Književne novine

ЛЕТОПИС

Иво Андрић

на украјинском језику

ПОЗНАВАЊЕ и популарност јутословенске књижевности код совјетске читалачке публике, а по тотово њеног украјинског дела, највише је везано за име југословенског нобеловца Ива Андрића, Први преводи Андрићевих дела на украјински језик појавили су се 1958. године (непосред но после објављивања _ Андрићевог романа „На Дрини ћуприја" у преводу на руски језик 1957. године у Москви), када је Држа-

· вна књижевно-издавачка кућа из

Кијева објавила __ његов __ роман „Травничка хроника". Исте године, у издању „Совјетског писца" из Кијева излази из штампе „Проклета авлија". Крајем 1959. године украјинска читалачка публика добија и преводе Андрићевих приповедака под насловом „Ззеко", а после 1960. године следи цео низ превода.

„Најновија. Андрићева _ књига која је преведена на украјински језик, збирка приповедака „При'ча о везировом слону", појавила се пре месец дана у издању издавачке куће „Дњипро" у Кијеву. Одштампана у тиражу од тридесет хиљада примерака, ова књига је била распродана за непуних месец дана. Књига се појавила у популарној – едицији „Страна новела", у којој су до сада штампана ' дела Хофмана, Меримеа, Егзиперија ита. У 1972. години у овој истој едицији штампан је роман Славка Јаневског „Село иза седам јасено-

ва" и избор из савремене маке

Донске новеле.

„Прича о везировом слону",у преводу на украјински, састављена је од деветнаест приповедака и одломака из Андрићевог песничког првенца „Ех Роп(о",

Уводни текст, под насловом „Певач човечности", написао је сам преводилац, украјински слависта Иван Јушчук. После кратког осврта на пајглавнија Андрићева дела, Јушчук пише о историјским околностима, о времену у којем се формирао Андрић као писац. Он посебно истиче социјаану _ усмереност — послератног Андрићевог стваралаштва и под влачи да је Иво Андрић пун брите за човека и, према томе, веома близак и совјетском читаоцу.

Појава Андрићевих приповедака у Украјини“ није прошла незапажено ни у дневним и књижевним публикацијама. Кијевски књижевни часопис за страну књижевност „Свемир“ из Кијева, у тексту „Андрић гледа у будућност", доноси исцрпну анализу Андрићевих дела која су се појавила на украјинском тау. Књижевни критичар Тарас Кињко, између осталог пише да „славни Босанац спада у ред најталентованијих југословенских _ писаца. (.) Садржином свог дела он не тежи ка изненађењу, већ жели да пробуди читаочеву мисао,, да апелује на његову свест".

На. крају, вредно би било ломенути да је Иван Јушчук, као изврстан познавалац српскохрватског језика и књижевности (већ је преводио дела Мирослава Крлеже), успешно — трансформирао лепоту Андрићевог језика и стила На украјински језик.

Књига се појавила у богатој техничкој опреми .илустрована цртежима украјинског сликара

Ј. Чекањука.

Евгениј М. Пашћенко

Ава музичка феетивала

Из обилатог музичког живота изд војили смо три својеврсна фестивала који су побудили посеб„но интересовање наше музичке «јавности: Вечери Бахове музике у Београду, Дани музике у Бул ви и Међународни фестивал војних оркестара одржан у Сара· јеву.

~ Наш најистрајнији реализатор стилских концерата, проф. Бура Јакшић, његов камерни оркестар „Про музика", истоимени жен ски хор из Суботице, гости из Букурешта и водећа група наших вокалних и инструменталних солиста, током једнонедељног програма изводили су дела Ј. С. Баха са пуним смислом за понира; ње у тананост Баховог опуса, за оживотворење његових тонских мисли, за ововремено, антажова-

„но, тумачење Баха као компози-

тора не само његовог доба већ и оног у којем живимо, Најшири пријем на који је музика Бахова нашшла током овог фестивала најбољи је доказ пуног успеха читаве Јакшићеве извођачке екипе.

_раво бележи

Што се тиче фестивала Дани музике, и ове је године одржан у живописном амбијенту Црноторскот приморја, на просторима „раје је и камен музика" и на којима се казана реч или изведена мелодика складно уклапају у чаробни амбијент. Дани музике имали су југословенски карак-

"Тер и по концепцији програма.

и по извођачком саставу којим су _ доминирали врхунски уметници из свих наших република. Тим фестивалом _ обележена је двострука _ прослава једног од наших најбољих _културно-уметвичких друштава „Станко Дратојевић" из Титограда који уптридесетогодишњи цу свога рада у слободној земљи а и стоту годишњицу формтрања првог певачког друштва У древној Подгорици, живописном црногорском градићу, на чијим је темељима израстао. модерни Титоград. Уклапајући се у прославу лобеде над фашизмом, Дани музике у Будви, представља-

ју значајан уметнички и друшт-

вени догађај. (Вл, Д,)

(ликарество

које се подемева институцијама

О сликару Лисјену Матлену први пут се више чуло кад је ујесен 1971. године изложио _ две слике на изложби у Музеју града Париза. На једној је париска Тријумфална капија – била приказана као тепсија за ћЋумур, а Јелисејска палата као комад гријерског сира, на којем се могтао препознати и портрет тадашњег _ председника републике

Жоржа Помпидуа. Ади убрзо су

обе слике уклоњене са. изложбе и тако се, на известан начин, поновила нетрпељивост званичних тумача уметности према критичком сликарству, коју је нека-

да осетио чак и сада славни Курбе. Недавно је Матлен у парис-

кој галерији „Мостић Сен-Луја" изложио читаву серију сличних слика, којима се такође подсмева – естаблишменту _ савременог францускот друштва. Његова па-

жња је нарочито усмерена на разоткривање правог карактера

институција које су смештене у извесним значајним споменицима културе или се крију иза њих. Тријумфална капија је овога пута приказана као полицијска станица окићена разним реквизитима за тортуру, Берза као зграда са испуцалим "зидовима која по чива на угојеним голубовима, а црква Светог срца као торта на гробу пошкопљеном крвљу комунара. На једној од слика аутомобилисти и пешаци који пролазе крај Националне скупштине имају главе у облику крушака, а На другој. је Мона Лиза изашла из оквира своје сликемн види се целом својом фигуром, у мини сукњи ин чаргпама. Рекло би се, дакле, да је речи о каламбуру да иза сликаревог подсмеха не има и дубљих и сме лијих критичких прилаза неким од кључних институција _ савременог француског грађанског Аруштва. Матлен је овај циклус назвао „Мопштепзопгез". То је кованица која је настала спајањем две речи: „топштеп!5" (споменици) и „тепзопсез" (лажији

која би се могла превести као „Споменици-лажи"., Матленове _ визије — култур-

них споменика на које се ослања савремено француско грађанско друштво, имају, међутим, не само друштвено-критичких него и сликарских вредности. Критичари указују на његово настављање надреалистичке традиције и на ониризам, подсећајући на то да у сложеници „топитепвопвез" има и речи „зопве" (сан).

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Драгав М. Јеремић (главни и одговорни уредник), Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Бог. дав А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакци. је), Владимир Стојшин, Божидар Гимотијевић, др Ивав Шоп, Бранимир Шће. сановић. Техничко-уметничка опрема: Дра. гомир Димитријевић.

Књижевни савет: др Димитрије Вуче. нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, ар Милош Илић, Душав Матић, др Војин Матић; Момчило Миланков, др Арашко Ређеп, Јара Рибникар, Душав Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пол Шафер; Идејно решење графичке опреме: Богдав Кршић, 5;

Лист излази сваке друте суботе, Пена 3.. дин. Годишња претплата 60, полуго. дишња 30 динара, а за мностранство дво: струко. Аист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакци. ја) п 626-020 (комерцијално одељење и ад. министрација). Текући рачун:60801-601-2089. Рукописи се не враћају. Штампа „Гаас", Београд, Влајковићева 8.

„као што. је случај

· „затвора здравља"

· ном нето својим сликарским

ЛИСЈЕН МАТЛЕН ПРЕД СВОЈОМ МОНА ЛИЗОМ

Многе од његових слика чине се да су снови, па чак и кошмари,

са сликама зид — чувеног

покривеног скерлетним ружама или некадашњи дворац, а сада Палату правде, чије су куле добиле изглед инквизитора с кукуљачама. Тврдећи да се Матлен креће између каламбура и кошмара, неки критичари подсећају да је он близак чувеном белгијском сликару Ренеу Магриту. Матлен је,пак, сли кар који изазива много више паж ње својим · друштвеним ангажмавизи- које — приказују

јама стварности, пасе, према томе, можда с већом тачношћу може рећи да је реч о сликару који заступа сличну духовну и умелнтичткту оријентацију _ као Жан Жене у књижевности,

Збнрка иеламеке епиграфике Боене и Херцеговине

Прва књига исламске епиграфике у Босни и Херцеговини, објављена у издању „Веселина Маслете", обухвата "натписе на под ручју Сарајева и представља већ на први поглед једно од капиталних дела за изучавање културног наслеђа Босне и Херцеговине. Аутор овога дела Мехмед Мујезиновић обрадио је и на научном нивоу "презентирао – 1346 натписа, од којих 449 у целини, у препису ,и преводу, док остале само ексцептира, како би се избегла понављања када је реч о натписима исте врсте.

Мујезиновићева _ књига, као први део рада на прикупљању и обради исламске епиграфике на тлу Босне и Херцеговине, пружа својеврстан преглед једног вида културне _ традиције – босанских Муслимана. Мујезиновић је исламске натписе на оријенталним језицима _ (арапском и турском) посматрао са више страна, оцењујући њихов значај за историју, али исто тако истичући свугде где је за то имао разлога (а имао је веома често) и књижевну вредност текста, а нарочито калиграфску и уопште ликовну вредност натписа, као и пластичне и архитектонске одлике споменика коме натписи припадају.

Аутор се определио за регионалну поделу грађе, по урбанистичким целинама, махалама, 04 носно према споменицима (најчешће џамијама и мостовима) за које су натписи везани. У оквиру такве поделе обрађени натписи распоређени су хронолошким редом. Књига иначе обухвата период од краја. петнаестог и почетка шеснаестог века до најновијих натписа, с тим што је, разумљиво, више пажње посвећено старијим и у историјском погледу. .вреднијим · епиграфским споменицима.

Мехмед Мујезиновић се кори-

_ стио и грађом коју су прикупи-

ли и објавили његови претходници на том послу, о чему даје веома корисне библиографске податке, али највећи део посла. обавио је:ипак сам. Ваља истаћи изванредну акрибију аутора: натписи су пропраћени потребним преводом и коментарима, а. где год је то било могуће аутор је покушао да настанак појединих натписа ситуира у одређен историјски контекст. Пажњу привлаче и преводи појединих натписа, аутентични и верни, а понекади уметнички вредни,

Обрађени натписи често садрже тарих — врсту хронограма

_ којим се, путем бројне вреднос-

ти појединих слова арапског алфабета изражава година настанка споменика. Мујезиновићев збор ник исламске епиграфике омогућује стручњацима из различитих дисциплина увид у ову богату и занимљиву традицију бележења датума. Дело. је такође допуњено прегледним пописима и регис-

“

трима, као и низом копија, фотографија. и картом подручја на коме су натписи прикупљени.

(И. Ш) -

Први састанак португалских | писаца

Недавно је У ' Националној биб-

амотеци у Лисабону одржан први.

састанак _ португалских _ писаца (онло их је око којима су се многи тек у овој

прилици први пут упознали, зна“

тан број их је досад био принуђен да живи у емиграцији, а не мало их је писало под псеудони“ мима (у Португалији постоје и такве књиге на којима нема име. на писца, тако да оне остају као споменик · незнаном јунаку, не познатом борцу за демократију). . Скуп, на коме су португалски писци _ говорили о проблемима који их, узнемиравају — први такав скуп за тристо година трајања португалске књижевности — био би у време Салазаровог режима сасвим“ незамислив. Опш те стремљење било је да се определи позиција писца, да се искаже своје мишљење, тако да је из тога произашло читаво мноштво говора; било их је пе десет и шест, не рачунајући тридесетак иступа и реплика са места, „Нама је једноставно неопходно да се испричамо за свих четрдесет осам година ћутања — рекао је Мануел Алберти Валиетни. Укратко, . португалски пиаци , једнодушно подржавају демократску револуцију од 25. априла 1974. године, поздрављају дубоке политичке и социјалне промене, желе да определе своје место у револуционарној борби — та мисао је преовладавала у говорима свих учесника. Штавише, тражен је одговор на веома конкретно питање: како писац најбоље да помогне револуционарном преображају. „Место португалског писца је сада у војним гарнизонима, у _ фабрикама, У нашим забитим селима донедавно поробљенима од стране латифундиста и црквених власти" говорили су многи учесници скупа. Наглатплавано је да су писци — комунисти давали тон у асоцијацији писаца у току промена тако да, захваљујући – ЊИХОВОЈ водећој улози, многи писци непартијци мисле и раде као комунис ти. То су, између осталог, речи Жовзеа Гомеса Фереире, председника _ Асоцијације португалских писаца. А познати романист, песвик и драматичар Мануел ДИ

Фонсека каже да у току прве“

године револуције још нису створена дела револуционарне литературе, али та литеџатура ће се стварати, ствараће је писци који теже да буду гушће збијени, да буду у центру борбе и дау њој учествују свим својим бићем.

Занимљиво је да је последњег

дана скуп поздравио председник .

револуционарне _ владе, генерал Васко Гонсалвес, Представљајући „га присутнима Жозе Гомес Фереира је рекао како никад није мислио да ће за истим столом седети са главом португалске владе, и то на скупу писаца; штавише — додао је — са онима који су донедавно _ управљали Португалијом не би ни сео за исти сто. Председник _ владе је, поздрављајући писце, одао признање њиховим напорима, рекавши да су они веома допринели процесу кристализације антифашистичких _ тенденција португалског народа. · Рекао је, такође, да. револуција од њих очекује учешће и помоћ и да је прошло време у коме су писци веома често били принуђени да се крећу путевима другостепеног значаја у стваралачким процесима, укључујући ту и Сада је могућно учешће, оно се очекује, тражи се васпитавање народа, потребно је откривати путеве ка будућности, изучавати историју како се не би поновило оно што је толико дуго трајало. тристо), меру.

места и опшширности,

путеве формализма..

Верност научној. нетини

Мако је највећи број, текстова у совјетској књижевној штампи и пернодици ових дана, што је сасвим разумљиво, посвећен Ју. билеју Шолохова, то не значи да

су друга значајне, занимљиве и

инструктивне теме занемарене. Писано је, тако, у „Литературној газети" од 28. маја, веома опсежно поводом 70 тодшињице рођења

'Александра РБ. Корпејчука, „јел

пог од омих писаца који су по. ложили темеље младе совјетске драматургије“. а у истом листу, у броју од 4. јуна, ». Гладковскаја је објавила приказ књиге познатол истраживача историје совјетске литературе Е: Наумова „О спорном и неспорном" (Излавачко предузеће „Совјетски пи сап").

Све књите Е. Наумова проинзашле су из његових тумачења, из његових контаката са млади ма, аспирантима и дипломцима, студентима, дакле, тако Да је то одредило неке њихове битне осо. бености: _ искључивање – општих живост из лагања, поузданост и опредељеност оцене, умење да.се једноставно и јасно говори о сложе. ном, Треба, осим тога, имати на уму да је совјетска литература одувек била за научника поље битке за идејно-естетичке основе социјалистичког реализма, Да је научна разрада историје совјетске књижевности почињала изучавањем _ стваралаштва _ писаца који су се налазили на _ њеној тлавној мапистрали, да је Е. Наумов припадао поколењу изучавалаца _ Аитературе „на чијем је плећима била та срећна и бесконачно тешка обавеза — почети градити научну историју совјетске "књижевности" и да је жанр који је он највише волео монографија о писцу са истраживањем земљишта из кога је израсла једна литерарна појава.

По речима рецензенткиње, последња књига Е. Наумова (реч је о посмртном издању), „О спорном и неспорном", у ствари развија оно о чему је научник раније писао — овде су за њега важна имена Мајаковског, Горког, Јесењина, а присутно је и унутрашње јединство с оним што је раније написао: „Друштвена, грађанска позиција писца увек је била за овог научника одскочна тачка" каже ЛА. Гладковскаја. Теме о. односу науке-и пог литике леже у основи текстова ове књиге и увек су за њега биле централне. У овој књизи, у тексту „Живе странице прошлог", налазимо, по њеним речима, дубоко поучну садржину — „ревоауцијом _ диктиран нови однос књижевности и политике, неповратно рушење илузије о независности уметника од друштвене и политичке рбе, закономерно утврђивање _ лењинског принципа партијности", Чланак, иначе, на опсежан начин говори о књижевним _ кретањима двадесетих и' почетка тридесетих година, дотичући се многих конкретних списатељских судбина. Рецензенткиња, исто тако, као занимљиве истиче текстове „Служећи великим циљевима", два текста о Је-

' сењину, „Лењин о Мајаковском"

и „О времену п о себи" (о Мајаковском и о Пастернаку),.с тим што сматра да у овом последњем, узимајући Мајаковског као меру за опредељења идејно-уметничке вредности совјетске поезије, Е. Наумов није одолео извесном упрошћавању.

Е. Наумов, закључује Л. Гладковскаја, није стајао по страни процеса непрестаног усавршавања инструментарија совјетске науке о књижевности. Остајао је веран научној _ објективности ни пар-

тијности, увек је био веран себи, чиме се објашњава чињеница да многи његови текстови не застаревају. СА ИЗЛОЖБЕ У САЛОНУ МУЗЕЈА САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ — МОМ-

ЧИЛО КРКОВИЋ: „ПРОЦЕП", 1974, БИХАЋ

“