Književne novine

САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ

КЊИГА

У ЗАЧАРАНОМ ПРУГУ ИВЕ

о . друштвено-економском _ положају издавачке делатности, о томе како да књига буде ближа читаоцу (садашњем и потенцијалном) ж нарочито, о односу издавача и писџа — изговорено је последњих седмица више компетентних речи, углавном у покушају да се изиђе из зачараног круга у коме. се нашла ова, несумњиво најзначајнија област културе. И поред многих настојања последњих година да добра књига, она што шири просторе у човеку новом светлотићу,. сазнањима и ле потом, дође у руке што већег броја људи) особито младих, чињеница је да издавачка делатност не ужива онај друштвени третман који одговара њеном значају. На недавном радном договору о идејно-политичким аспектима из давачке делатности и задацима комуниста у остваривању конгресних одлука, који је организовао Извршни комитет Предсеаништва Централног комитета Савеза комуниста Србије, представници издавачких предузећа указали су на незавидну финансијску позицију и неповољне услове кредити рања издавачких подухвата, на цео сплет околности који би се пре могао назвати недовољним разумевањем, него истинском немогућношћу да се комплекс ства-

рања, издавања и дистрибуције књиге целовито и успешно раз реши.

Оно што је том приликом речено у ствари је приказ једног неодрживог стања које већ ду го траје: аутор, готово редовно у најамном односу, продаје свој рад далеко испод цене, са још ни изблиза оствареним самоуп-

равним правима и, врло често, зависно од милости чаршијских кланова; издавач — као свако

индустријско предузеће (!), ·суочен је са ћудима варљивог тржишта и принуђен да издаје све и свашта зарад опстанка а на штету своје културне мисије; библиотеке су слабашан претплатник нових едиција, што условљава мале тираже и високе цече књига; читалац, та малобројна врста наших суграђана који ионако по традицији не пате од навике читања, удаљен је од књиге, па и

од правих информација о ономе.

што излази и што вреди читати,

Недавна настојања друштва да се овакво стање превазиђе, и да књига постане чинилац масовног образовања, комуницирања и на. Ушег етичког, идејног и естетскот узрастања, била су, без сумње, од користи и имала су неких добрих резултата. Прошле године, реци. мо, повећана су финансијска сред“ ства за накнаду камата на кре дите за издавање књига у износу од 10 милиона динара, а за марксистичку литературу одвоје“ на је сума од 12 милиона, Повећана су и улагања републичких заједница за научни рад, образовање и културу у издавање периодике, стручних публикација, уни верзитетских уџбеника, дела Од посебног друштвеног интереса. и дела писаца југословенских народа и народности. Али, сви ови напори још нису уродили жеље ним плодом. Број издатих књи. га последње четири године не достиже ниво из 1969, а тиражи углавном о стагнирају.“ Несумњив успех постигнут је У пласирању марксистичке литературе, Уз на помену да се: осећа неусаглашеност издавачких планова. Ексцеса идеолошке и националистичке природе више нема, али не захваљујући степену оствареног друштвеног утицаја (издавачких саве

та2ј),. или марксистичкој крити“ ци. е

Марок оваквог стања и, наро“ чито, материјалних тешкоћа је

у томе што се књига у нас годинама третира као роба, а издавач ка делатност као свака друга привредна грана, оптерећена познатим _ друштвеним обавезама. Штавише, није јој дата ни она потпора коју уживају такозване развојне области производње. Због тога и због света реченог, настаје онај стари парадокс: што се зе. давач више труди да изда А ру и потребну књигу, толико Би: ше упада у економске неприлике Противречности у 980) ласти веома су видљиве и на З И шту упбеника, које би могло би. ти много боље организовано, не само у границама Србије, већ це ле земље. Родитељи и ученици приговарају поодавно да „се а беници „одвећ често мењају. о је понекад; додуше, последица промена наставних планова : програма, понекад жеље аутора да унесе нова научна сазнања, а најчешће _ последица постојања више паралелних уџбеника за ис ти предмет и одрешених руку на ставника ла бира оно штиво које му субјективно највише одго-

Наставак на 2. страни

Миодраг Илић

испуњено ћ Аматеризам је, због својих ху манистичких утицаја, због аутентичних садржаја и могућности

| „БЕОГРАД, 1. АВГУСТ 1974.

ТВИН)

КУЛТУРА И ДРУШТВО

Залажући се за то да се у свим Аруштвено-политичким _ заједницама, у организацијама 'удруженог рада, у · месним заједницама, У свим радним и друштвеним срединама разраде конкретни про. грами с културних акција, Савез комуниста ће се борити за унапређивање | услова, проширивање могућности и стварање организованих облика неопходних за шире учешће радника и омладине у културном животу, у разним видовима културне самоделатности,..

(Из Резолуције Х конгреса СК Југославије о култури)

АМАТЕРИЗАМ је непрофесионал: но испољавање стваралачких спо. собности човека: у уметности. Мако настаје у времену преосталом од рада м других дужности, заправо пошто се испуне радне, друштвене и породичне обавезе, он није. ни искључиво, па ни претежно, у служби такозваног слободног времена и није пука одбрана од досаде, мање или више нетовани хоби, некаквим задовољствима. вече...

свесног усмеравања, један сд важних израза укупног живота ра: дног човека. Важан је и за човека и за друштво, нарочито за друштвену свест данашње самоу. правне личности, за њен укупни однос према раду и животу, као и, свакако, за њено свестраније и садржајније испуњено слободно време.

2; Уб систему маше културе аматеризам има друштве-

ни и културни смисао. Особито

онај аматеризам који није прорачуната замена за професионални културни програм и који се, у својем јавном испољавању, непотребно и неумесно не сулрот– ставља ни томе, ни осталим видовима и садржајима културних делатности. Данашње друштвене околности се, између осталог, одликују променом суштине рада и краћим радним временом, али и све развијенијим системом сопијализације културе (повећава се број културних установа .и уче сталост и вредност њиховог ан, гажовања), као и фве већим утипајем средстава за јавно посредо

• вање. У таквим условима разум

ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВН

ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ ЈОСИП БРОЗ ТИТО ПРИМИО ЈЕ ДЕЛЕГАЦИЈУ ЧЛАНОВА 'ПЕНЖАУБА КОЈИ СУ ПРИСУСТВОВАЛИ МЕБУНАРОДНОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ ПЕН-КАУБА, ОДРЖАНОЈ У ОХРИДУ КРАЈЕМ МЕСЕЦА МАЈА. с ЛЕВА НА ДЕСНО: САША ВЕРЕШ, ЈОВАНКА БРОЗ, ВИКТОР ПРИЧЕТ (НОВИ ПРЕДСЕДНИК ПЕН-КЛУБА), ТОМЕ МОМИРОВСКИ (ПРЕДСЕДНИК ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ЦЕНТАРА ПЕНЖКАЛАУБА), ПРЕДСЕДНИК ТИТО, ХАЈНРИХ БЕЛ (ДОСАДАШЊИ ПРЕДСЕДНИК ПЕН.КЛУБА), ЈАРА РИБНИКАР, ПЕР ВЕСБЕРГ, МИРА МИХЕЛИЧ, ЈАШАР НАБИ И СТАНЕ ДОЛАНЦ.

Љиво је. што аматеризам стиче нове моћи, али и нове обавезе. У новим друштвеним односи-

· ма потребно нам је осавремењи-

вање аматеризма. То је ствара лачки дијалог аматера са уметностима, али: и активно сусрета ње уметности и публике. Савремени аматеризам је, у ствари, изазов старинском, просветараском дилетантизму, без обзира на то да ли он има некакав свечарски, рођачки или пригодан карактер или пак настоји да замени аутентичне културне садржаје. Уметнички · аматеризам | има моћ, а и задатак, да већ данас започиње будући живот, живот са друге стране „царства нужности" и да замеће свестраније, ботатије и хуманије људско постојање — оно из „царства слободе", за које смо се, као друштво, давно определтам, Таква његова мисија руши све недоумице о потреби аматериз-

ма, она обара произвољне тврд:

ње, понекад са сетом изрицане, 2 кризи и његовом паду. Међутим, у културној политици аматеризам је тек данас, у условима класне оријентације културе,

о схваћен и визионарски подређен „будућности која је по-

чела"

| Не може се аматеризму оспо-

равати право да се јавно потвр-

Бује, да тражи, а често, и добија признања. То. је потребно, нарочито, за она остварења која

' јесу аутентична уметност и ко-

јима, примера заиста има више никада нису сметала средства за јавно посредовање, ма колико она била усмерена и на тренутни успех и" популарност... Али, уза све то, основни смисао аматеризма јесте у активном односу појединца према уметности,

Тако негован, аматеризам има један виши сао и највише хуманистичких и естетичких одлика. Зато је, пре свега, важно чи

ме је аматер подстакнут на уме

тничко антажовање, а тек онда, важно је, рецимо колико је које године било аматера на броју _ Појединац у аматеризму — то је тај виши смисао аматеризма

и његов истински допринос кул-

тури. То је оно кад се човек, било које професије, различитих интелектуалних способности и = финитета, опредељује за културу

и уметност, То је могућност за

свестранији развој личности, ње:

„туру, културу украса,

"пивног културног живота,

АМАТЕРИЗАМ У СТВАРАЊУ И ШИРЕЊУ КУАТУРЕ _

ну, хуманизацију и | усмереност ка аутентичним вредностима — и мимо аматерских ангажовања. На тај начин аматеризам помаже и напредовање друштва.

Појединац у аматеризму може да тражи и утеху, заштиту, или накнаду за многе недостатке данашњег и свог живота. Али, исто тако, он у аматерском раду ис“ куштава своје уметничке склоности, подстиче неискоришћене способности и тражи, и често налази, потврду сопствених стваралачких моћи.

Друкчије схватање аматеризма, или његово утилитаристичко свођење на пригодни аматеризам, значи залагање за свечарску кулкултуру празника. То значи и залагање за културу само за изабране и (такозване) културне људе, што би аматеризам нужно свело на неку врсту замене за све друге културне садржине. Оваквих залатања, на жалост, има, а често су осокољена одсуством савремене културне политике и организоване против-акције,

" Потврђено је, заправо, да је

„аматеризам:

— прво, традиционално познат

"и потребан чинилац сваког кул-

турног бића, који је — и'у најранијим временима као и данас — био саставни део континуитета сваке националне културе; — друго, услов за развијање уметничких интересовања у мнотим срединама, јер су и раније и сада аматерски ансамбли у ве-

· ликом броју места били: и оста

ми једини вид стваралачког рада,

"чиме су одлучујуће деловали на

културно образовање п на разви-

јање културних навика;

— треће, важна средишта акнаро- чито у Културно заосталијим срединама; . — четврто, потврђен облик нетовања. укуса, чиме се, ис-

тина, себи својственим начинима

и у границама својих, не баш увек великих и изразитих моћи, прикључивао настојањима друш тва да се радном човеку приближе аутентичне културне вредности; . — пето; шанса за све иновације, и у садржини и у облику, без којих, познато је, нема ниНаставак на 2. страни На

"Милош Јевтић

ГОДИНА ХХУТ БРОЈ 468—469 ЦЕНА 3 ДИНАРА | у ОВОМ БРОДУ

ВНЕ НОВИНЕ

ости КУЛТУРУ

Павле Зорић: О ПРОЗНОМ СТВАРАЛАШТВУ _— СЛОБОДАНА ЏМУНИБА

Др Иван Шоп: ХВАЛИСАви ДЕЛИЈА БРАНКА БОПИЋА |

Др Мила Обрадовић: ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ У ХАЛЕУ И ЛАЈПЦИГУ

Михаило Б. Павловић: КОЛЕТА И ЊЕНЕ ТРИ ОПСЕСИЈЕ

Др Радомир Ивановић: НЕовични свет Вито. МИЛА ЗУПАНА | ;

ПРОЗА — Данко Поповић: ЗАПИС 0 МИЛУТИНУ „ЋОРУ"

ПОЕЗИЈА Божидара Ковачевића, Велимира Лукића, Мићуна | Шиљка, Рад: миле Рапаић и Сретена Кушаковића

Душан Пувачић: КЊИГА КОЈА ЈЕ ШОКИРАЛА ЕНГЛЕЗЕ — „ПОРТРЕТ ЈЕДНОГ БРАКА" НАЈЏЕЛА НИКОЛСОНА

Срба _ Игњатовић: .МЕТА· ФОРЕ УПИСАНЕ У ВАЗдУХ Или»

Предраг Милошевић: ПЕТЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ _ ХОРСКЕ СВЕЧАНОСТИ агиша Радосављевић: ТУРКМЕНСКА _— ПУСТИЊА ЈЕ ПОСТАЛА ПЛОД. НА

Александар _Б5. Поповић: ХОМОЕРОТСКИ МЕМОАРИ КУРТА ХИЛЕРА

КЊИЖЕВНИ ЖИВОТ

ЛОМАЋИ РОМАН И КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИСИ

НАШИ књижевни часописи (периодика, ревије) у последње доба трсе се (труде) да оживе своје иначе слабо привлачне рутиниране странице за које шири круг читалаца и не хаје, не знају ни да постоје, настоје да поремете монотонију, устаљивање, да разбију овјешталост строго рубрицираних официјалности иза којих осјећате не једном – заптивеност, тетајалост) непровјетреност кон. свенционалних мозгова и манира — но чиме, питање је. Па, рецимо, све чешћим и систематски. јим објављивањем тзв. тематских

„ (групних, цјеловитих) бројева, ко-

ји, такође, нису баш никаква лука спаса од уобичајености, како се некима можда чине, јер су У већини прављени и крпљени набрзу, површно и стога подоста и досадни, празњикави, целомудрени (добар број је компонован Од преведених текстова, чији избор је ако не случајан а оно несистематичан, без података о ауто_рима и без обавијести шта се мислило таквим једним избором, итд.). Потом, пи све чешћим публиковањем свјежег романсијерског штива прије него се појави у облику књиге тј. на класичан и природан начин. Истина, и прије је било тих случајева, то није некакав посве нов изум, но сад су учесталим, тако да престају бити случајеви постајући појава. Роман у ·наставцима! Роман овјеж, тако рекућ тек изашао из пишчеве радионице, још фебрилан од пишчевих исправки, дакле по свему привлачан за ону врсту читалаца који теже за новином, којима је мрска свака одре“ Ђеност, овјешталост, убајаћеност у коју увелико тоне наша књижевност не од јуче. Но и ту има извјесних питања, извјесних ризика. Ако прво уводно поглавље заврбује читаоца, ако та „ухвати“, онда је у реду, роман ће бити праћен и дочитан до краја, и нестрпљиво очекиван сваки наред-

"ни број часописа, и читалац ће

по роману памтити тај период у часописа, али ако (недај-

животу | боже!) буде непривлачан, преоп-

шширан, развучен — ако експозиција потраје дуже него што читалац може поднијети — е онда је ствар на самом старту промашила, извисила. "Један читалац

мање! А познато је да је баш

"спочетка у роману врло тешко

одржати · живост, сугестивност. Писац се обично доцније стаби„лизује, разигра, кад развије тему, кад њом овлада, кад се, ослобођен спутаности, стваралачки узнесе.

Тако, и не само из размажености илити каприца одњегованијег читалачког укуса, роман у наставцима у часопису може се лако насукати, те умјесто да привуче на читање — супротно: одбије! Ако вас, дакле, аутор не фасцинира првим реченицама, избором теме, или самим својим при-

„“суством — ако вас не провоцира

Наставак на 2. страни

Ристо Трифковић