Književne novine

Љубиша Јоцић ,

Леонардође _

на титапо апзађеПе Фезте

од тачкица су начињене линије обрве линија дорњег капка (портрет је с профила) линије рамена

примећују се тачке и у линији чела и носа готово, У целом цртежу

и на неким другим Леонардовим сликама. рекло би се да су у почетку биле тачке па да су затим спојене линијом као на титапо а: доппа који се налази У националној галерији у вашингтону па и лик (а уетате аеЏа тоссе изгледа да је извлачен тачкицама.

то подсећа на тачкасте хладне информације ТВ о којима товори маршал маклуан. а оне траже потпуно укључење гледаоца.

леонардо разумљиво ништа није знао

о телевизији али се користио тачкастом информацију и то је још један доказ његове генијалности

ПЕСНИК

песник није затворен у својој специјализацији

песник не живи у резерватима које му припрема бирократија 7

песник живи у амбијенту вештачке „нове природе“ песник ступа у директну комуникацију са чи таоцем и десакрелизује тржиште

песник не мора да буде у Кејп-Кенедију али види полетање космичког брода

песник прати научнике у истраживањима и жели свима да саопшти њихове проналаске да је парахлофенилалин инхибитор синтезе серотонина у мозгу и да знатно појачава сексуалност

песник испитује и саопштава појаве које се јављају на преласку индустријске цивилизације у научну

песник наслућује време када ће сви људи живети уметнички и помаже колективно усвајање антажмана

песник замењује једнакост братство слободу за свест за страст за страсну свест и свесну страст за сазнање и имагинацију

песник прати ратне ескалације у крви у свакот можданој ћелији

песник не прихвата насиље он хипоталамус

- архајски мозак мозак рептила узима као

енерзију за стваралаштво

песник живи У својој соби која се налази у космичким просторима у његовом срцу и његовој глави у утроби

песник у својој чађавој собици вечности свестан је да њетова песма није финални продукт у планетарном простору

песник дефетишизира манипулацију

песник је песник да би поезију стварали сви а не нихо

МУТАПИЈА МИДЕ КРАЉА Од ЗЛАТА

пожелели смо да нам земља роди преобиље

и земља нам се затровала од хемикалија.

зажелели смо да по ваздуху летимо и јуримо

да обилно дишемо у висинама

и гушимо се у сагорелим гасовима .

пожселели смо да нам се традови прелију од сјаја и раскоши

и затрпава пас отпад и ђубриште

а реке су нам се затровале . и људи су затровани “ семе смо хемикалијама

обиља и дрогама среће затровали

ипак нисмо Мида који загриза узалуд У злато које је сам желео

зар не осећате та кретања у искривљеним просторима 5 то струјање у „глобалном селу“ то = пулсирање у планетарном. племену МУТАЦИЈА

РЕКЛАМА ЗА ТУШ ПОРТАБЛА

то је једна драга направа начињена д« олакша ствари али их занимљиво запетљава

треба напунити кофу водом узети црево са решетком на крају у једну руку а ногом притискати мех који црпе воду из кофе.

онда полети ситна киша и у иглицама се распрскава по вашем телу

осећате тако вам се та безукусна сладуњава кишица слива преко лица очију усана

дувате да вам вода не уђе у уста и капи У блештаву прашину распрскавате

са стомака вам се одбијају сјајни лискуни а водена разбијена огледала крај ноту вам се у песак заривају и тону

све је то лепо и занимљиво

мех под нотама што шиштећи дише Е

млазеви воде водене четке туша које вас свуда боцкају

згодан је туш портабл за плажу да се чистом водом оперете

драг вам је и с њим се радо играте

пи ваше је власништво

А ТА МОРТОТЈАМГ

модиљанијеве дуговрате девојке мало поднадулих ликова такове су појава женске лепоте

без модиљанија ми такве жене не бисмо запажали јер ако их не бисмо сматрали ружним не бисмо мислили ни да су лепе

овако кад наиђе нека таква девојка нама се домнада кажемо ево једне

а 1а тофећат и то је тедан од доприноса уметности

животу

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

ИСПОВЕСТ

ФОЛИРАНТА _

Момо Капор

ЗНАТЕ, можда је то потпуно шашаво али ја се ипак пекако заносим мишљу да невероватно богата збирка моје досаде, сви промашени часови и све Уну време утрошено на придржавање неке бандере леђима, дугогодишње одлагање да било шта предузмем, бедно таворење са ловом од које не може да се живи, а која вам не дозвољава ни да крепате од глади — заносим се бледом надом да све те ствари, све те године, месеци, дани и потрошени часови нечему воде и да би их можда искупила нека књига, претворивши их једним потезом мађионичарског штапића у смисао. Та књига ме све више заокупља. Књига о Мими Лашевској, Алету и нашим пријатељима. Али ја не умем да пишем књиге! Поготову не, романе, за чије је писање потребно да се буде вешт и лукав градитељ. Мало наде улива ми неколико сасвим случајно пронађених редова Кајрћа Мада Етегзопа, на које сам налетео у Америчкој читаоници у Кнез Михаиловој, тле сам свратио да се мало одморим и поседим у топлом међу пензионерима и бескућницима.,

ИАУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

„Ови ће романи — чрочитао сам тамо — мало по мало, уступити место дневницима или аутобиографијама — заносним књигама, кад би човек само знао како да међу онима што назива својим доживљајима одабере оно што је замста његов доживљај и како да истинито забележи ис тину".

Можда би једна књига2

Моја ненаписана књига, пружа ми тако алиби за даље трошење времена. Без тог дивног осећања које ме греје изнутра, београдска кошава би ме следила, а августовска јара истопила заједно са асфалтом. Неко би коначно утиснуо овоје високе потпетице у моје растопљено срце. Без тог осећања био бих нико и ништа. Али шта су моји доживљаји2 Једно пијење кафе под расцветалим липама „Мањежа", када је липов цвет пао у Мимино пиво. Отварање изложбе Банета Јегуље алијас Цвијића, алијас Квижика, на коју аутор није уопште дошао, показавши тако супериорност над публиком која је нагрнула у Галерију графичког колектива да га види живог, да види једног од наших момака који је успео тамо у Паризу. Сиромашна колекција догађаја која се не може ни поредити са свом оном пупњавом из наше литературе, ни са Хемингвејевим авионским падовима у афричку џунглу или са сибирским ноћима Фјодора Достојевског! у

Зашто не напишеш књигуг — рече ми 3. Џ. једне вечери док сам му објашњавао шта осећам кад шетам Кнез Михаиловом. Био је то један од оних класичних тренутака моје слабости, када не умем да зауставим бујицу брбљања. и кад ми се све чини кристално јасио и могуће, све остварЉуиво н разумљиво за друге. Имам ту књигу у глави, казао сам, али не знам како да је напишем! Та књига, рекао сам, не би смела да буде неки блесави роман у коме ћу покушати да заврнем читаоца, да га обманем, јер то укључује у себе читаву усрану тактику, мислим на постављање лукавих замки, где ће се једно лице појављивати тачно у одреЊеним размацима, а радња тећи од главића до главића ношена авантуром или тако неким срањем. Уз то, да бих написао своју књигу, сметају ми све остале књиге које сам икада прочитао; оне ме начисто блокирају, тако да никада не бих успео да убацим лопту у кош. Једно вече ми се тако чини да ту књигу-фантома треба започети реченицом: „Док се главни јунак наше приповести шетао Кнез Михаиловом, пајлешпом за њега београдском улицом, изненада у излогу једне продавнице намештаја угледа девојку чудесне лепо те..." — али већ следећа књига коју узимам у руке и журно прелиставам нагони ме да блебећем у првом лицу; али ко је то прво лицег Јаг - И у

„Оно што ме је привукло Мими Лашевској, оно што је издвајало од свих других девојака које сам икада упознао, било је то, што Мима није имала ожиљке од пелцовања на мишици! Хоћу да кажем, Мима уопште није имала пелце, она два ожиљка која нас све на известан начин обележава

| од.себе мешају у нашој рожњачи.

· Аног дана заиста постати познати и ботати,

; чине жигосаним телади. као даје 1

ју и им стадом . Она, даје 1 + веба. Нико јој није ударио печат, Питао сам је кано зала. је: не знам...

а: омпликован ли ] едач неко други, неко мање к. од За а ко догађаје прелива сосом лажне о а читалац кобајаги, наслућује о чему је У ствари РА : оскудних фактогр: података пореданих један рај

ј на платну другог, баш као што се две обојене површине РА ТАа дивија (љубичаста и зелена боја хиподрома) саме

Да ли је могућа књигахербаријум2 — питао сам

угледне критичаре после јавних МУ ПИ Лаа — и: м ли ја н О4 5 : верзитетима — Извините, могу ли Ј аи човек пре“

је уопште могућа књ-ига-хербаријум Ј ко неке ПИ нека лида попут лепих јесењих ње опалих са дрветаг За мене много значе извесне Неа на улазнице за неке веће заборављене филмске џре У о графије са заједничких излета где стојимо у с У ПИ ш ђ млади и скромно одевени: Са нама су на тим < ма наше девојке; право је чудо како су могле да ОДИ ВН бљене у нас; на тим фотографијама се трудимо И 6 =а 5 жила да заузмемо што орипиналнију позу — нек: а А 45 држе испружену руку према сочиву фото-апарата с Др 2 ма у поретку слова У (Викторија!), док ја гурам 5 и о пред лица, трудећи се да личим на фигуру ратника са богу милског стећка. Девојке су насмешене, И ИеоаЕ

ДИ: 3 јаднице верују де ) лицима наливени дивљењем: оне јадни РУЈУ Ма рују на реч — само шума у позадини ћути, њу трмо. а ли да обманемо, она је ту попут сенке нашег фољирба “| ту своју књигу-хербаријум лепио бих одломке из НИНИА ин смених задатака писаних љубичастим мастилом, фотографије Џемс Бајрон Дина, које сам сакупљао око НоЗеорЕ И девете, неке разгледнице које сам повремено добијао од пријатеља из белог света и оне друге, које сам сам слао себи из Трогира и Дубровника за.време екскурзија са тако лом (очајнички покушај да те златне градове после повратим у доба зиме) у ту књигу би ушле мн гргмофонске плоче, јер готово читав мој живот протекао је у сањарењу уз позајмљене снимке Луја Армстронга, старог Кинга Оливера, Банга Рајнхарта или Били Холидеј — све те плоче, укључујући ту и „Ја јехала дамој..." коју пева Рада Волшенинова, све те плоче помоћу којих сам бежао све даље и даље претворивши се на крају у савр:нено успелог бегунца, кукавицу и сањара и тако, док размишљам каква би то на крају требало да буде књига, ја већ одустајем од ње јер је имам написану у глави у једном једином блеску и често листам њене странице — тај затрпани магацин демодираних ствари, звукова, осећања, боја, мириса, речи и реченица, неких лица, клопарања возова, нечијег шапата и књавања у уорзаном према Плочама...

Моја књига — то је покушај да поново успоставим везу са изгубљеним другарима и овима онима које сам некада познавао, пратио део пута и губио их из вида. Хтео бих да је једне вечери око пола седам виде у неком књижарском излогу: боја њених корица морала би да буде као нека врста шифре коју би истог часа. разумели и издвојили из мора других књига, јер то је књига само за њих; желео бих да је купе и однесу кући, да је прочитају и тако сазнају како сам ја видео филм у коме су они играли главне улоге — шта сам мислио о њима, шта су мислили о мени — то би пре свега требала да буде књигаписмо, последњи покушај да их још једанпут окупим за истим столом у „Коларцу", на истом сплаву привезаном уз обале Аде Циганлије, у чијем сам рукавцу јуче ујутру затекао хиљаде угинулих риба. Јесте, река је била потпуно бела од рибљих трбуха, а над њеном површином су се подизале отровне паре. Наше пријатељство је загађено баш као п воде Саве, али у мојој књизи, сви они које сам волео биће поново млади и испуњени дивним лудилом поново ће имати све зубе и сву косу и ону освајачку енергију, оно одушевљење које је немогуће исфолирати. Нема ништа одвратније од остарелих анфан-терибла, који се не опраштају лако од младости га инсистирају на свом однегованом и самосвесном звању златних дечака! Али ја хоћу да имам своје другаре међу корицама, ја, који нисам успео да сакупим до краја ниједиу збирку било чега: недостајале су ми увек дветри сликице неког старог аутомобила или ретке звери, па да ми алдум буде попуњен и да донесе неку награду.

Пишу ди се књиге из неких племенитијих разлога2 Не знам. Једно је сигурно; своју књигу не желим ни због чега Аругог, сем због тридесетак младих очајника што су завеАени сентименталним васпитањем покушавали ла освоје пределе покупљене из обојених часописа и филмова; због њих који су потрошили своје најбоље године, дане и ноћи, своју сперму, своју кожу и своје мишиће да се домогну тог света, ни не сањајући да такав свет уопште нигде не постојидасу обманути (јадни наивни провинцијалци) — хоћу, дакле, да је само они читају, јер њима је и упућена ова посланица једног што није отишао никуда, оставивши да чува светилишта њихове младости: три празне галерије, једну замрачену биоскопску дворану, остарелу тврђаву и једну улицу са које дани бришу и последње трагове историја њихове љубави.

Више ме не брине ни то што та моја бедна књижица

"неће водити из поглавља у погаавље љубитеље криминал 4

стичких заплета (међу које и сам спадам), што се неће никуда кретати — у њој неће бити никакве динамике ни покрета, она ће бити веома слична устајалој локви на асфалту — тамно мрко разливено време по тротоару Кнез Михаилове ишарано петролејским бојама дуге, у коме огледам своје Лице на прагу оредовечног доба.

в. Повремено одлазим на сајмове књига, тамо на десну обалу Саве; пењем се на другу галерију и одатле посматрам пучину књита — та трка ми изгледа дирљиво бесмислена:

чак и да напишем два метра досадних сабраних дела, то .

би још увек био само шљунак у овом мору штампане хартије увезане сујетом. Књижевни занат ми се чини савршено узалудним и што ми изгледа узалуднији, то ми се више пизе моја књига: рибицафолирант у мору великих златних риба, намењена само тридесеторици пецача! И гле, више ме не обесхрабрују та брда хартије и тоне штампарског слога, та џиновска машинерија пропаганде, продаје и маркетинга — баш ме брига, церекам се док пролазим кроз тробље класичара. — ја имам у глави своју књигуписмо и своје читаоце који ће потражити ту књигу, најбезначајнију од свих безначајних приватних издања, књигу о јеАном безначајном времену затишја и безначајним младим људима у њему, који су проћердали своје животе на безначајности. У

А, ако би требало да постоји нека радња У мојој књизи, она је већ унапред позната: на крају приче сви смо уморни и остарели, укокани младићи и преко ноћи одебљале девојке које су до јуче биле лепушкасте, на крају моје књиге оче кује нас лагана, пријатна и безболна смрт од досадног живота посвећеног другима: деци, мужевима, женама, рођацима, пословним пријатељима, остарелим родитељима, домовини — на крају моје књиге, ми сви лепо седимо у фотељама испред телевизора који нас полако озрачује својим конфекцијским причама, све мање се разликујемо од других, све мање смо изузетни — једна по једна наша врлина се орише, искра у очима нам се гаси, а коса губи сјај, постајемо недељни преживари догађаја који су се десили Аругима, увек другима, на смрт уморни спавачи после ручка, то је крај моје књиге коју тако желим да напишем, а знам добро да нећу.

(Одломак из пролога романа „Фолиранти" који ускоро излази из штампе у издању Загребачке библиотеке „Хит')

АЉИМЕВНЕНОВИНЕ

сл