Književne novine
7 ЧАСТ ИВИ АНДРИБУ
животни пут ВА АНДРИЋА
ИВО АНДРИБ је пореклом Сарајлија, али је случај хтео да се роди у травничком предграђу Долац (1892. године). Отац му је рано умро и он с мајком прелази родбини у Вишеград. За његово школовање нарочито се старала његова тетка по мајци, а такав поступак — да се неко жртвује за своје блиске рођаке, наћи ћемо ни у Андрићевим делима. Те средине (сарајевска, травничка и вишеградска) постале су главна књижевна ризница из које је Андрић црпео мотиве за своје обимно и разноврсно стваралаштво, Највише је утисака, чини се, понео из Вишеграда, те није нимало случајно што је о овом граду написао роман „На Дрини ћуприја" и што је у више приповедака такође описивао ово место.
За Андрића су биле врло значајне прве године детињства и младости, а и његово порекло. Још од најранијег детињства је стицао утиске и искуства „о људима, нароАу ин друштву, правди и неправди, љубави пи мржњи, о борби природе и закона „судбине' са људским хтењима и људском снатом". И од најранијих дана он је осетио све тегобе живота. Како сам каже, у свет је отпремљен „с крстом сиромаштва и теретом великих завјета". „Нису ми биле пуне четири године" — каже у „Немиру од вијека" — „када сам уснио да ми је са иконе сишао један светац, блијед и окружен цвијећем као мртвац и предао ми распело које је њему дотежало“". Још од дечачких дана наш велики писац је почео снажно да преживљава страдања човека и да запажа судбоносне моменте пи преломне тренутке у животу.
За Андрићев животни став и књиже:ни рад биле су исто тако значајне и године пред први светски рат и све оне згоде и незгоде које је преживео у току рата. Као Бак Андрић је приступио једној трупи омладинаца национално и југословенски опредељених. Та превирања и груписања омладине Андрић је веома лепо п верно описао у последњим главама романа „На Дрини ћуприја“, а у оним омладинцима које тамо описује можемо препознати и самог писца. Својим радом у тим револуционарним кружоцима Андрић се истакао и постао чак вођа једне групе. Али Андрић, у суштини, није био револуционар. У свом Бачком дневнику, који је запленила аустријска полиција, будући писац каже: „Данас је Јукић починио 2тентат на Цуваја. Како је лепо да се затежу тајни конци дела и буне. Како је радосно слутити дане великих дела. И диже се и гори хајдучка крв. Без чедности и доброте и жртава пролази мој живот. Али волим добре. Нека живе они који умиру ид тротоарима онесвештени од срибе и барута, болни од срамоте заједничке. Нека живе они, који повучени, ћутљиви у мрачним собама спремају буну и смишљају увек нове варке. А ја то нисам (под вукао Д. В.)" Андрићево учешће у ревоХхуционарном покрету „Млада Босна" било :. је тренутак младићког одушевљења. Мс““"коро он ће ову делатност напустити и за„менити књижевном, мада га страдања за идеју нису мимоишла готово за све време првог светског рата.
Још од гимназијских дана Андрић је био на прном списку аустријске полиције. Зато је сутрадан по објави првог светског рата ухапшен (у Сплиту, где се налазио на одмору). Тамновао је највише у злогласном затвору у Зеници. Пошто је пуштен из затвора, протеран је у место рођења Травник. Потпуна лична слобода враћена му је тек 1917. године, после промене на „аустријском престолу. М затвору је Андрић преживео кризу: самоћа и страх су стишали његов револуционарни занос. Некада „нијеми, охоли гост живота", постао је „нијемо презаво ропче". „Бојао сам се“, каже, „и крви коју сам чуо како бије у мом ручном зглобу, јер ме је уверавала. да живим, а то је било исто што и патња", Но, суочен са смрћу, Андрић је, као Аска из симболичне приповетке „„Аска и вук", запиграо игру за живот и уметност. Остао је у животу и постао уметник, велики уметник. Али се на врлетне и вратоломне пропланке више није пео нити је стајао очи у очи с вуком.
· За Андрићев преокрет у животу веома је карактеристична његова „Прича из Јапана", објављена 1919. године, + ТОЈ убасни“ песник Мори Ипсо (Иво), који је за време владавине царице Ау-Унг (Аустро. Угарске) био међу осуђеном тристапедесеторицом завереника, није хтео да узме учешћа у власти после нагле смрти „од отрова · свеопће мржње · царице Ау-Унг. Својим друговима. поручује да му не за мере што са њима не може да дели власт као што је делио борбу. „Танка је и не видљива преграда што ме деди од вас, каже у тој причи,, „али зар није оштрица мача танка па ипак је смртоносна; без штете по своју душу не бих могао преко ње до вас, јер ми подносимо све осим власти... Али дође ли икад на наше царство од Седам Отока каква беда и искушење м буде потребна борба м утеха У борби, потражите ме, молим вас".
Пред крај првог светског крвопролића, ·
у време кад је аустроугарска војска почела да трпи поразе, Загреб је постао сте пиште омладинаца родољуба и поборника мједињења. Ти омладинци покренули су и своје гласило „Књижевни Југ", у чијем је уредништву оно 1 Андрић. У часопису су објављивани махом само литерарни прилози, али је и то била, по речима Андрића, „ратна дужност — не писати о рату . После рата Андрић је најпре завршио сту.
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 3
дије. У Загребу је апсолвирао филозофију, |
а у Грацу је докторирао с тезом „Развитак духовног живота у' Босни под утицајем турске владавине". На служби је најпре био у Министарству вера, а од 1920. тодине у Министарству иностраних дела.
У дипломатској служби, у којој је био све до 1941. године, променио је више дужности. Био је најпре (кратко време) на служби у Министарству, а потом у посланству при Ватикану и у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу, Крајем 1923. године отпуштен је из државне службе по новом закону о државним службеницима (имје имао завршен факултет), али је убр20 по положеном докторату, враћен у службу. Постављен је најпре за секретара у Министарству. После је упућен на рад У конзулате у Марсељу и Паризу, па у Посланство у Мадриду м Брислу. На самом
почетку 1930. године постао је секретар наше Сталне делегације при Друштву на-
рода у Женеви. Од 1933. поново је секретар у Министарству, а од 1934. саветник, Постао је чак, 1937. године, помоћник министра иностраних послова, да 1939. године буде опуномоћени министар и изванредни посланик нашег Посланства у Берлину. Пензионисан је 1941. године.
После другог светског рата није се враћао у државну службу. Окупацију је провео у Београду. У ослобођеној отаџбини врло се активно ангажовао. Између оста: лог, био је посланик у Народној скупштини Босне и Херцеговине и у Савезној на. родној скупштини и члан Савета Федерације, а више година је био и председник Савеза књижевника Југославије. Од 1939. је редовни члан Српске академије наука; дописни је члан Југославенске академије знаности и умјетности и Словенске акаде-
ИВО АНДРИЋ ЗА РАДНИМ СТОЛОМ
мије знаности ин уметности. Нобелову награду за књижевност добио је 1961. године. Прве. своје књижевне радове Андрић је још као средњошколац почео објављивати у „Босанској вили“ (1911). Сарађивао је затим у „Вихору"“, „Хрватској ријечи", „Хр.
сутан је и у антологији „Хрватска млада. лирика". То је, углавном, поезија слободног стиха и ритмичка проза, али. је Андрић пре првог светског рата писао п'родољубиве чланке и приказе књига. Но као добар и зрео писац Андрић се афирмисао тек пред крај првог светског рата и непосредно после тог рата. 4
Најпре се јавио 'књигом »Ех Ропо« (1918), Критика је одмах запазила да Код младог песника има нечег новог и дотад непознатог у нашој литератури. У ствари »Ех- Ропјо« је лирски дневник Андрићевог тамновања, који је он писао на листићима хартије као разговоре са својом душом. И књига „Немири" (друга по реду) сличног је карактера. Али већ 1920. тодине јавио се приповетком „Пут Алије Берзелеза", којом је показао своја битна својства и одлике као писац. |
Између два светска рата Андрић је објавио три књиге приповедака. Све их је штампала Српска књижевна. задруга. Али, када је ова најстарија београдска издавачка кућа, која је за време окупације обновила рад, затражила од писца да штампа његове књиге: под Немцима, Андрић. је то одбио, Сачувано је и писмо којим је он то забранио, али писац није дозвољавао да се оно публикује. По ослобођењу објавио је три романа: „На Дрини ћуприја", „Травничка хроника" и „Госпођица“, које је написао за: време рата. После рата 06јавио је м своју значајну и запажену но велу (роман) „Прокалста. авлија“, коју је почео да пише још 1928, године. Објавио је и нове збирке приповедака. Осим тога, написао је (и пре и после другог светског рата) неколико есеја о нашим и страним књижевницима и уметницима — Тоји, Торком, Његошу, Вуку, Кочићу и другим, Андрићева дела су преведена на | готово · све значајније стране језике. У у
Умро је у Београду 13. марта. 1975. то. дине. ; (а , ка
· Драгољуб Влатковић
ватском покрету", прашкој „Зори", а при-
Јосип Видмар
ДУХОВИТ И ИНТЕРЕСАНТАН САГОВОРНИК
Мислим да сам се са Андрићем упознао
за време конпреса ПЕН клуба у Дубровни- ·
ку 1933. године. Он је тада био млад, елетантан, духовит, углађен чиновник. Министарства спољних послова... Боље сам та упознао касније, приликом неких сусрета Када се показао као необично духовит и интересантан сатоворник — пун анегдота, свакојаких домислица и добар познавалац митературе, а и европске уметности уолште. Знате, то предратно време је за нас Словенце било драматично. Александрова. диктатура и његови политичари покушавали су да негирају индивидуалност словеначком народу и ми смо ту били у тешкој ситуацији. 5
На састанку ПЕН клуба на Бледу развила се међу српским и словеначким писцима жива-ин местимично чак оштра диокусија о нашем националном проблему. Разговор је, сећам се добро, био доста драматичан, тако да је песникиња Десанка Максимовић плакала. Андрић је све то слу шао и није учествовао у разговору.
У том разговору од словеначких писаца учествовао је Фердо Козак, Фран Албрехт, Јуш Козак, Иго Грџден, ја... То није би ло превелико друштво ...
х
После Бледа прошло је много година м ми се нисмо видели. Срели смо се тек пооле рата. И то, мислим, на првом послератном партијском конгресу. Морам рећи да је, дакако, народноослободилачка борба оставила тратове на свима нама, па и на
Андрићу, који је постао много шири и увиђавнији него што је био пре рата. ж
Разумели смо се ванредно добро у свим стварима, па и у питању националне инамвадуалности Словенаца. Морам рећи да омо се доста и зближили и да сам чак као председник Президијума _ Народне Скупштине НР Словеније Иву Андрића два пута позвао у. Словенију на одмор, на летовање, И долазио је у репрезентативну Вилу над Тржичем. Ту смо сатима разговарали, расправљали о свим могућим стварима, а највише о литератури. Е
У нашем друштву често је био и'Марко Ристић, који је друговао са Андрићем за време окупације. О рату Андрић није волео мното да разговара.
Знате, Андрић је увек исти.
У шетњама у Тржичу Марко Ристић је често говорио о окупацији, Он је Андрића. описивао као необично храброг м хладнокрвног човека, који је баш у том погледу дубоко одскакао од свеопште панике тог времена. Био је, каже,. хладнокрван и за време бомбардовања, и у то време, као што ми је приповедао Ристић, у Андрићу се утврдило убеђење о смислу ослободилачке борбе и о сигурној победи народноослободилачких снага и наше политике. И то убеђење које је стекао још за време рата било је за Андрића ми, рекао бих, ос: нова за његове даље односе према новој власти и према свему новом у нашем животу. о» (
Док сам имао више послова у Београду, као председник Већа народа ФНРЈ, имао сам много сусрета са Андрићем, и много разговора. Све у вези са актуелном политиком, највише у вези са литературом и културним догађајима у нашој земљи.
Волео је о томе да разговара. Исто тако, имао сам чешће контакте с њим и зато што сам га наследио на месту председника Савеза књижевника Југославије, док је он остао у Извршном одбору Савеза...
Сваки пут кад сам долазио у Београд сретали смо се и разговарали о свему и свачему, кажем. А на тим састанцима у Савезу писаца волео је да разговара — и то сређено, мирно, трезвено. То је било
" ваљда из осећања дужности.
"Касније, после многих промена-у нашем друштвеном жи.оту, ја нисам више био
"народни посланик и нисам тако често до.
лазно у Београд. Тако су се-наши односи
|
азивања о Андрићу |
некако и прекинули. Дакако, пријатељско расположење код мене је остало какво је и било. Мислим да је тако било и код Ан» дрића. Ордачно сам му честитао додељи вање Нобелове награде за књижевност, 8 говорио сам и на свечаном скупу одржаном у Српској академији наука и уметпости почетком 1962. године. "
Иначе, мењамо честитке за нову годину, али се слабо виђамо. Никад нисмо били у преписци.
Андрић о својим стварима, о томе шта пише — не говори. ржичу, сећам се, волео је да игра билијар. Већином је играо са мном, а кад се ту затекне Крлежа — и са њим.
Да, побеђивао сам већином ја. И то смо играли билијар „карамбол"...
Присећам се и наших прича о словеначкој књижевности. Волео је нашу литературу, пре свега Јосипа Мурна. Знао је неке његове стихове и напамет. Познавао је добро дело Цанкара, Жупанчича, дакако.
х "
Ја о Андрићу нисам писао, изузев онот товора у Српској академији наџка и уметности. И, иначе, о српској и хрватској ли- | теративи писао сам врло мало и врло рано...
Нови Сад, 24. априла 1972.
Танасије Младеновић
КАКО СЕ КРОЈИ ИСТОРИЈА
Са Андрићем сам се упознао на оснивачкој скупштини Удружења књижевника Орбије. Ми писци-борци интересовали смо се за њега и за време рата. Једном приликом рекао ми је, тих првих послератних година:
— Необично пажљиво пратим све што пишете Чеда Миндеровић и ви, Све увек прочитам ...
Постали смо касније веома блиски, пријатељи и сарадници. На прослави 100-годишњице Његошевог „Горског вијенца" на Цетињу, 1947. године, били смо заједно. Становали смо у Будви, у хотелу „Авала", а преко дана смо излазили на Цетиње. Сећам се — дуго смо шетали, одлазили на Могренску плажу... Питао сам га тада, то сам запамтио, да ли има неке рођаке, да ли има неког од фамилије2 Рекао ми је:
— Да вам право кажем, немам никота... Никога од свога рода немам... Истина, почињу да ми се јављају неки људи, сада после рата, да су ми рођаци...
Да, питао сам га — да ли је предност за писца то што живи сам, што није ожењен2 А он вели:
— Да вам истину кажем: неожењен чо. век има те предности што нема обавезе, што је ослобођен полагања рачуна где: је и шта ради... Али, има и једна тешка ствар у свему томе: често дођем касно ку> ћи па сам сам у четири зида. Тада ме ухвати неизмерна туга... Нарочито је тешко кад човек падне у постељу, а сам је... Тешко је то кад нема никог свог поред себе ге
Били смо на Конгресу писаца Југославије у Сарајеву. ·Одсели омо у хотелу „Европа" и једно јутро, после доручка, Андрић ми предложи да мало прошетамо. Идемо тако и пред једном зградом он застаде. — М овој згради сам учио гимназију. У седмом разреду паднем из математике на разредном испиту. Дођем у августу на поправни и — понављам разред... После рата позову ме на прославу Тимназије , .. Ја дођем. Био је ту и бивши директор школе који је говорио о значајним људи“ ма који су били ђаци ове гимназије ,.. Та» ко и о мени — све најбоље. Он заврши а ја му кажем да није баш све тако било да ја нисам био стално одличан Бак, да сам једном и понављао разред... А он ће на то: „Како да не, ја то знам да сте ви били одличан ђак, сасвим сигурно..." И почне да ме убеђује — да нисам понављао седми разред, да сам знао матема и да је то просточнапросто немогуће... Ето, како се кроји историја... .
Да, тада у Сарајеву причао ми је, а он то иначе ретко говори, да пише Сарајевску хротику отне
Срели смо се п видели последњи пут у „Политици", прошле јесени, на свечаности поводом додељивања награда _ „Политике за децу". Пожалио ми се да губи вид и да све слабије чује. Кажем му да се видимо, а он вели:
— Врло радо, како да не... Кад год хоћеш, само се јави... 5 Ј
Међутим, ускоро је после тога преоа“ чен у болницу.
4. фебруар 1975.
Исмет Мујезиновић
ИЗМЕБУ АКШАМА М ЈАЦИЈЕ
Морам мало да „претурим" по својим сећањима како је дошло до тога да ја урадим напрт корица и уопште опрему Андрићевог романа „На Дрини ћуприја"... Да, видите, књига је објављена у издању градске _„Просвете", 10. марта 1945. го. дине... |
Чини ми се да сам Иву упознао негдје у децембру 1944. године, у Београду «-. ОА тада, захваљујући срећним околностима, неколико година сам имао прилику да сарађујем, да проводим пријатне часове са Ивом у разговору, шутњи, шетњи, Ја никад нисам могао разликовати љепи његовог писања и разложног говора којег сам У тим тренуцима самшао ...
Маставак на 4. страни