Književne novine
“ји. Јер
_ исписаног
СТАВОВИ
ПОМОЋ писцу – помоћ књижевности
Наставак са 1. стране
Зак новинарског, лекарског, дневно интензивно, прековре мено, по неколико часова свом књижев ер та на
у ном делу, јер тај рад исцрпљује. Не пледирамо ни за какве идсалне услове за рад писаца, ни за какве посебне привилегије, бенефиције. Реч је, пре све га, о једној евидентној чињеници: као што сваки посао, ако хоће да се обавља ваљано и у корист друштва, захтева ангажовање читавог чбвека, свих његових способности, тако и књижевни посао, уметност уопште, захтева ангажовање це локупне ствараочеве енергије, и то у време кад је она за такав рад најспремнија, најорнија.
За књижевника је од пресудне важности да се посла прихвати у правом тренутку, оном кад дух до. лази до усијања, кад се стваралачкој идеји не сме допустити да ишчезне у ванлитерарним околности“ ма, већ је треба регистровати одмах. За сазревање идеје, као и за њено обликовање, некад је потребно више а некад мање времена, али је готово увек нужан одређени штимунг за рад, атмосфера која погодује развијању креативног процеса, Тај процес се развија зависно од различитих околности, као и од навика самих писаца, о којима треба увек мислити као о
различитим | индивидуалностима. · Неки писци, на пример, најбоље могу да стварају ноћу; другима
погодује више јутро или предвечерје. Једнима више погодује самоћа предграђа или сеоска околина, други добијају инспирацију ако су у контакту са динамиком велеградског живота. Неки, као Хемингвеј, могу да пишу стојећи, некима је, опет, потребна удобнија фотеља. Док су песник Шилер и Франс волели да им се у соби радној осећа мирис свежих јабука док раде, дотле је Горком била потребна лула, а Бури Јакшићу и бокал вина да би могао да се инспирише, Писцима осу, без сумње, неопходни тренуци посебних узбуђења да би могли да ства рају. Нису у питању никакве нас траности, већ навике које подстиче сама природа уметничког рада,
Стваралачка кондиција, разумживо, у свих писаца није нити може бити писта. Ретки су данас пис-
"њи који би били у стању да, као _Балзак, месецима раде по шесна. "ВеЕт или више часова дневно;
Но ипак тргба рећи да их није мали број који, узимајући у обзир и време проведено у другим службама, раде по четрнаест сати дневно. Једино на тај начин и успева“ ју да буду у току свега оног што се збива у књижевности и да непто створе. | Ј
„Изненадно буђење литерарних намера и склоности показује да је човек одједном постао свестан сво јих прикривених тежњи које је дуго времена пре тога носио У себи уз друге посебне психичке особине и диспозиције", вели Јан Парандовски, коме можемо захваАнти за многа дуцидна запажања о положају писца и особинама њетовог рада. То изненадно буђење, кад је последица самог инстинкта писања, много је плодотворније од стања духа кад писац покушава да се искључиво рационалним пос тупком стави У службу некој иде“ а књижевност је пре свега ~“ способности да се искуству и способности“ обезбеди обликовање средствима која изазивају најдуо“ љи уметнички утисак. Без таквог уметничког утиска незамисливо је снажно књижевно дело; у против. ом. случају, књига је само хрпа материјала и ништа више,
М наше време, кад се свуда даје приоритет стзактним наукама, мноти ће сумњичаво завртети тла вом при констатацији да је „њи“ жевност предодређена да заустави време у његовом рушилачком току", утолико пре што се над човечанством надвисила авет атомског рата. Ипак ћемо. се сложити с Јаном Парандовским уда је она. (књижевност) сила која зауставља у вечној садашњости _ све што се било када могло догоди“ ти". А Како у светлу овакве улоте књижевности видети положај савременог писца2 Стоје ли њему на
у све могућности за та“
располагању
кав стваралачки рад2 Да ли је о равноправан са осталим _ трудое“ ницима:
Друштво ништа не инвестира у једно књижевно дело у фази и тежој за његову реализацију. јађ онда кад се оно појави као тот производ, оно га преузима и оре љује. Дело од тог момента не би. ва само културни већ и приврелни фактор: око његовог издавања ангажује се читава бригада људи разних стручних занимања. Дело
ПБИЕВНЕНОВИНЕ 1
на неки начин, ако гледамо са привредног становишта, постаје си ровина «која добија индустријски облик. Писац, врло стрпљиво, по тодину или две дана од предаје рукописа, чека да добије награду за вишемесечни или вишегодишњи рад. Издавач ће, пак, узети дело у разматрање ако гаји поверење у
пишчев таленат, иначе се неће у-
пуштати ни у минимални ризик око његова штампања. Но да ли ће пишчев рукопис бити прихваћен или одбијен, зависи од више чинилаца, међу којима субјективни итрају важну улогу. Напме, може се десити да се рецензенту књита не допадне и да се после неколико месеци чекања на одговор писап доведе у положај продавца који је узалуд чекао на купца. Ако буде имао среће да дело буде прихваћено, писац се уопште не сме упуштати у пенкање око хонорара, јер у противном може доживе ти да му издавач окрене леђа.
У третирању пишчевог положаја у друштву наметнуло нам се једно поређење са националном економиком. Узмимо, на пример, једну фабрику. У њу друштво, најпре улаже огромне инвестиције, обезбеђује пројекте, извођење радова, обезбеђује машине и сиро-
7"
ца је да се многе репродуктивне уметности и делатности боље финансирају него креативан рад. Зашто је то таког Зар у садашњим друштвеним условима нисмо ос тварили услове за правичнију расподелу средстава2 Она се и ос тварује у многим областима, али је књижевност као стваралачки процес некако остала ван видокруга оних који одлучују о додели средстава. Помоћ књижевности додељује се, углавном, у виду дотација за штампање књига или накнадне допуне хонорара, а много ређе и много мање као помоћ писцима у току самог стваралачког рада. Ако рад и радни успеси од ређују материјални и друштвени положај човека у друштву и ако је недопустиво искоришћавање туђег рада у било којем виду, писац има право да као стваралац, као непосредни произвођач тражи равноправан третман. Да би се такав третман писцу пружио нужно је да друштво има у виду специфичност књижевног рада и његовог вредновања, које се не може вршити објективним мерилима већ је у зависности од укуса, идејног и естетског критеријума, променљивости расположења књижевне публике, као и од низа друпих фактора.
Можда ће неко помислити да се залажемо да се писцима пружи нека синекура, каквих је, уосталом, било и каквих и данас има и у нашем друштву, у разним ви довима. Тај остатак односа према раду и његовој вредности, из времена кад су саме функције доносиле доходак и кад личности на њима нико није обавезивао ни на какав рад, ту и тамо и данас се протеже. Писац, међутим, не тра-
МОМЧИЛО АНТОНОВИБ: „САН ЗА МОГА СИНА“ (ЛЕТЊИ САЛОН КУЛТУРНОГ
ЦЕНТРА БЕОГРАДА)
вине, третира тај објекат доста Ауто као „предузеће у изградњи" и запошљава знатан број људи које редовно награђује пре него што је проверило целокупан ефекат ор ганизације производње. Често се изградњи многих пЉфивредних објеката приступа без довољно прорачуна и друштво излаже не малом ризику, али се све то ипак дешава у области економике, Непосред ног произвођача друштво финансира у току самог рада и од њега не очекује финалне производе уко лико фабрици не обезбеди сировине. Зашто се, рецимо, и пишчева стваралачка радионица не би третирала као и „предузеће у изградњи'2 Зашто писац не би био изједначен са квалификованим радником или инжењером ако друштву треба да пружи квалитетан културни односно. уметнички производ Зашто би он морао да улаже ванредне напоре да би дошао до таквог дела уз награду која је често понижавајућа2 Зар није више него иронија кад писац за свој роман од 300 страница добије износ у висини две-три ме сечне плате техничког уредника у штампарији или чак месечног примања аквизитера који продаје њетове и друге књиге2
Пођимо у поређењу даље. Друштво организује такође многе научне, просветне, културне и уметничке установе п у њима обезбе-
Вује све потребне услове за рад.
кадровима _ различитих стручних профила, Тако је један научник или историчар плаћен за свој ис траживачки рад У лабораторији или институту; глумац и режисер за глумачки и режисерски рад; ауфлер за дошаптавање глумцу, инспицијент за свој део посла, техничари за померање кулиса или за осветљење; библиотекар, опет, за издавање књига итд. А ко финансира писца док пише „делог У позоришту сви примају редов: но плате за приказивање пишче-
ве драме, али он више од две то
исплаћен хонорар раван једној глумачкој плати, Пита ли се ко колико је времена и енергије изгубио пишу. ћи драму2 Не, то се обичио не пи-
дине чека да му буде“
тају ни сами љ„уди којима би та
драма требало да буде најсхватљивија. Је ли погрешно захтевати да друштво пронађе сфикаснији начин за ипвестигање У_књижев.
ност и уметност уопштег Чињени“
· жи, и не би смео да тражи, ника-
кву синекуру за пландовање, за беспосличење којег често има у нашим предузећима и установама. Он сматра да би својим талентом, радом и вредношћу свог дела, које је друштвено трајније и употребљивије од многих других пронз вода друштвеног рада, могао да равноправно учествује у расподеам друштвених средстава. Блиска му је идеја, ако је већ осведочен и плодан писац, да његов рад на књижевном делу буде финансиран као и рад осталих трудбеника (а да се при том не поставља питање његове уметничке слободе, као што се не поставља ни другим трудбеницима у њиховој делатнос ти). Овако, препуштен себи и самовољи издавача, он је обесправљен, а његов рад ниподаштаван. Што је талентованији, то је обично и скромнији и није склон да се утркује са другима за успех по сваку цену. Међутим, не може би-
| ти равнодушан према свом поло-
жају који му не допушта да се до краја посвети стваралачком раду; напротив, често је због тога резигниран. 6
Неки сматрају да би писац требало. да буде плаћен бар као. висококвалификовани мајстор. Ако се рачуна да од аутора месечно не би требало тражити више од табака добре прозе, тај пишчев учинак би био пристојно награђен. Он, међутим, за табак прозе данас прима само четвртину месечних принадлежности једног квалификованог радника, или мање. Верује се такође да би један афирмисани писац, који за собом има десетак добрих књига, у погледу натрађивања месечног могао да буде У ранту високог службеника. То, додуше, код писаца изазива под смех, јер ауторски хонорари и за најбоље романе, на којима се у интервалима. радило по две или три тодине, прилично и опорезовани, не достижу износ једне такве плате.
Посао писца није механички, рутински, него новаторски, проналазачки. — Једном — употребљена средства изражајна писац не сме поновити у наредном делу, јер би себе осудио на пропаст. Дело пишчево је резултат многих непроспаваних ноћи, праћено увек одрицањима од ситних породичних и дру“ гих интимних задовољстава, о чему се мало води рачуна. Ако изузмемо неколико школских писаца,
-све препуштено - његовом · њу, односно могућностима. дољте
остали раде у околностима које
негативно утичу како на уметнич: ки ефекат самог дела, тако и на њихово здравље. Књижевни посао не трпи половичност и зато писац до Коначног уобличавања ,своје идеје исписује хиљаде страница од којих се добија синтеза свега што је желео да саопшти. Његово дело је изложено суду јавности не само у садашњости него м у будућности, Ако један квалификовани мајстор или инжењер у свом лос лу направи неку грешку или прави промашај, обично се за'то зна у кругу фабрике, радне јединице; кикс једног службеника. такође се коментарише у кругу установе.
· Ако, пак, писац омане у свом делу,
читава јавност је упозната са ње товим промашајем, поготову. ако се он збива у сфери илејно-политичког третмана одређене проблематике., Тиме је писац често дисквалификован за дуже време "1 мора да уложи двоструки напор да би новим делом повратио нарушени или изгубљени углед. Друштву се каткад чини да пи“ сац и нема разлога да негодује због свог положаја. И писац сам понекад бива дирнут пажњом која му се указује на разним књижевним _ приредбама и фестивалима); нарочито је узбуђен кад за своје дело прима неку награду као друштвено признање за свој рад. Али та пажња и те награде само су део оног чиме би друштво требадо да окружи писца и његово де до. Јер оно врши вишеструку улогу у друштвеном животу: културну, уметничку, идејну, васпитну. Ђез књижевних дела се не да замислити културни прогрес једног народа. Кад се књижевно дело наБе у колотечини издавачке про
дукције, оно постаје чинилац и у производном процесу: уредници, ррецензенти, лектори, словослата-
чи, коректори, књитговесци, аквизитери, књижари, као и илустратори, сви се они баве _ обликовањем књиге, она постаје предмет њихове активности а ова извор њи хове зараде. Без ауторских дела стала би целокупна издавачка производња. Сви који су ангажовани на издавачком, односно графичком обликовању ауторског дела У друштву су третирани на релативно солидан начин и награђени у зависности од стручности и квалитета рада. Једино писац, најважнији произвођач; креатор дела, остао је по страни и нема никакву могућност да измени свој поло. жај нити да оствари већа права; ретко та има и у издавачком савету. |
Издавач је најважнији посред ник између писца и друштва, али се он према аутору најчешће поставља као купац према продавцу. Издавач је раније располагао 38коном утврђеним мерилима за пла ћање ауторских хонорара; сада је нахође-
могућности су такве да издавачи нису у стању, мада би често искрено желели, да писцу обезбеде одтоварајућу награду. То диктирају и објективне околности. Издавачка предузећа располажу ог раниченим тржиштима, па тиражи књига не прелазе минималне границе. Чињеница да смо земља У којој се мало чита а има отроман број неписмених такође негатив. но утиче на положај писца и из: давача. Библиотеке су, пак, слаби купци књига јер немају довољно средстава нити простора за смеше тај нових издања.
Но, све о чему пишемо није ствар. нимало нова. Историја књижевности нам говори да књижевност није никада пружала писцима материјалну обезбеђеност, сем у ретким случајевима (Дима, Вал: тер Скот, брачни пар Браџнинт). Још је Петроније рекао, зачуђен: „Не знам како долази до тога да су беда и таленат рођени брат и сестра". Једна економска историја књижевности пре би могла показати колико су разна друштва била равнодушна према писцима и њиховим судбинама и делима нето што би пружила уверење о бризи за њихов положај, рад и перспективу. Парандовски каже „да се друштво тешко мири са мишљу да књижевност заслужује његову
ње", наставља он, „с којим се примају поједина дела, нити поштовање које се указује појединим књи жевницима — не помажу ту мното", Данашњи песник не треба да
_ страхује да ће за њим, као некада за · Петрарком, трчати
мецена моле-
ћи га да му пише стихове, а још
81 “
5
44 А
4 Ц
Ка 4
бригу и старање". „Ни одушевље-
мање може помишљати да ди, по пут Филс са, могао да удара на. мет издавачима.
Историја свих југословенских митература, као и литература на родности на нашем тау, показала би да је спромаштво увек пратиХо наше писце и по правилу униш тавало њихов таленат. Подаци из послератног сопајалистичког развоја показују да смо у многим 06ластима постигли велики напредак. Наша литература је, захвауџјући добрим могућностима за школовање деце радника и сељака, добила огроман број даровитих писаца, чији би таленат највероватније закржљао да степен друштвене бриге о њиховом развоју није био далеко већи него
"раније.
Мора се признати да статус пис ца не зависи само од односа друштва према њему, него и обратно. Критеријум за. примање у ред књижевника морао би бити оштрији, а бојати се да се са њим помало и шпекулисало. У Волтеровом речнику стоји: „Онај ко ни-
„је читао ништа друго осим. рома-
на и који ништа друго осим романа није створио, ко без икакве суме знања склепа неколико проповеди — тај неће бити уврштен у књижевнике". Ако би се овај Волтеров критеријум применио у нас, можда би наша удружења имала осетно мање писаца, Нека од њих су се, у сарадњи са републичким заједницама културе, изборила за нешто повољније хонорисање књи жевних дела, за запошљавање писаца у разним друштвеним службама, али је све то недовољно. Јер ако нас већ и Мирослав Крлежа упозорава да се књиге упишу у условима тако биједним, да хонорари за најквалитетнији. поетски, белетристички или есејистички рад не достижу по табаку мјесечну плаћу једне чистачице", разлога за аларм има доста. На жалост, писци нису јединствени у својим захтевима нити умеју да темељито анализирају своје потребе.
Кад пледирамо да се побољша. положај уметника, имамо у виду пре свега потребу да друштво потпуно материјално обезбеди најзначајније књижевне ствараоце. Њихови су захтеви скромни. Писиу није потребна никаква раскош, никакве виле; нужан му је стан са извесним комфором, радна соба, довољно средстава за попуњавање библиотеке, као и за нужна путовања. „Буџет неопходан за једну такву егзистенцију“, вели Парандовски, „ни у ком случају не прекорачује тенералску категорију. Историја не зна ни за једну ДРжаву која је била толико сиромаш на да није могла издржавати своје генерале, али су постојала, па и данас јопт увек постоје, велика и богата друштва која никада нису ни помислила да својим ктвижевницима пруже и обезбеде такав финансијски ранг".
Ово поређење Парандовског до ста је поучно; но далеко смо Од тога да сматрамо да би свим члановима удружења писаца. требало обезбеђивати овакав финансијски ранг. Ако би врхунским писцима била обезбеђена материјална егзистенција, као и онима који су се осведочили као писци озбиљне снаге и друштвеног ауторитета, њихова места у разним издавачким предузећима, у којима би они остали као чланови издавачких савета и задјежани као рецензенти или чланови проширених редак“ цијских одбора, могли би заузети неки даровити млађи писци, којама би на тај начин биле пружене повољније могућности да се као писци доказују. Редакције лис това и часописа, као и радија и телевизије, требало би да упосле далеко већи број писаца, чије би обавезе биле тако подешене да им не сметају у креативном раду. Ако би био основан један _ литерарни фонд у који би се стицала средства од опорезивања дела мртвих и живих писаца, као и помоћ коју би пружале републичке и покрајинске заједнице културе и друге друштвене организације, многи писци би могли да рачунају на је дногодишње или двотодишње стипендирање, уз уговоре који би их обавезивали да издавачима пону: де одређена дела: романе, књиге приповедака и есеја, збирке песама, као и дела за депу и омладину. Друштвеним договором могло би се постићи да писци који раде у разним редакцијама могу да добију дуже одсуство да би могли да се посвете књижевном _ раду. Нешто повећаним радом њихових колега биле би испуњене обавезе у програмима рада тих редакција. Тако би сваке године, у сменама, писци добијали стваралачки до пуст и интензивније се посвећивами књижевном раду.
Овде су наведене само неке иде је, а могућности да се писцима створе повољнији услови за рад и боље награђивање нису мале. Неопходно је да се оне пажљивије анализирају и да се путем друш твеног договарања дође до нај прихватљивијих ставова и реше ња. На тај начин би се олакшало и писцима и њиховим удружењима; било би створено далеко више и квалитетнијих књижевних дела, побољшао би се статус писаца и њихов рад би добио адекватниј цену.
Драгутин Вујановић