висконти, Буњтел, Бергман, Вајлер, Антониони, Хичкок, Јуткевич, Тарковски, Расел, Кубрик, Јанчо, Полански, Годар, Лелуш итд. За само три године — читава ревија највећих савремених мајстора филма.
„Има, наравно, и слабости у 0вој панорами најбољих филмова света. Поменимо две које највише падају у очи: немогућност да се наши редитељи мере с ма:сло рима светског филма. Помишљало се да ће ФЕСТ бити стимуланс домаћег филмског стваралаштва. Али, на жалост, наде се насу оствариле, Наш филм се, углавном, и даље креће ван основних светских токова, тако осетљивих за битне проблеме друштва и њего вог напретка. С друге стране, ФЕСТ-у као информацији о фил> му у свету недостаје присуство неких маних кинематографија, углавном из удаљених земаља. Али те конематографије се, на жалост, као и наша још не могу мерити с гигантима светске филмске производње. Замерке су, дак>
"ле, изван моћи организатора ФЕ-
СТ-а. Битно је, међутим, да се успело у оном главном: да је ФЕСТ постао фестивал истинске културе и нашао своје културно а друштвено оправдање. (А. М. Ј.)
“ ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ АУШАНА ОТАШЕВИЋА
СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „МАЛИ ПРИНЦ" РЕЖИСЕРА СТЕНЛИЈА. ДОНЕНА |
ЛЕТОПИС
„МАЛИ ПРИНЦ“ СЕНТ - ЕГЗИПЕРИЈА НА ФИЛМУ _
Већ десет година филмска компанија „Парамунт“ је настојала да од наследника познатог писца Антоана – Сент-Егзиперија добије права да по његовом чувеном књижевном делу „Мали принц" сними филм. Пошто је најзад добила та права, режисер Стенли Донен је, водећи рачуна о лику малог принца, како га је, илуструјући књигу, приказао сам Сент-Егзипери, извр-
шио пробна снимања са седам сто-, тина дечака и, најзад, оллучио да ·
главну улогу у његовом филму игра шестогодишњи Стивн Уорнер, чији родитељи раде у лондонском саобраћајном предузећу и који је већ. играо у једној британској телевизијској емисији. Филм се снима пустињи крај оазе у Тузеру у Јужном Тунису, а Донен, који је досад спимио низ изврсних музичких филмова, претворио је бајку француског писца у — музичку комедију, у којој ће мали Уорнер отпевати две песме, Након многих путовања по разним планетама у трагању за правим пријатељем, долазећи са своје планете, астероида Б 612, мали принц ће сусрести пилота чији се авион срушио у пустињу.
сто тако, он ту наилази и на лисицу, која му каже једну велику истину: „Добро се види само срцем, Оно што је суштина не види се очима" и змију, која ће му „помоћи" да се врати на своју планету, Пилота игра амерички глумац и певач Ричард Кили, а змију у људском лику — балетски играч Роберт Фосе.
Сент-Егзипери је бајку о ма.
лом принцу замислио када је као авијатичар пао у Сахару и када та је, након пет дана, на ивици смрти, спасао један караван. Написао је то дело, међутим, тек када је за време другог светског рата, избегавши у САД, то од њега тражио његов амерички издавач. Књига је објављена априла 1943. године и писац је у њој, разочаран напуштањем своје земље и тренутним неуспесима у ратовању савезника против фашистичких сила, евоцирао своје властито детињство. Осећајући се усамљеним, он је у то време, након смрти свог друга Гијомена, такође тражио пријатеља и био спреман да оде врло далеко да би га нашао. За три деценије „Мали принц" је постао славно дело, које је преве дено на тридесет седам језика и продано у два милиона примерака само у Француској, а у три милиона у САД. Снимљено је и хиљаде плоча с његовим текстом на разним језицима. Совјетски филмски радници су такође желели да сниме филм о Сент-Егзиперијевом малом принцу, али их је Донен претекао. С обзиром на досадашње успехе познатбг режисера и лепоту дивне књиге, „Мали принц" ће вероватно бити и добар филм. О томе, углавном, сведоче и први снимци, који су се ових дана по јавили у светској штампи,
КВИНЕВИЕНОВИТ о
/
СОВЈЕТСКА СТУДИЈА
0 КАРЕЛУ ЧАПЕЋУ
Недавно се у излозима совјет ских књижара појавила књига С. В. Никољског „Карел Чапек фантаст и сатиричар“. Крајем про шле године навршило се тридесет пет година од смрти великог чет ког писца и хуманисте Чапека. У међувремену су критичари и исто ричари књижевности све више пажње обраћали његовом делу. Досад је, међутим, више проучавана идејна основа његових дела него његова поетика, књижевни поступак, израз. И управо на ту страну Чапековог стваралаштва. обратио је пажњу писац ове нај новије књиге о Чапеку.
По Никољском, као писац Чапек се родио у јануару 1920. године, када се у излозима. књижара појавила књига са чудним, стра“ ним речима »ЕЈЕ. — Коззипт 5 Џујуегза! Вођо!з«. Ова Чапекова. драма је обишла цео свет, а реч „робот“. ушла је у све речнике света. Тим својим делом Чапек је још пре више од пола века ука Ззад на опасности од неумереног и неконтролисаног техничко-научног прогреса. О актуелности ОВОГ комада у своје време указивали су итако велики писци и критича“ ри као Максим Горки, Апатолиј ЛАуначарски, Алексеј Толстој. Про блеми који су били начети у овом комаду, настављени су и разрађеви у комедији „Случај Макронулоса"и у романима „Фабрика алсолутног“ и „Кракатит“, а врху. нац осуде савремене грађанске цивилизације, која не налази из лаза из својих противречности, Чапек је дао у „роману „Рат с даждевњацима“. Анализа овог дела заузима половину студије Никољскогт, за кога је оно широка, многоплана критика друштвеног и међународног политичког живота, морала, обичаја и друштвеног сазнања. Роман о саламандрима постао је роман о главном конфликту епохе и представљао снажно оружје у светској борби против фашизма и за хуманистичке илеале. Са уметничке тачке гледано, овај роман је синтеза гоТОВО свих књижевних поступака које је Чапек користио у рани јим својим делима. Чапек је у пелини, а посебно овим делом анти питиоао им саме књижевне постипке које с“ каситје користиаи многи други писци.
ИРЕСИО ИСТИ И ДИРАНЊ-РНЕА
"Импресионисти, који се могу сматрати првим модерним сликарима, имали су прву изложбу пре сто година. Стога су у целом свету предвиђене бројне манифестације којима ће ове године бити видно обележен овај јубилеј. Најчуве. нију манифестацију ће свакако представљати изложба коју ће најесен заједно приредити париски Лувр и њујоршки Метрополитен музеј. Први знак ове прославе представља изложба импресиониста у париској Галерији Диран-Риел, на којој је изложено шездесе“ так платна Манеа, Монеа, Реноара, Сислеа, Писара, Сезана итд. Колекција Диран-Риел је не само богата и вредна, него и чувена по томе што је Пол Диран-Риел, у већини случајева, ове слике купио у време када импресионисти нису наилазили на разумевање ни критичара ни широке публике. Он је, једном речју, омогућио импресионистима да наставе путем којим су почели да иду. У то време, Диран-Риел је био трговац сликама и продавао је добро Короа и барбизонске сликаре. За време француско-пруског рата сусрео је у Лондону Монеа и Писара, по повратку у Париз купио је одједном све слике Манеа из његовог атељеа, а затим је почео да купује и слике Дегаа, Мери Касат, Берте Морисо, Сислеа, Реноара итд. Штавише, он је неким сликарима плаћао и месечне принадлежности, и то без уговора. Тако је Диран-Риел скупио око пет хиљада дела сликара-импресиониста — чекајући да им порасте цена, У међувремену је доживео крах: 1884. године имао је милион златвих франака дуга. Али, две године доцније, изложба импресиониста коју је приредио у Њујорку, донела му је спасење. Американци, који нису били у истој мери као Европљани притиснути традицијом, почели су да купују слике импресиониста и да изражавају симпатије за њихову уметност. О. храбрен, Диран-Риел је отворио трговину слика у Њујорку, а од 1890. године цепа импресионистичким сликама нагло расте: тада
је импресионизам нагло пробио
лед и мало-помало постао класичво сликапство. Пол Диран Риел је умро 1922. године у девелесетој години, с правом уверен ла је Аично много допринео да се одржи и разбукти јелна од револуција у сликарству. Плодове његовог
уверења да. ће импресионисти имати велику будућност данас ко исти његов унук Шарл Дираниел, руководилац фирме која је, како се зна, 1803. године била трговина папирбм и намештаја за школе и канцеларије, а данас је једна од највећих трговина слика
у свету.
КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ у ФРАНЦУСКОЈ
Међу многобројним књижевним наградама које се сваке године додељују у Француској (има их, кажу, хиљаду пет стотина), најчевеније су „Гонкур“, „Реноле, „Фемина“ и „Ентералије“. Међу њима најзначајнија је свакако награда „Гонкур“ коју је, између ос-
талих, у своје време добио и Ан-
дре Малро_ за роман „Лоудска судбина" (1937). Ове године учињен је преседан у додељивању ове награде: први пут је награђен један швајцарски писац, који, наравно, пише на француском језику. Награду је добио Жак Песекс за, роман „Људождер“. У овој књизи реч је о односу оца и сина, однос но о сукобу међу њима, што је врло честа појава у строгој ре. лигиозној средини Швајцарске. С литерарне стране гледано, критичари запажају извесне. сличности између Шесекса и неких класичних француских писаца (Мопасан, Зола). Награду „Ренодо" добила је за роман „Тераса Бернардини" Сизан Пру. Ова врло плодна списатељица написала је овога пута роман о необичном пријатељству између две жене након смрти човека коме је једна од њих била жена а друга љубавница. Сизан Пру не открива шта се десило ме. ћу главним личностима њеног романа и шта је зближило две же-
ЖАК ШЕСЕКС
не: да ли случајна смрт човека кога су обе волеле или сазнање да га је једна од њих убила због друге2 За прозу у овом делу каже
се да је прозрачна и да има трај-.
не вредпости.
Награду „Фемина" добио је Мишел Дард за роман „Хуан Малдон". То је један од космополитских романа који су некада веома привлачили широку публику, а сада поново улазе у моду. Дара о писује живот странаца уочи дру-
_гог светског рата у Истамбулу. У
књизи се иропично слпка „крем" друштво, које своју декаденцију прикрива лепим манирима. На неодређеној граници између романа о пороцима и сатире, овај роман је, у основи, трактат о нос талгији, која је Дарду, као бившем дипломати, добро познато Ф сећање, Најзад, награду „Ентералије" добио је Лисјен Бодар за аутобиографски роман _„Госполин конзул“, који је дуго времена, и пре него што је награђен, био на листи бестселера. Ова впло обимна књига (има преко 500 страна), садржи опис живота у једном провинцијском кинеском граду пре четрдесет голина, у којем је гишчев отац био француски конзул. Пред очима копзула, који ништа не може да измени, тече живот пун терора, корупције, беде, болести, очајања итд. Ктига је богата фактографским материјаАом и писана је журналистичким стилом, понекад м прилично небрижљиво, Пажљиви _ посматрачи — прошЛотодитиње француске књижевне продукције су незаловољни оним што су писци и излавачи понуди ћи читаоцима. Запажа се да се мали број дела међусобно битно разликује. Има мало дела која се баве актуелном друштвеном проблематиком, односно оним што је у жижи интересовања гтироке читалачке публике. Писци се огауштују о захтеве времепа и најве. ћег броја љули и настоје само да сроче занимљива и вешто написана штива. Није ли то, међутим, „болест“ књижевне пролукције п у многим другим земљама2 |