Književne novine
· џемперђа,
СУСРЕТИ
ФИЛМ БЕЗ НАСИЉА · СЕ УДВАРА —
Разговор са француским филмским режисерима Ивом Боасеом и Жаном Есташом
ДА СЕБИ ПОСТАВЉАМ питања која би ме навела на размишља ња о храбром новом свету и његовим храбрим филмовима којима је недостајало даха због организаторске ненадахнутости, пратеће техничке малерозности и — симболично — можда и угаслих букета изузетно маштовитог састава, не могу. „Филмови су оно нај-
· боље што од нас треба узети" на-
поменуо ми је Жан Есташ. Не откривши претерану истину у овој мисли, окренула сам се ипак људима који уз помоћ слике, речи и музике, а и живих људи праве модерне бајке за одраслу децу. Позвала сам на разговор дво јицу француских редитеља, Ив Боасеа („Атентат" и „Стање ре довно) и Жана Есташа (.Мама и курва'). Непредвиђено. наш се разговор продужио и следећих дана, да би живео у сталним сусретима, збанжио нас и довео до тога да нисам само ја потписник овог текста; и да је моја грешка, можда једина, што сам се уоппте одлучила да у светлости новинских позорница (не мање противречних од филмских) доведем два човека који би као и Андерсен можда требало да остану у својим сопственим просторима у којима су мерљиви својим делима а да друго не треба тражити од њих.
Волела бих да нађем меру у речима које ми једино стоје на располагању и да не дирам оно чему ћутање засад најбоље пристаје (малопре се уместо Андерсеновог имена испред мене само од себе ставило име трећег Француза у овом разговору, Жана Коктоа, али је његова присутност У овој теми осетљива и постоји у нијанси која је само једна, у тону који се полако налази и немам храбрости узети право да говорим одмах о човеку кога сам са толиком пажњом пронашла и сместила негде у оно што још није написано, али га ваљда следећи редови носе).
Сасвим случајно се десило да и Жана Есташа позовем на разтовор, заједно са Боасеом. Седела сам скупа с њим на конференцији за штампу (којој је при. суствовао Боасе. Жанов филм је „ишао" у петак, 8. фебруара увече на програму „Видици“, а разговор са новинарима је био одреБен тек за суботу). Полугласно је
„коментарисао и распитивао се да
ли ће и његова прес-конференција бити иста таква. Седео је иза неког стуба.-и отуда провиривао и молио ме да му објасним шта се све дешава. У једном тренутку сам одаучила да и с њим разговарам, и позвала та да се прикључи разговору са Боасеом у 5 поподне тог истог дана. Претходно су обавили посету Академији за позориште, филм, радио и ТВ што их је неодољиво полсетило на сличну установу у Паризу („Изгледа као и београдска Академија, са педесетак људи којима треба тумачити оно што се не да научити. Мошште није ми јасан циљ школа у којима се Пикасо-професори труде да од студената на праве. Пикасе, који ће да праве трећу тенерацију Пикаса итд. каже Богсе. „Својевоемено сам вр" ло пристојно ступио у ту школу, али после извесне расправе са професорима која им је разјаснила неке моје погледе на тлколу, наставу и филм, изашао сам кроз прозор да бих се 10 година касније вратио и заузео место Боасеа, који „учи" студенте како Боасе
прави филм.")
Чекгла сам их у хотелу „Метропол". Ив Боасе расположен, младолик (33 године), висок и допад љив, веома уредан и прецизан, са лицем које нема одређен израз, осим у тренуцима кад се осмехне. Седа и запали цигарету „житан", и веома озбиљно слуша шта га питам, Жан Естаит (35 година), на изглед уморно и споро прила зи, у зеленим сомотским панталонама и плавом жакету са огромним шеалом,. везаним преко белог који лепрша око њега док прилази столу. Лице бледо им, како се то каже, француско, делује помало неззинтересовано; коса прилично дуга, руке кошчате и необичне, казују много у неким кретњама које прате Есташове гласне мисли. Желим да их пустим да причају, и да их што мање питам: ту и тамо потпомогнем разговор. Живо причају о Акалемији, она је доказ како смо сви у основи на различитим
стелитма сличчи и тадимо исте.
стваом на исти начин.
— Ив Боасе,-да ли верујете у опстанак индивидуалности у филм
ској уметности Да ли ће технички тим овог колективног медија „прозвести" уметнички тим на место једног човека (редитеља)
— Могуће је, сасвим, постојање индивидуалности. Она, истина, у филму зависи од технике, пара и још којечега, али се потврђује у самом филму који изражава једну индивидуалност. Вво, Жан Есташ је живи пример. Хтео је да ради оно што је хтео и, успео је.
„Мама и курва" је Есташов пети филм (1972), коштао је око 450.000 ФФ, траје три сата и 37 минута и не личи ни на што друто осим на Есташов филм и на самог Есташа; у Кану 1973. добио је награду званичног жирија. и прву награду интернационалне критике.
— Најпре сам желео да будем асистент режије, али ме нико није хтео. — Навикавам се постепено на модулације Естаповог француског говора и префињеност мисли и покушавам да их оловком „ухватим". — Пови мој кратки филм сам потпуно сам урадио: помогао ми је да научим доста о монтажи, јер нико није хтео да ми је уради, па сам морао сам. Филм је видео мали број мојих пријатеља из „новог та“ ласа", а Годар ми је после тога понудио сарадњу и направио сам још један филм и то са Жан Пјер Леоом (проблематични човек који је играо у „Мами и курви", открио га је Трифо и његов је омиљени глумац). Успео сам да убедим људе не само да је могуће правити оно што се хоће, него да сам ја човек који је то у стању.
— Настојим да моји филмови буду онакви какве бих ја волео гледати. Не мислим при том да ли их поавим за ужи или шири аудиториј; правим их јер не знам ништа друго да ралим, а осим тога човек се мора нечим бавити.
Први пут се осмехује и стичем сасвим други, нови утисак о његовом лицу. Изгледа млађе, топлије, гесте су умерене, глас тих и одаје смиреност. — Али ја не волим своје филмове. И не могу да их гледам кад су готови. Мошште нисам у стању да их поново гледам.
Боасе упада живо, енергично, весело: — Жанов филм су сви волели. И имао је великог успеха у Француској, а ја лично верујем да је он у стању још да ради и да прави оно што воли. У томе не може погрешити („Мама и курва“ се приказивала без губитка и вратила је уложени новац. Изузимајући филмове са Лујом де Фином, то није врло чест случај у француској кинематографији).
Боасе и Есташ расправљају о француском филму, о филму, и себи. Два делића Француске врло присутно леже на столу — цигарете „голоаз" и „житан“ — и непрекидно покушавам да формулишем свој осећај који оне изазивају у некој паметној реченипи, Мирис дувана и националне иигарете нису непотребни за овим столом. Прошао је отприлике 24 часа откако су Боасе и Есташ У Београду, обојица још увек са великим задовољством констатују да су уобичајене цигарете у Аовољном броју ту да се не прекину оне митске унутарње везе, без научног објашњења, са Паризом који је временски а не просторно удаљен одавде.
КРИЋЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Малић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник),
мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедо-
мир Мирковић, Богдан А, Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), ' Владимир Стојшин, др Иван Шоп, Бранимир Шћепановић, Техничко-уметничка опрема: Драгомир Ди митријевић, и
Књижевни савет: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Рећеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Мумхур, Пал Шаф:р. Идејно решење графичке опреме Богдан Кршић,
Лист излази сваке друге суботе, Цена 3 дин. Годишња претплата 6д, полугодишшња 30 динара, а за иностранство д80струко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Фрлицуска 7. Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење н алминистрацпија). Текући рачун: 60801-601-2089. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас“, Београд, Влајковићева 8.
Боасе се пред сам овај долазак у Београд вратио са Тахитија. Успомена на Гогена не да нам мира, и питам га о томе.
— Једно јутро у четири сата телефонирали су ми из Кино клуба Тахити и позвали ме да дођем са својим филмом, Прихватио сам. И волео бих да опет одем. То је све оно о чему сањамо. Али да би се у том пакленом рају заиста живело, најпре треба бити луд па онда то учинити. Мој филм је изазвао скандал („Стање редовно", филм о несрећном убрзаном филму алжирске авантуре, и о француској истини о себи), јер Тахити не гаји изузетне симпатије према Француској, а још мање према њеним атомским пробама. Између осталог, за масакр тахићанске пигмлизаније одговорна је управо Француска.
0 томе Боасе нема' лична сведочанства, и почиње да говори о ономе што је сам познавао, о Алжиру и свему у вези са француским Алжиром који никад није био Француска прекопута Медитерана, него политички стогодишњи излег који је највише коштао људе који га нису започели нити би то икад учинили.
— Због алжирског рата . Француска је била на ивици грађанског рата. И још увек има људи који су тиме дубоко обележени — каже Боасе озбиљно, нескривено неравнодушан. Не говори претерано, налази праву меру и у оном што прича, као и у филму. — Мој филм је о свим таквим ратовима где се 20-тодишњим младићима даје оружје у руке и наређује да убијају цивилно становништво. Само је рат способан за такве двоструке 310чине и одговоран за демобилисану армију, која и данас у Француској не може да се ослободи Алжира. Пи Е
На тренутке ми се чинило, следећих дана, да то није био увек исти Боасе. Кретао се под (све пре него блештавим) рефлекторима фестовске публике и јавно-
Љ
еротичних филмова него тзв. филмова о насиљу (одмахује руком, не допада му се тај израз). Уосталом, што се насиља тиче, оно је потребно као израз различитих борби. И кад говорим о њему, онда га посматрам као нешто вањско, институционализовано.
— Насиље је потребан дели данашње деце — наставља Боасе. —- Насиље је једна од форми ши вилизације и форми изражавања. Оно је естетичка вредност и мо же бити лепо или не. Филм без насиља се удвара, отвара површинске токове мисли, лаган је.
Заподенуо се дијалог између Боасеа и Естатпа. Можла је ТУ негде спона која их је зближила. (У Паризу су се слабо познавали; знали су један за другог, то је све). Боасе ће ми касније рећи колико га је Жан Есташ (једноставни, тихи човек који се не одваја од свог предутог шала, и који је имао трему пред конференцију за штампу) проилобио, рећи ће ми да је нашао сасвим другог човека од оног ког је очекивао. Боасе ће заједно с њим остати 36 сати ДУже у Београду после ФЕСТ-а, и вратиће се истим авионом.
Питам Есташа чиме се бави У својим филмовима (реч „тема" неће ни да чује). — Постојим једино ЈА — каже и гледа у Боасеа и мене и настоји осмехом да спречи нашу евентуалну неповољну реакцију. — Редитељ прави филм онако како та он осећа, и сваки од нас говори путем филма. Ја се занимам. у филму оним што јесам: према томе, то сам ЈА осмехује се и брише чело шалом.
Све време нашег познанства има ћу исти осећај да су његова уверења била увек једноставна, да је увек говозио истине, само оно ~“ што је убеђен и да је то објашшњавао увек једноставно. (У „Мами и курви" Есташ је писао дијалоге, режирао и монтирао филм, а пред камере довео своје пријатеље, међу којима су само два професионална тлумпа, Бернадет Лафон и Жан Пјер Лео,
РЕЖИСЕР ИВ БОАСЕ ПРИЛИКОМ СНИМАЊА ФИЛМА „АТЕНТАТ" ИЗМЕЂУ ГЛУМАЦА
МИШЕЛА ПИКОЛИЈА И ДАНИЕЛА ИВЕРНЕЛА
сти насмејан, на изглед неузнемирен сувише ничим посебно, ни једним детаљем овога света. Увек је негде при руци имао своју књигу — водича и неуморно би нас питао: »Ошез-се даџе сез! са, Егизка Согахж Показивао је интересовање добро васпитаног и образованог човека за манастире, београдску цитаделу — Калемегдан, музеје, изложбе. Изнајмио је кола (сасвим се лепо сналазио У Београду за кратко време) и обавестио нас једне вечери да је посетио Фрушку Гору у току поподнева. Истовремено би усред разговора у безбројним сусретима по фестовим кулоарима потврдио онај први утисак о Боасеу (из приче о Алжиру). Гледао је »Тће мау ме меге« („Девојка коју сам волео") због Роберта Ретфорда и унапред се мрштио на Барбру Стрејсема. После пројекције, ватрено је бранио свим срцем ружно-лепу звеззлу америчког филма, која не само да је задобила његове симпатије, него је установио да се из ружног пачета током метаморфозе филмске приче преобразила у лепу жену. Боасе, лепи дечак француске делегације, показивао је на моменте (ненаметљиво и скромно, какав је иначе) да далеко више и истанчаније „осећа ствари" и гомилу света око себе, него што се то могло на њему видети.
Током разговора, неизбежно смо се дотакли „насиља на филму", коме је био посвећен и симпозијум задњег дана ФЕСТ-а. Не зато што смо хтели рећи нешто ново на стару тему. Десило се да сам питала Есташа о француском филму данас, на шта ми је одговорио: ;
— У биоскоп не идем често, а што се тиче француског филма,
о њему не мислим ништа. Инте-
ресује ме филм, не, политички, љубавни итл. него филм. мислим да. је данас много више
који носи дугачки шал око врата и говори реченице чији сам смисао упознала у разговорима са Есташомл
— Волео бих да правим филм о детињству — каже Есташ — 0 дечаку који жели да додирне девојчицу и кад му то успе, почиње спознају доброг и зла (цивилизације), и са лаганим губитком детињства у том сазнавању напушта невиност.
— Шта бих волео да снимим2 Боасе за тренутак застаје и пали цигарету. — Волео бих да снимим филм о човеку кога треба да убију професионалне убице, а плаћен је да остане жив. (Покушавам да то визуелно себи дочарам. Есташу се идеја допада: човек је плаћен од телевизије као и убице, али не да играју него да то стварно буду, а телевизија даноноћно снима најузбудљивију серију плаћену да буде истинита). И волео бих да снимим филм о зањим Гогеновим годинама и исто-
времено ла покажем како су Французи уништили тахићанску цивилизацију.
Кад сам касније питала Есташа које редитеље издваја од осталих, споменуо је Мицогушија, Реноара и Бресона; онда Коктоа и „Орфеја", затим „Орфејев тестамент" и књижицу »Тез ЕпРап!5 (еггбјез« (»Рег Тад«). Причао ми је о „Орфејевом тестаменту" и рекао да је то један од ретких филмова које је волео. Тада сам се присетила да је споменуо још један филм оног првог дана кад смо разговарали све троје:
— Кад год се праве филмови о љубави, обично је то нешто. друто — рекао је Есташ. — Сећам се једног јединог који је био (и јесте) о љубави: „Дама из Булоњске шуме" Робеђа Бпесона. На: лазим да је љубав јелина „тема" (мршти се, али ипак у недостатку боље речи, каже), али мислим да није искрена.
— Искрена Је, али њена искрепост није трајна — наставља Боа-
даотвиојељ МА #% би а рупа
— Ипак, ја у ту искреност на
се. ; неки начин верујем; јер љубав, па и све што уз њу иде, ипак је једина која нам даје срећу.
Повели смо незаписану дискусију о љубави на платну. О женама које праве филмове о жена“ ма и љубави; и о мушкарцима који праве филмове о женама и љубави. Не филм о мушкарцима, Боасе сматра да су жене много храбрије и занимљивије него мушкарци. — Кад жена прави филм о женама, каже Есташ — онда је то више мушки филм него да је редитељ мушкарац. Али то не значи да мушкарци често успевају да „створе" истинске жене на платну од својих глумица. Ја не мислим да је Бергмаш тај који најбоље познаје жене, који их филмом препознаје и открива на најбољи начин. Његово филмско дело о женама има лепих сцена, али исто тако и ружних које су карикатуре за себе, али и карикатуре жена.
Есташ се и филмом (бар оним
који смо видели на ФЕСТ-у) и речју опредељује за осећајан пут до човека и његовог срца и мисли, Његов је филм „француски“, црно-бела техника, проверено сензибилног дијалога коме су упућени највећи комплименти; Боасе је човек новог духа за радикалне промене, у сваком случају за акцију, покрет, немир и истраживање на један савременији (условно речено савременији) и непомирљивији начин. Али тиме нимало далек Есташовом осећању света (које је: његово ЈА, и љубав само), Боасе, као што сам напоменула, „уме" да осећа, на свој начин, пи то срцем и љубављу, · Есташ, са својом дирљивом те: зом о скромном субјекту свог интересовања, који је он, али им љубав, одговорио ми је на једно питање из клупе на конференцији за штампу:
— Упознао сам једног редитеља кога сам заволео у Француској кинотеци: Мицогушија. Тледали смо као опчињени његов филм, без титлова; узбудио нас је као Бресон или Реноар; један од нас је приметио да није потребно знати језик да би се знало гледати Филм. Тада сам, можда, схватио да у филму прича и наш однос према њој су мање важни од човека који нам кроз ту причу прича,
Осећала сам задовољство што Есташ и Боасе у свему томе неодољиво личе на саме себе. Јер Есташ није хтео ни за минут да скрати свој дуги (и заморни) филм, нити је Боасе испуштао из руку своју дебелу књигу — во дича, пили престао да упознаје београдску слику света. За време пројекције његовог филма „Стање редовно", упитао је Есташа и мене у једном тренутку: „Да ли вам је досадно Не морате због мене да гледате цео филм, ако вам се спава".
После су се Есташ и Боасе распитивали како „напредује" интервју, захтевали да убацим још нешто; Есташ ме опомињао да не заборавим неку важну ствар. Испитивао ме шта мислим о ономе што је рекао и како ћу то да напишем. Замолио ме да идемо заједно на његову конференцију за штампу и рекао да на питања која му се не допадну неће ОАтоворити. Најзад је одлучио да одговори на сва. Али је захтевао да седнем у први ред и да му помогнем тиме што ћу да бу дем ту.
На крају, тешко је писати о пријатељима, и да то треба ретко и пажљиво учинити ако се томе незахвалном послу приступи. Тешко је уопште осетити п упознати (а тек оценити) човека изван његове средине. Прићи му оним тутем који избегава недостатке упитни ка; помоћи му да буде оно што
„иначе јесте и остати новинар КО.
ји, најзад, ипак обавља свој по. сао. Али с нескривеним задовољством могу ла кажем да је исто та: ко ретко наћи људе који цене у метност живе речи. и лепог разго. вођа. који ако то јесте пружа ма: тетђитал ла упозмамо себе и неког Арутог човека, А упознати га, за: ловољство је,
Вера Мијојлић