Književne novine
"ЛЕТОПИС екупштина (рпеке Извештај о раду Српске књижевне задруге у протеклој години, поднео. је секретар Српске књижевне задруге Милосав Мирковић, ма шездесет и седмој редовној годишњој -скупштини која је одржана тринаестог јуна ове године у сали Философског факул тета у Београду. Главни одбор је прихватио. информацију секретара Милосава Мирковића о раду Задруге у протеклој години џи закЉучио да су од шездесет и шесте редовне тодишње скупштине до ове, са успехом обављени многи задаци који су стајали пред Српском књижевном задругом. „Мако је оцењено као изузетно повољна околност то што је ова културна институција успела и успевала да одржи континуитет споја културне установе и издавачког предузећа, што јој 12. омоуућило да: остварује, за наш при-
Амке. изузетну издавачку улогу, напоменуто је да се Задруга из
године у годину морала суочава. '
ти са елементарним тешкоћама, пре свега: економске и финансијске природе. Стога се, унутар Српске књижевне задруге, и даље трага за формулом која би ову вашу установу у битно новим условима финансирања и у контексту. интересних _ заједница, представила као радну организацију и културну установу од посебног друштвеног интереса, тим пре што издања Српске књижевне задруге, и појединачно и својом целокупном | композицијом издавачког програма, одговарају удруженој функцији издавачког предузећа и културне установе.
Констатовано је да су књиге шездесет и седмог кола подједнако добро прихваћене како у јавности, тако и код књижевне критике. Мако је оквирни издавачки план за ову годину био много шири, Задруга је била приморана на: његово сужавање због неповољне финансијске ситуације, те ће. се тако, у оквиру шездесет и осмог кола, моћи да се појаве, измећу осталог, следеће књиге; Бодлерово „Цвеће зла", „Уклета острва" Хермана Мелвила, „Изабрана лирика" Добрише ЦесариЋа, „Дела и мајстори старе српске уметности" Светозара Радојчића, „Путници" Драгослава Миханиловића и Аруге. едицији „Савременик“ појавиће се песме Ивана В, Лалића „Сметње на везама' и романи Видосава Стевановића и Владимира Стојшина „Константин Горча", односно „Куглана“, док едиција „Књижевна мисао" обухвата само једну књигу, „Теорију о лепом у средњем веку" Розарија Асунта. Вероватно
· због овако неповољне финансијске ситуације, Задруга планира _ остварење једног значајног пројекта тек за крај 1976. године: Изабрана дела Максима Горког у 'аванаест књига. Треба напоменути да велико дело Максима Горког већ дуже време није приступачно · широком кругу читалапа, а његове се књиге ретко појављују чак и у антикварницама.
На крају је Скупштина обаве-
штена и о предлогу председника Српске књижевне задруга, књижевника Ристе Тошовића, о потреби оснивања награде Српске књижевне задруге за једногодишњу књижевну продукцију у оквиРу Задруге. (Д. Ј. К.)
Денне (мит, ватрогасац и писац
Недавно је нашу земљу посетио један, по много чему, необичан писац. Јер, ако је неко ватрогасан, ако је магистар књижевности и ако му је прва књига амерички бест-селер (скоро преко ноћи преведена на девет светских језика), а уз све то има само 34 године, очито је реч о необичној личности. ;
Реч је о Аенису Смиту из Њујорка. Шта је то што код Смита, може се слободно рећи, на пречац фасцинира саговорника. Истина је да његова прича има елементе оне типичне америчке приче о успеху, муњевитом, и често за неупућене, · невероватном. Али, Денис Смит је понајмање млади писац опијен. успехом; Није реч о писцу-ватрогасцу
који ради као функционер, или.
организатор посла у неком од стотине њујоршких центара ватрогасне службе, већ је он унстину ватрогасац, онај који дирекгно: таси пожаре са шмрком у
РУЦИ. 070. | . · , Смит није бацио своју „крпу 'за прање судова" као многи ус-
'
ДЕНИС Смит
пели Американци и кренуо новим путем славе и благостања. Не. Он се, после ове европске турнеје (СССР, Пољска, Југославија), враћа шмрку и ватри, на редован свакодневни посао. На питање докле ће бити ватрогасац одтовара питањем — зашто би то уопште и престајао да буде; на питање да он сада мало можда не кокетира тиме што је позпат писац, а ватрогасац, одговара, — свакодневна борба и сучељавање са крајњом опасношћу и неизвесношћу „за сутра", открива велики извор књижевних надахнућа м простор сваколневног спознавања себе и живота; на питање како може да у себи помири две личности и да као интелектуалац ми даље ради посао ватрогасца, одтовара — то што је магистар књижевности само помаже ватротасцу-писцу,
Млад је Денис Смит, релативмо, и, скоро је ситурно да неће Лочекати пензију као ватрогасац, ЛАм, сигурно је м то да не личи на оне наше стотине и стотине „наиваца", који већ с муком носе извесне сељачке одоре кал полазе на европске пијаце наивног сламкарства. Не личи на нашег радника-песника „који, чим објави прву књитицу чини све да на даље буде само песник и никала више — радник за машином. Ту је Смит свакако особен, Није ни похлепан. Није ни наиван. Јер, тешко је одолети понудама филмских парева („Парамунта"), али је још теже не упетљати се у те мреже и изборити се за своје. Ја нећу, каже, да се од мојих романа праве обојени спектакли
шарених с лажа, Филм да, али Арукчији, Откуд Смит у Југославији,
Радник-писац хтео је да посети неколико радничких земаља. Са сетом каже да се у земљама које је сада обишао осећа велика Аруштвена разлика између писаЦа и радника.
Пореклом. је Ирац. Почео је да ради са 15 година. Гасио ватру и студирао књижевност, тасио ватру — писао, вукао ужад и магистрирао. И сада гаси ватру им спрема нови роман. ПланниРа нове књиге, али не планиђа да остави посао ватрогасца. Вероватно ћемо га ускоро читати на српскохрватском.
Тожно је, али истинито, мноти ће на ово рећи: „То се само може у Америци, то се тако на Западу може". Истина је на друтој страни, јер, то се може свутде по белом свету ако се човек пасије упорно бори за своја опђедељења. Кала сатоворник чује шта је Денис Смит радио посдедњих десет година, и успео,
постиди се што је неке сопстве-.
ме напоре називао страшним нагорима и одрипањима.,
Ратко Адамовић
КАПЖЕВНЕНОВИНЕ
Тређшвачка одбор: ар Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Малић, др Драган М. Јеремић (главни 8 одговорни уредник), Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Бог дан А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакци. је), Владимир Стојшин, Божидар Тимо тијевић, др Ивав Шоп, Бранимир Шће. пановић. Техничко-уметничка опрема: Дра-
гомир Димитријевић.
Књижевни савет: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, ар Милош Илић, Душав Матић, ар Војив Матић, Момчило Миланков, ар Арашко Ређеп, Јара Рибникар, Душав Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пол „Шафер. Илејно решење графичке опреме: Богдав Кршић, 3
Аист излази сваке друге суботе. Пена (3. дин. Годишња претилата 60, полуго. аишња 30 динара, а за иностранство дво.
·уструко. Лист издаје Новинско-издавачко
у чредузеће „Књижевне новине", Београд, „Француска 7. Телефони: 627-286 (редакци, ја), и" 626-020 (комерцијално одељење м ва.
министрација). Текући рачун:60801-601-2089. "Рукописи се не враћају, Штампа „Глас“, Београд, Ваајковићева 8.
· пуној
На крају _ оперске сезоне
За који дан и позоришта ће зат-
ворити врата, почеће по новинама да се своде биланси, који ће, као и обично мало кога обавезивати и интересовати... Навикли смо већ да се ти биланси пишу и читају са једним посебним фиАозофским миром... А публика је код нас стрпљива, њу најзад нико и не пита... Она има да буде потрошач ако хоће да буде културна.
И стога, више по „дужности" а мање из уверености да ће тобити „претећи“ глас јавности, питамо се, између осталог: докле ће у нашим оперским представама владати „интернационални“ Аух.. докле ћемо се стидети свог милозвучног, лепог народног језика, и слушати једнако почетнике као и прослављене звезде у италијанштини, коју, узгред речено, грдна већина и на сцени и у публици — не разуме! И коме и чему та мода служиг... О томе да многи певачи и кад не домаше тонове верују да им глас на „италијанском“ боље звучи... о томе да има неких који и не помишљају да овом нашем барбарском језику поклоне своје величајне гласове... о томе да је та инфицираност већ једна велика епидемија... о томе, дабоме, не вреди ни говорити... Можда би требало рећи тек да је-то једна кудтурна.. орамота, утолико већа шо се одвија под кровом једне такве, да не кажемо националне, институције која се зове Народно позориште! Колико је то већ постало и комично нека послужи пример једног скорашњег „Трубадура“, у ком је једна од примадона певала, наравно, на италијанском а њена слушкиња, наравно, на нашем. И кад је након уводне арије примадоне слушкиња запитала на нашем језику: „Шта то рече2", цео млади партер се гласно насмејао! Да А се неко запитао: чему после тог смеха сва страдања _ Леоноре2 Напослетку, зар је одиста потребно било какве аргументе наводити у прилог напуштања те опаке праксе222 Или треба бити једноставно груб и неотесан, па рећи ко не жели да пева на нашој сјени на нашем језику — тај би требало да са ње оде2 Да напоменемо, у Загребу, Скопљу, Љубљани, Сарајеву... чак странци који су ангажовани морају да певају на нашим језицима!
То језичко шаренило, тај колонијални дух, тај стид — пред куатурним _ странцима, _ видели смо и за време гостовања славног баса Боналда Бајотија, који нам се после четири године опет представио својим Филипом у „Дон Карлосу". Звучно најављен као први бас белканта, што није његова кривица, Бајоти је успео да да доказе о свом изразито лепом и звучном басу, који зна понекад и да наглашава и боји, али који увек задржава ону племенитост и мекоту звучања, која га и чини великим. О неком психолошком продубљивању, о тражењу ослонца у специфичности улоге, о изналажењу оног што чини улогу његовом својином, тешко сје говорити. Бајоти се држао једног основног расположења од почетка до краја, једног исфорсираног краљевског достојанства, које колико је уопштено толико и не даје велике пансе, а поготову не оне које такво тумачење бележе у летописе за потомство. Уосталом, овако сложене драмске личности биће да и не одговарају природи његовог · лирског гласа и стога верујемо да, је изванредан Гвардијан, Закарија, Оровезо, Гремин, Сарастро свој у свим оним улогама које зраче унутрашњим миром без великих драмских уз лета и излива. Ми тиме, дабоме, ни уколико не умањујемо величину“ Бајотија, већ указујемо на наше мишљење да нам се представио улогом која није могла у мери да открије његове праве вредности.
Већ је уобичајено да Само Хубад долази на гостовања у нашу
Оперу да буде краткотрајни „пур-.
гаториј“ за неке расклиматане представе, али најпре и претежно да „среди" оркестар, који га увек оберучке прихвата, Све што бисмо могли рећи после његове „Аиде" (која је, дабоме, опет ишла у српско-италијанској верзији!!!) јесте. то: треба Хубада на сваки начин ангажовати за сталног диригента. Изврстан музичар, велики ауторитет за цео ансамбл, типичан, оперски диригент који уме да држи и да води ансамбл (мада су и њему први терцет и неки краћи ансамбли успели да „одоле" у својој самосталности!)... а све су то одлике које би се крајње позитивно одразиле на ниво ' представа. |
Слободан Турлаков
ЗОО а
МИЛЕНА ДАХ: ГАЛЕБ КОЈИ ХОДА
„Галеб који хода“ Милене Лах
Скулптура „Галеб који хода" загребачке академске вајарке Милене Лах однедавна краси једну алеју у Бадкројцнаху # СР Немачкој. Ову скулптуру наша вајарка је израдила у оквиру једног међународног симпозијума, на којем су учествовали уметници из САД, СР Немачке, Аустрије, Југославије, Румуније и Јапана. Њиховим трудом једна. пешачка зона добила је нови социјално-ликовни концепт. „Галеб који хода" је висок четири метра и рађен је у црвеном камену, који је вајарка сама исклесала из блока исеченог по мери и донесеног непосредно из каменолома, Овим де-
лом наша уметница је желела. да ·
изрази идеју вечите вере у човека, да створи једног новог феникса, да оствари један од снова свакога човека: кретати се у простору и времену, летети, бити галеб. До сада Милена Лах је учествовала на четрнаест разних вајарских симпозијума, како у нашој земљи тако и иностранству. Иза ње остало је у разним полнебљима четрнаест, углавном, великих вајарских дела, која испуњавају простор у којем се људи крећу- и живе и веселе их. Она је, уз то, била. и један од идејних и техничких организатора Лабинског медитеранског кипарског симпозијума, основаног 1970. тодине. Прошле године, као члан Европског скулнторског симпозијума у Св. Маргаретхен у Аустрији, учествовала је и на вајарском решавању центра града Беча, а затим је суделовала на међународном симпозијуму у Нојмаркту у СР Немачкој, где су скулптори из разних земаља радили на експерименталном формирању једног гробља. Радила је и на познатом међународном симпозијуму у Аранђеловцу, где је израдила скулптуру „Три жене иду", која сада краси круг пиротске фабрике „1. мај". У сваком случају, дела Милене Лах, присутна у. многим земљама, сведоче о једном врло успешном стваралачком прилазу не само скулптури. него и испуњењу животног простора, које има. не само естетску него и друштвену функцију, те се њеним радом и успесима на међународном плану можемо поносити. .
Дуг пијетета према Чехову_
Минула _ јубиларна годишњица. смрти А. П. Чехова (умро је 1904), с обзиром на давнашњу
популарност овог писца код нас, овога пута није. обележена не ким импозантним "приредбама или ' манифестацијама, али .— мада, је то прошло скоро незапажено — донела је један крупан и трајан допринос његовом признању и афирмацији, Говоримо о подухвату издавачког предузећа „Рад“, које у свом програму иначе има хвале вредан . задатак: упознавање наших читалаца с делима руских и других класика (сабрана или изабрана дела Пуш кина, Љермонтова, Лава Толстоја у 20 томова, Достојевског, је данаест издања, Јесењина, Золе, Игоа и др., а овог пута се олужило код нас устаљеној наклоности према писцу који већ скоро осам деценија било у књижевности, било на позорници и телевизији, у науци или школи, заузима непоколебљиво сигурно место, Дуг пијетета према А. П. Чехову се изразио у штампању савремено опремљених сабраних
дела (приповедака и драма) ге вијалног и увек присног читаоцу писца хуманиста,
Код нас је Чехов увелико пре. вођен _ релативно Убрзо | након појављивања у Русији — где је избио на књижевну површину пред крај прошлог века — па и касније, до данас, прво у дневној штампи и часописима, а затим у књигама и на сцени док није доживео потпуну афирмацију крајем тридесетих година штампањем сабраних дела у из дању „Народне просвете" у четрнаест томова. У предратним књижевним токовима то је био крупан књижевни догађај лепо примљен и од читалаца и од критике,
Разумљиво је да се данашње, ново, издање разликује од оног пре више од три деценије. Сада су текстови преведени из послед.њег совјетског издања целокупних Чеховљевих дела (Држ, из дав. пред. уметничке Литературе, 12 томова, 1963. год.) које је код нас, у избору дра Милосава Бабовића, сажето у десет књига, где је стало све најдрагоценије из Чеховљева књижевног насле: Ба. При поређењу овог издања с предратним пада у очи да се за протекло време развио и обогатио наш књижевни језик, а за двадесетак последњих година знатно напредовала преводилачКа техника и вештина. Та раз лика даје су уочити због делимичне замене старог преводилачког тима новим млађим снагама. Друга новина је у томе што уз текстове имамо веома садржајну, књижевно написану, оригиналну опсежну студиту о Чеховљеву стварању од дра Милосава Бабовића. 5
Студија је подељена у два деАа, У првом се разматра приповедачки рад, а у другом драмски опус А. П. Чехова. Бабовић групише. приповетке по тематским крутовима, што његовом излатању Даје преимућство складне композиције и јасне преглед: ности. Поред виспрених личних запажања и тумачења, духовите Бабовићеве · анализе су формуАмсане на подлози савремених теоријско и историјско књижевних схватања, тако да ова концизна и топло написана студија представља први код нас савремени приступ (и – одговарајућу оцену) стварању тако блиског и Аратог нам уметника. Анализа незаборавне _ Чеховљеве „Степе" овде може послужити као класичан пример ове восте радова, Ту се јасно уочава Бабовићева тежња ка одређивању Чеховљева уметничког поступка и откривању 'уметникове технике, углавном, у области тематике и при. поведачке структуре.
Исто тако су пронипљиве и мотивисане анализе Чеховљевих драма, чије значење и вредност писац _ предтовора _ формулише овако: „Мако славан у свету као новелист, Чехов је исто тако веАик као драмски писац. Дошао је после Грибоједова, Гогоља, Островског и ЛА. Толстоја, али њега од претходника не дели само време, нити средине које слика, већ пре свега што је превазишао традицију и створио нову драму у руској књижевностми. У овом стваралачком подвигу он „се, природно, наслања на европску модерну Ибзена, Хауптмана, Метерлинка — ами су његове драме трајније присутне на репертоару светске сцене, а то значи да их је стваралачки надмашио". — Мосталом, збивања на нашим позорницама само потврђују Бабовићеве поставке. Тако ћемо се у новим преводима и на репертоару нашег театРа поново срести с неумрлавпм, увек актуелним Чеховљевим ликовима, помало карикираним али зачудо распрострањеним, и чути његову ТОПАУ реч о тужним и смешним _ слабостима човека, о изјаловљеним надама и промашеним циљевима у животу,
На крају, једна напомена у вези с издавањем дела страних класика. |
ЗачуБује _ неугодна пракса у нашој књижевној периодици: Док се појединим књигама савремених писаца посвећују читави ступци и стране критичких разматрања, такви крупни културни догађаји као што је објављивање на нашем језику сабраних (или изабраних) дела Шекспира, Золе, Л. Толстоја, Игоа нап Достојевског не привлаче пажњу књижевних хроничара, пролазе скоро незапажени мада би могли бити захвално и широко поље за истраживања књижевних теоретичара и историчара.
Петар Митропан