Književne novine

>>" 17 |

ПРОБЛЕМИ.

Ф0ЛКАоРИЗ0ВАЊЕ КЊИЋЕВНЕ ПРОТА ОСТа

ЈЕДНА ПОЈАВА и потреба — која није сасвим нова и није, у својим основним контурама, карактеристична само за наше поднебље — повремено се до те мере омасовљује да се учини како заслужује и озбиљније проучавање и прецизније именовање. Реч је о односу средстава комуникација, новинара из ових средстава, као и људи којима се за изјашњавање о разним појавама и темама _ информативна _ средства обраћају, према културној атмосфери ранијих раздобља и према ствараоцима који су, уз остало, учествовали у кремрању те културне атмосфере. Све се чешће, наиме, на разним местима сусрећу ауторизоване, озбиљно интониране изјаве о приватном и ка"фанском животу стваралаца, писаца посебно, из не тако давне прошлости, и то оних стваралаца који више не могу да оповргну оно што се о њима казује.

Није, при оваквим размишљањима, сувишно 'подсетити се да је наша средина везивањем већег броја незлобивих анегдота за поједине личности поред осталог изражавала и особену врсту симпатија према тим људима. Увођење у фодклорну анегдоту одувек је било својеврсно признање и нека врста овековечења. И са писцима је тако; код нас нарочито са појавом боемије међу српским књижевницима крајем деветнаестог века. Али док је боемија тога раздобља била један умнотоме природан начин дистанцирања писца од средина, па чак и неопходан начин идентификовања — мада је повремено попримила и облик институције — дотле је у новије време боемија, или оно што се под боемијом подразумева, мање карактеристична и масовна појава. Промене у књижевним концептима и укусима, интелектуално обогаћивање књижевног стварања, приближавање литературе осталим интелектуалним дисциплинама и свест о смислу стваралачког напора пружили су, поред осталог, и многе доказе против снажно укорењених предубећења широке јавности о боемској и доколичарској изворности стваралачког чи на, у литератури посебно.

Постоји, мебутим, код неких људи очигледна потреба за подгревањем романтичарског и романтичног мита о разбарушеном и пијаном песнику, која, уз велику помоћ средстава комуникаци-

"ја, повремено бива задовољавана

и уз доста произвољности, огрешења о истине и са неукусом. То Асводи до стварања и неистините слике у широкој јавности не само о појединим писцима и културним радницима него и о целим раздобљима, па чак и де латностима. А таква се слика остварује различитим средствима: било извлачењем усамљених примера на ниво карактеристичног, било генерализовањем ефемерних и нетипичних случајева, било полуистинитим реконструкцијама. Разлога за потребу да афирмисане људе из прошлости, или своје претходнике. видимо превас-

"ходно у мераклијским ситуација“

ма, како уз вино и ћемане искаљују дерт и скупљају инспирацију да, незнано кад, и нешто напишту, има сигурно врло много и врло дубоких. Они се, било са које стране да долазе, не могу лако отклонити им сигурно је да никад и неће у потпуности бити одстрањени. Има у томе, можда, и нечега доброг, или, боље рећи, људског. Али ако то пређе у из ражену масовну потребу, која се и са разних страна свесрдно пот помаже, онда су неминовни штетни ефекти против којих се треба. борити, и то не само декларисањима, надгласавањима и оповргавањима — дакле не логиком и методологијом којом им настаје ова врста фолклора — него озбиљ“ ним културноисторијским и кри тичким анализама. Остављајући по страни онај део штетности КО“ ја је педагошког карактера — а која би, намерно упрошћено говорећи, ишао за тим да покаже како „покољења дела суде пре ма улози у кафанском животу и учешћу у, на пример, бљутаво романтизованим скадарлијским

ноћима — не треба зоборавити о

крупно огретење о материјалне истине. А то је огр стење више струко у мнотим случајевима, ка“ ко по томе што онемогућује да штира јавност схвати како су по

Наставак на 2. страни

Чедомир Мирковић

МРИЉЕВНЕ НО

ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ

БЕОГРАД, 16. НОВЕМБАР 1974,

У ГАЛЕРИЈИ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ ОДРЖАВА СЕ ОВИХ ДАНА РЕТРОСПЕКТИБВНА ИЗЛОЖБА РАДОВА, ХЉА, ПАСТЕЛА, ЦРТЕЖА И ГРАФИКА ВЕЛИКОГ СЛОВЕНАЧКОГ И ЈУГОСЛОВЕНСКОГ СЛИКАРА БОЖИДАРА ЈАКЦА

ТОДИНА ХХУТ БРОЈ 475

ЦЕНА 3 ДИНАРА

ЕЈ » ај

(ПРИКАЗ

ОВЕ ИЗЛОЖБЕ ОБЈАВЉУЈЕМО НА 10. СТРАНИ ОВОГ БРОЈА). НА СЛИЦИ: „СТРУЊАН У ИСТРИ" (ПАСТЕЛ, 1959)

АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ

ЗА ПОРМАТИВПУ ЕСТЕТИКУ ИЗИ ПЕОДЕ ЊЕ.

ШТА ЈЕ ТО: стварност у књи. |

жевностиз Ма колико нам се у овом тренутку могло учинити безнадежно _ анахроним, крајње једноставним и малтене депласираним, то је једно од оних пита ња која најчешће узнемиравају нашу књижевну (и некњижевну) свест и савест, једно од оних која увек изнова траже одговоре, прецизирања, тумачења. То је, свакако, један од оних књижевних, теоријских ми, ако хоћемо, друштвених проблема који је имајући готово волшебну моћ да се трансформише, да се приказује неким својим новим ликом а да делује старом суштином, да шири поље свог дејства и на терене који привидно нису његова интересна сфера — посредно или непосредно био присутан у готово свим етапама нашег послератног књижевног развитка који (иако једва да знамо шта се подразумева под „развојем“ књижевности) нипошто не треба де дити од општекултурног м, дабоме, друштвеног. Реч је, укратко, о једној ноторној чињеници која нас, неминовно, води ка дру гој, а ова је с њом у непосредној вези. : у

Друга је, наиме, ноторна чиње-

ница да смо у многим од својих, мање или више живих и мање или више релевантних, књижевних разговора испољавали разложну жељу за литературом која би, у најбољем, књижевном, смислу те речи, била подстакнута својим (дакле, нашим) временом, која би била о том (дакле, нашем) времену и која би то време саопштавала језиком (и методом) тотово наметнутим тим временом и специфично његовим темама. (И, као да смо се изложили опасности да поједностављено формулишемо одговор на питање којим смо почели! >). Желели смо то знајући да је свако време имало своју литературу, да наше даје доста грађе за литературу различитог типа и различитог приступа стварности и, пре свега, располажући свешћу да кад год није било тако — нешто није било у реду или с временом или с литературом. Можемо ми, у ситуацији кад имамо и једну и другу, тзв. стварносној књи-

жевности супротстављати — и тзв. _ естетизантну _ (јасно — је да _ само приручно узимамо

као поларизоване ове две врс те књижевности), али кад у јед: ној етапи имамо само ову другу, тад треба озбиљно. размишљати

о разлозима и о условима који до те појаве доводе. То, подједна-

ко, не значи да разлога за раз.

мишљање не би било кад би, постојала само прва.

Трећа је ноторна чињеница да је једна од највреднијих тековина самоуправног социјализма, а у стварима културе свакако најзначајнија — одлука друштва да не прописује чиме ће се уметност бавити и како ће то чинити. Та је одлука, међутим, у разним, мање или више деликатним тренуцима нашег новијег историј ског развоја, била изложена дејству двеју сила. Догматске су снате (обично су у питању били они уметници који су, с чисто естетских разлога и с разлога својих малих уметничких моћи, током протеклог времена елиминисани из првих редова културног збивања, па су решавајући сопствену проблематику у оживљавању _ догматизма видели сво ју једину шансу) желеле да је оборе, а извесна су књижевна дела, јер о књижевности највећ-

ма говоримо, опредељујући се за

такве теме из стварности или за начин обраде тих тема према којима друштво није хтело да остане индиферентно, искушавала снагу те одлуке. Не треба подсећати да је управо почетно наше питање оно око којег су из бијали „кратки спојеви“: појединачна дела,наиме добијала су квалификацију да „дају погрешну слику стварности“, а-уз њу су, обично, ишле још им оне по којима „узнемиравају јавност“ или су, чак, „непријатељска“. Ово, дабоме, није прилика за анализу тих квалификашија, али једно ипак можемо рећи: сасвим је извесно да ако су неке од њих могле бити основане, друге су мо гле да обнове решавање проблема књижевног приступа стварности на нивоу — буквара литературе. Актуализовале су, рецимо, потребу за разликовањем негативног јунака од писца и за утвр"ивањем баналне чињенице да се епизода стварности не може идентификовати са стварношћу целом. А да и не говоримо да се методом којим су нека од спорних књижевних дела критикована могу критиковати и многа дела наших живих класика, што срећом ником разумном није пало на ум. Рецимо одмах: нормативну естетику, разуме се, не желимо. то — ла је не желимо — потврЂивало се“у доста драматичним

тренуцима кроз које је током про текле две деценије ово друштво пролазило. Друштво, дакле, не прописује оно што хоће, или би могло хтети. Судећи, међутим, по „случајевима“, којима не оскудевамо, и, још више, по коментари ма о њима који се у штампи 06јављују, ако и не знамо, нити желимо знати, „шта хоћемо“, доста добро знамо шта нећемо, Штавише, злонамерно закључују“ ћи могло би се рећи да и то „што хоћемо“ врло добро знамо само нећемо да кажемо како се не бисмо са сопственим начелима сукобљавали. А идући тим, погрешним, смером даље готово да би се то „што хоћемо“ по фрагментима из споменутих коментара у штампи могло и реконструисати. А неко ко о књижевним проблемима мисли „мудрије“ веома би лако на основу досадашњег искуства могао устврдити „да се у ствари све може рећи само то треба умети“ (одиста, зар нису без инцидената „пролазила“, захваљујући природи своје експресије, езоповском језику или фикцији којом су се служила, де“ ла која су била и суштински и џ детаљима критичкија од оних на која је реаговано). И... закључак о једној, у извесном смислу хипокритској, књижевној ситуацији, или ситуацији књижевности, не би морао од нас бити особито удаљен. Непријатна је по следица те ситуације и, још више, последица неспоразума око утврђивања правих размера терена стварности, страх да је тај терен сужен, последица тог стра“ ха је несналажење писаца који желе да се баве стварношћу, њихово еквилибристичко понаша ње и тражење коридора који ће их, без опасности, одвести до циља који су себи поставили, а последица те еквилибристике може, између осталог, да буде и појава коју је један критичар назвао аменом сопијалустич ки естетизам.

Значи ли то, упитаће се по свој прилици неко, да се ипак залажемо за нормативну естетику, или за некаквих Десет заповести које би нас, ако бисмо их се строго придржавали, штитиле од свих опасности Боже сачувај! Овим се текстом желело констатовати једно стање које неспоразумима погодује а не погодује књгжевности им, поновимо ту глупу фразу,

Наставак ма 2. страни НЕ |

Богдан А. Поповић _ /

ИНЕ

У овом БРОЈУ

СА ХГ ОКТОБАРСКОГ СУ: СРЕТА ПИСАЦА — гово“ ри Димитрија Рупела, Ро. мула Мунтеануа и Павла Зорића

ПОРТРЕТ СЛАВКА АЛМАЖАНА — есеј дра Радуа Флоре и стихови С. Ал. мажана Е

Ар Душан Недељковић: ВЕЛИКИ РАБЉАНИН МАР-, ко доминис

ПРОЗА Владимира Стојшина

ПОЕЗИЈА Слободана Бер берског, Бранислава Л. Лазаревића, Азема Шкрељмја, Риста Јачева, Вука Миљлатовића и Богдана Делића

ИНТЕРВЈУ С ЛЕОНАРДОМ ШАШОМ — разговор во: дила Љупка Лазић

Слободан Новаковић: „ХАСАНАГИНИЦА" — НА ПРВИ ФИЛМСКИ СЦЕНАРИО ХУМОР И САТИРА: ВУКОВИМ ТРАГОМ — нове народне умотворине на: писао и на свијет издао Томислав Ст. Славковић

ПОЕТСКО СТВАРАЛАШТВО ПАВЕЛА САБОА — напис Вјере Бенкове-Попитове и преводи са словеначког Бранке Ром

„НЕТОЛЕРАНТНО О ПОБ: ЗИЈИ" — писмо редакцији „Књижевних новина" Бранислава Петровића

СТАВОВИ

КРИТИЧАР И ЗАХТЕВИ Од КРИТИКЕ

ЗНАЧАЈ мин право стање књижевне критике исцрпљују се поставком: није ли књижевна кри: тика узалудан посао; ко и заш: то чита критику При том, нимало није важно каква је она: стручна, новинска, аналитичка, полемичка, нападачка, бранилачка, ниподаштавајућа, незналачка, конзервативна, марксистички ори јентисана, авантардна, феноменолошки или структуралистички усмерена, површна, политички или морализаторски обојена итд. Ситуација је до те мере озбиљна да се у истој равни налазе и млад стваралац и критичар великог реномеа, одавно признат и познат.

Без обзира о каквом је листу реч, дневном, недељном, или ме. сечном, истраживања су показала да се читаочево интересовање исцрпљује сазнањем да му је ствар позната. Најчешће, он се сасвим задовољава обичном и го лом информацијом о томе шта књига садржи; све друго га за мара или је изван домена његовог активног интересовања. Тиме се читав проблем потребе и значаја критике сужава само на оне који су за њу непосредно заинтересовани. — било да се крити. ком активно баве, било да су ли: чно умешани тиме што се њихове књиге коментаришу. Дакле, настаје модеран парадокс критичке мисли: све се своди на на тодбу између писаца п критичара. аоци су ту сувишни, иако је њихово присуство можда најпотребније. Самим тим и крити. ка престаје бити стваран, истински арбитар културе, показатељ друштва и времена у којем де зује.

убећи везу са читаоцима, она није ни „свест о свести", ни научна потреба (јер се своди на ретке, појединачне случајеве), још мање је у стању да поврати

ранији статус васпитног путока.

за читаоцима и љубитељима умет ности. Јер, очито је да је данас критика потрошно добро, роба, некурентна додуше, али, у малим количинама, попут зачина, сва. како потребна одређеним конзументима, Постала је јадно пасторче стваралаштва, уместо да је неовисна од спољних утицаја, чак да је изнад свих креација, самим тим што је интелектуално најангажованија, најсуптилнија.

Стање ће остати непромењено све док су и услови њеног опстанка овакви какви су сада. Кри: тика се више не пише из потребе да се нешто саопшти, да се о не чему научно просуди, да се нешто изнађе или истражи, већ се наручује по потреби и задатку, на иницијативу, често само ради новаца (2!), из друштвених, политичких или политикантских раз лота, у светау и ради одређених тренутака. Озбиљнија, теоретски условљена анализа „резервисана“ је само за остварења која ни савременог датума настанка. Наставак на 2. страни

Душан Т. Стојановић