Književne novine
ФЕСТ 74.
КРИЦИ
ФЕСТА
У ПАРАДОКСАЛНОЈ ТВРАЊИ да је ФЕСТ све бољи, а филмови све слабији крије се, по мом мишљењу, одтовор на питање у каквом су стварном односу ФЕСТ, као велика смотра једногодишње про. изводње филма у свијету, и сама та. производња, односно онај њен дио који је имаго успјеха на великим, и познатим, свјетским фес тивалима. Наиме, ФЕСТ почиње да добија своју физиономију, јаче изражену, у покушају да јел: ном- одређеном врстом пројекција прерасте у радни симпозијум на којему ће бити помказани и онџ филмови који не носе предикате официјелних фестивала а показују способност својих аутора да трагају за новим и у садржајном " у формалном погледу.
Између признања на великом фестивалу и трагања, између ве"ликог комерџијалног или политич коидеолошког успјеха и авангарде стоји тешко премостиви бедем продуцентске и дистрибутерске логике која неумољиво, али трајно, диктира, на непосредан или посредан, начит критеријуме великих фестивала. На другој врсти фестивала те критеријуме диктира, такођер врло суптилно у методима, али перманентно, политичко-идеолошка. прагматична сви: јест која сва трагања, и искушења, филма као умјетности ставља у службу потреба одређеног тре: мутка. Другим – ријечима, ФЕСТ треба да изнађе путеве да у свом оквиру нађе могућности. да се прикажу филмови који још нису у жижи великих фестивала, али ће тр ускоро постати, '
Не треба никад сметнути с ума чињеницу да на основне токове свјетске филмске продукције непрекидно утичу Филмски ствараоци који доносе нову, свје жу крв и у тематском и изражајном погледу. Оно што је још прије неколико година била авантар: да сада је већ конвенција у филму. Донедавно још политички филм латино-америчких аутора сматрао се локалистичким сурогатом а данас политички филм, са тематиком која је везана управо за то
подручје, постаје чтекако запимљив ~ за. велице продуценте. Треба се само присјетити какав је филмски бизнис направљен од
студентског покрета у свијету. Данас, када је секс већ скоро исцрпљен Као велика комерцијална тема за велике продуценте, пронађен је нови златни рудник: насиље. Насиље је, наравно, и раније било присутно на филму. Мање -више оно је стално присутно у историји кинематографије али је, несумњиво, у посљељње вријеме од једног елемента човјековог и “друштвеног понашања, као што је насиље, у кинематографији. направљена мода и навика, Насиље постаје доминантном тенденцијом филма данас. Оно се максимално експлоатише у обје основне тенденције које стимулишу велики продуценти п велики фестивали: и у комерцијалном филму и у политичком филму. Питање које се поставља само по себи, ако је разговор о филму као умјетности, јесте: у које се сврхе насиље употребљава2 Да ли је оно, по себи, битна одредбеница филма или је оно, унутар хуманијег контекста, друштвена посљедица, једна од појава људског и друштвеног понашања2.
И у једном мн у другом смислу ФЕСТ је овај пут дао гледаоцима обиље примјера. Ако је Гаврасов филм једна могућност тумачења насиља са сопијалним импликацијама („Опсадно стање"), а Пекинпоов филм („Пси од сламе") друга. могућност, у којој је наглаше„на тумачење насиља унутар индивидуе, у њој самој, онда може. мо говорити о крајностима једне лепезе која има још много могућности, У филму „Дуел", на примјер, насиље је потпуно аперсонализовано и има вид метафи'зичког бића, а у изванредном фил му „Затвореници" остварено је у јединству социјалио-психо-физичких интеракциј> које имају дубоку политичку позадину. Посебну врст насиља над собом, оствареног као покушај излажења из јелне људске реалности која је окамењена социјалним статусом, моралом, навикама, емоцијама — укратко свијешћу и пол свијешћу — артистички бравурозно је креирао и Рергман својим филмом „Крици и шапутања".
Дакле, насиље постаје опсесивом копстантом свих начина „ле вања и мишљења" у савременом филму. 1
„У том смислу све оно што је мекад била авантарлг, што је био покушај, што је био „андергратнд" Маставак на 2. страни
Вук Крњевић
· || БЕОГРАД, 16. ФЕБРУАР 1974.
И ШАПУТАЊА | |; ЊИ, А ;
А . је 59 ~
| са 54:
чтт.
БРОЈ 457
ЦЕНА 3 ДИНАРА
УНЕ
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
СА ОВОГОДИШЊЕГ ФЕС!
У
3: х
„СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „ХОБЕМО ПУКОВНИКЕ“ М. моничнлијА У КОМЕ СЕ УКАЗУЈЕ НА ОЗБИЉНУ ОПА-.
СНОСТ ОД ПРОФАШИСТИЧКИХ АРЖАВНИХ УДАРА ИЗ КОЈИХ МОГУ ДА ПРОИЗИБУ ВЕЛИКЕ НЕВОЉЕ ЗА ЧИТАВЕ НАРОДЕ. НА, СЛИЦИ ЈЕ У ПРВОМ ПЛАНУ НОСИЛАТ ГЛАВНЕ УЛОГЕ УГО ТОЊАЦИ КОЈИ СЕ НА ФЕСТ-у 74. ПОЈАВИО И У ФИЛМОВИМА „ПРИВАТНА СВОЈИНА НИЈЕ ВИШЕ ЛОПОВАУК“ ЕЛИЈА ПЕТРИЈА М, У ПРОГРАМУ „ВИДИЦИ“, „ВЕЛИКО ЖАРАЊЕ" МАРКА ФЕРЕРИЈА
АЛА ЗА ОДБРАНУ ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ __
ФИЛМСКИ фестивали, без обзира на своју физлономију, е“ волунрају на исти начин као и филмски аутори: пз године у годину, од филма до филма, они непрестано осмишљавају _ своје трајање новим идејама и значењима, тратајући за властатим О носом према филмском медију,
· мили постепено стагнирају окош-
тавајући свој смисао и прихвата“ · јући. конвенције које им се спонтано намећу. Фестивали, тако, или потврђују ваљаност свог основмог концепта или губе свој идентитет. Посматрајући, мз овог угла, како је, у згуснутом временском интервалу (од 1971. до 1974. године) еволуарао _ београдски · ФЕСТ, имамо заиста довољно раз '" лота да, бар у овоме тренутку, "будемо озбиљно забринути за 0· чување шдентитета ове неоспор“ но корисне филмске манифеста» ·"џије која, полако губећи фес'тивалско, све више добија "сајамско обележје, и то баш гу ономе часу кад се почело ве“ · ровати да је управо с ФЕСТ-ом ' пронађена спасоносна и универ"зална „феставалска формула"... · _ Зашто је ФЕСТ 74. био толико слабтји од претходних: Да ли за то што је програм био распли“ " нутија него икада, иако за то ни. је било никаквог оправдања (па, за девет дана, видели смо само "један заиста велики филм, дело ' Ингтмара Бергмана „Крици и шапу ' тања")г Да ли због тога што је · селектор, по своме укусу, али "без велике потребе, олабрао м
превише осредњих филмова, од.
„којих су неки чак и без икаквих освојених награда на другим фе'стивалима, (као што су „Стање редовно", „Хоћемо пуковнике", „Град изобиља" или „Посејдоно“ ва авантура"), а позвао је чак ми
оне филмове који су као једину.
„препоруку“ могли да истакну само своје голе кандидатуре за „Оскаре" (као „Њушкало", „Де“ војка коју сам волео" или „Леди 'пева блуз"): Да ал је четврти 'ФЕСТ неуспео и зато што му је, „случајно или намерно, готово по 'ловина обимног репертоара била 'усастављена само од филмова при зказаних на прошлогодишњем кан 'ском фестивалу» Све су то пита:ња која, посредно, сугерарају и "одговор, кад је реч о стварним 'узроцима слабости минулог ФЕСТ-а, као и о правим разлозима "његовог тихог претварања у глоумазан дистрибутерски филмски сајам.
Но, упркос свему, сврсисходиност постојања једне овакве ма| нифестације која нас, макар и ' делимично, упознаје са оним што "се збива у савременом светском ' филму, још наје дове'>на у пита "ње: напротив, у кинематотраф„ској средини као што је наша, ' креативно скученој и недовољно "унформисаној, већ само постоја“ "ње ФЕСТ-а представља – облик
својеврсне културне акције! Али, да би опстао, ФЕСТ мора ширити своје сопствене хоризонте (не базирајући свој репертоар, убудуће, на некој врсти кан“ ске репризе, уз додатно присусство многих несуђених „оскарова. ца"), као лито мора одолети 'очитледном притиску једне ј квантитативне _ експанзије (која се, формално, веслања на наклопост „широке публике", а иза које се, без сумње, крију само пробуђене комерцијалне амбици је неких домаћих _ дистрибутера да преко ФЕСТ-а, уз помоћ спасоносне ознаке „Филм приказан на ФЕСТ-у", лакше распродају залихе са својих властитах лагерај; 'Тако, после овогодишњег четвртог ФЕСТ-а, имамо више повода да размишљамо о судбини самога ФЕСТ-а, него. о судбини савременог светског филма, |
ж » ет
ФЕСТ је, сетимо' се, рођен под срећном звездом — у тренутку продора „новог америчког филма" на већ посустало „европско ауторско тржиште". Тај „нови амерички филм", фениксовски ро ђен из пепела холивудске тра„мације, којој су искуства „европског новог филма" и „америч ког подземног филма" даровала неочекивану виталност и свежи“ ну, почео је радикално да мења не: само тематику већ и нарацију старих холмавудских прича.
Догодило се, тако, да је један нови фестивал. стартовао откривајући нам једну нову ки нематографију, што се само пожелета могло, јер је у датоме тренутку представљало двоструко откриће. (На ФЕСТ-у 71. видели смо, први пут сабране па једноме месту, све оне америч ке филмове који су, свуда по свету, подједнако Оудили интере-
совање и „синеаста" и „широке публике" почевши. од „Одисеје
2001", „Голих у седлу“, „Моноћпог каубоја" и М.А. 5. Н.'-а, па (до » Забриски", „Коње убијају зар не2“, „Вудстока", „О · јагодама ин крви" или „Буч Касидија")... Већ идуће године, на ФЕСТ-у 72, потрес откривања био је знатно мањи, јер је амерички кинематографија нудећи нам нови континтент својих једнотодишњих остварења престала и да нас изненаБује смелим сине“ астичким продорима. Већина редитељских потхвата из те године исцрпљивала се у трагању за једним „новим филмским _— реализмом" који ће, апсорбујући многа искуства минуле бурне деценије, афирмисати нове облике филм ске нарације. > се 0пет додуше заобилазним тутевима, у сусрет класичним облици« ма филмског приповедања. (На "ФЕСТ-у 72, тако, нашли су се углавном такви амерички филмо ви који уливазу поштовање, али не узбуђују претерано добре поз
јалове |
наваоце фалма, као „Квака 22", „Џо — и то. је Америка". „Пачика у граду дрога", „Свлачење", „Пла ви војник", „Болница“, „Патон", „Ролингстонси“, „Велики мали чо век", „Дневник бСесне домаћице" или. „Пет лаких комада“)... Већ на ФЕСТ-у '73; следећи неуматну лотику оваквог развоја, амерички филм поново је доминирао али. са делима која су нам нудила. готове обрасце модерног спектакла — од нове врсте „трилера" („Кум", „Француска веза"), пре" ко сјајног „мјузикла“ („Кабаре"), до већ типичне „холивудске коме
дије" („Што те тата лушта саму") — при чему се, у различи. +
тим жанровима, висок занатски
ниво подударао са високом комер цијалношћу. Амерички сан о фал му, на тај начин, још једном се потврдио:
Судбина ФЕСТ-а, дакле, била је већ од самога почетка присно везана за судбину савременог а» меричког филма, а пракса је показала да је то био двосекли мач: јер, само за неколико годи-
на интензивне филмске производ-
ње, амерички филм прошао је кроз три судбоносне етапе, Од снажних естетачких потреса којам је пропраћена појава „новог америчког филма" (1971), преко стварања једне „нове филмске нарације" (1972), па до потпуне доминације нових облика комерцијалног „филмског спектакла" (1973), а таква еволуција савремене америчке кинематографије спонтано се подударила са еволуцијом самога ФЕСТга!
же |
И на званичним програмима ФЕСТ-а 74. доминирао је квантитатавно амерички филм, дају ћи интонацију читавој овој смотри. Али, изузимајући Шапбергово „Страшило“, дело испуњено. визуелном лепотом и необичним мудским односима, све остало из америчке селекције били су. само солидни „биоскопски филмови". (као веома пријатан за' гледање Богдановичев „Месец од хартије", сјајно режиран Олдричов „Један воз за две битанге" или Шпилбергов „Дуел“, прављен. по мери лапидарне телевизијске
- игране сторије, а овоме избору
могли би се још додати сентимен тална. Фјуријева „Леди пева блуз", па сензабилни Вилијамови „Плави анђели" и занимљива Стјуартова музичка репортажа „Црна браћа певају“) или су то били сасвим конвенционални и безбојни холивудски потхвати (као Кре мерова празњикава „Сурова Оклахома', неочекивано млака ЛПо-
_ лакова „Девојка коју сам волео",
Нимова стрипована „Потејдонова авантура“, сладуњава Веронова прача „Сузана и Џереми" или ко
Наставак на 2. страни |
Слободан Новаковић
„“
у овом БРОЈУ:
АНКЕТА _ „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“: _ САДАШЊИ КУЛТУРНИ | ТРЕНУТАК — учествују Милан Вукос, др Владимир Кондић и др Милорад Најдановић_
0 ФЕСТУ 74. пишу Слободан Новаковић, Вук Крњевић и Драган М. Јеремић ПРОЗА — Ерих Кош: ПИСМЕНИ ЗАДАТАК
ПОЕЗИЈА — Драган Колунџија, Гојко Бого. Добро. слав Смиљанић, Радослав _ „Недељковић и Младен Милошевић
Ралојица Таџтовић: ВИЗИОНАРСКО ДЕЛО БОРЂА Ј0ВАНОВИЋА а
Мр Мирко Зуровац: СНАГА. СЛИКЕ
Зоран Маркуш: ТРОДИМЕН ЗИОНАЛНА СЛИКА СВЕТА. Др Александар Б. Костић: ЗА БОЉУ ОБРАДУ МЕДИ ЦИНСКЕ | ТЕРМИНОЛО
· ТИЈЕ
Милојко Чоловић: СУСРЕТ са КИНЕСКИМ писцИ-
МА 0 ИЗЛОЖБАМА Крсте Хе гедушића и Јагоде Бујић, пише Срето Бошњак ; о НОВИМ КЊИГАМА Радомира Андрића и Снежане Кићовић-Пејаковић пишу Николај Тимченко и др Светозар М. Игњачевић
НА РЕДУ ЈЕ () ЖИВЉАВАЊЕ ИСТОРИЈЕ
ОВОГОДИШЊИ ФЕСТ је, по многим мишљењима, по квалите“ ту филмова приказаних на њему, био слабији него претходни. Док /су три ранија ФЕСТ-а, чани се, чинили узлазну линију како по жвалитету тако и по квантитатив ним показатељима, овај је ту линију показао само у другом сми“
· салу. Организаторима се због то· та не може много замерити, јер
онп нису крави што је прошлотодишња Филмска продукција у свету Омла слабија пего раније, нако. им се може замерити што нису увек најбољи филмови били на тлавним програмима у Лому синдиката а „Козари“, него' У тарутим салама, и што је новина“ рима, због врло лоших пројекција и доста лошег превођења неких филмова, било тешко да пра“ те оно што се приказивало.
Оманули су, најпре, неки славни режисери, чије смо много боље филмове гледали а ван јед пог овако високог избора као што _ је ревија филмова на ФЕСТ-у, Затајили су или се ус> павали многи велики редитељи: Лукино Висконти у „Лудвигу“, Џозеф Лози у „Нори", Франсоа Трифо у „Амерачкој ноћи", Џозеф Манкијевич у „Њушкалу“, Џон Хјустон у „Граду изобиља", па и Сидни Џолак у „Девојци коју сам волео". Висконти није искористио шансу да прикаже је дану заиста изузетну личност ме Ђу владарима и једно изузетно време у политаци и култури, Лози је разочарао у реконструкцији Ибзеновог _ позоришног комада који није желео (или није успео) "да актуелизује, Трифо је дао је~. дну танушну и површну слику о снимању филма, а Полак је на холивудски начин приказао једну неконформистичку личност у Хомавуду. Нису затајили једино Ин гмар Бергман, који је у „Крицима и шапутањима" дао један од својих бољих филмова и особито, Андре Кајат, који је у филму „Нема дима без ватре" још јед“ ном успео да узбуди нашу савест пред немоћи недужног човека да се одбрани од клевете.
На срећу, поред ових старих добрих режисера (Бергман, Кајат), ФЕСТ је увеличало присуство неких млађих стваралаца који су већ својим првим делима успели да покажу зрелост и способност да се уврсте у сам врх светског филма. Међу њима свакако прво место заузимају Ален Бриџис са својим трећим филмом „Заблуда" и Џери Шацберг тако. ђе са својим трећим Филмом „Страшило", који су прошле године у Кану однели „Златну палму“ ех аедио, а и на овоголишњем ФЕСТ-у представљали можда, нај светлије тачке, којима донекле смета само то да су њихови филмови подсећали на нека већ виђена филмска и литерарна остварења, А уз њих су се такође истакли швајцарски режисер Клод Горета с филмом „Позивница“ (својим другим филмом), Џеме
Наставак на 10, страни
Драган М. Јеремић А