Književne novine

| АВЕ КЊИЖЕВНОСТИ.

Наставак са 1, стране

метроподи и књижевности која се развија у провинцији. Поне кад се у Београду чује за неког занимљивог човека који пише не што што би могло да се објави, али и то је више ствар случаја него што постоји нека приснија веза па да ове ствари буду сасвим нормалне. Додуше у сваком граду постоје један или двојица писаца. који имају интензивне везе са књижевним круговима у Београду, као што постоје и они писци које је Београд прихватио иако их њихова средина игнорише или одбацује. Али то су изузеци који само потврђују истинитост онога што хоћу да кажем Постоји једна подељеност између књижевности која се развија у Београду и књижевности која настаје ван њега.

Можда се нигде више та појава не уочава него када је реч о приказима, оценама и рефератима о књигама у нашим листовима и периодичним публикацијама, Могло би да се тврди да приказа књига које излазе у провинцији тотово н нема, Ако их има то је ствар случаја, тренутног одупјевљења или разочарења реџензента неком књигом коју је прочитао, знак пријатељске, сентименталне пажње према пријатељу и Аругу који има ту 'неприлику да живи у провинцији. Да ли наша званична критика са олимпијске висине гледа оно што се збива у провинцији и не сматра то лостојним пажње, да ли доста те продукције, као и сваке књижевне продукције уосталом, у свим литературама, није ни достојно неке пажње, да ли постоје уредничке предрасуде исто тако јаке као критичарске, јесу питања на која се не може дати поуздан одговор из простог разлога што су у њима добрим делом и садржани одговори, а добрим делом садржане и не нарочито поуздане, и зато ми не нарочито коректне претпоставке.

Постоји једна не од прве осе. тна, недовољно видљива, али јако присутна преграда, која од онога што се дешава у књижевном животу Србије укључујући и Београд, ствара две литературе. То је једна чињеница о којој би било занимљиво размишљати, као што не бисмо ништа учинили, ако бисмо је само констатовали, било то да је та чињеница природна, или да је та чињеница жалосна. И низ примера из других средина, да је рецимо француска књижевност Париз, а Мађарска Будимлешта, којих има ван сваке сумње доста, не би могли ништа ваљано да реше. Остаје ипак да се о томе мало размишља и то на неколико планова. Почев од тога зашто је то тако, па до тога да ли баш мора то да буде тако. Јер ако мора да буде тако у шта, за сад, морам да признам, дубоко сумњам- онда се и морање може изменити као што свака неминовност уз одређене напоре престаје да буде неминовност.

Ја сам у овом чланку само констатовао једну чињеницу губећи при том свесно из вида неке усамљене примере који би могли да се иставе као противаргумент мо; јој тези о двема књижевностима, али који, баш зато што их подразумевам, плашим се, ту моју тезу не би могли да оповргну.

Предраг Протић

БЕОГРАДСКО ЛЕТО 75

Наставак .са 1. стране

нама развије што приснију међурепубличку _ сарадњу, а посебно жели да оствари што чешћа гостовања са најбољим _ нумерама „Београдског лета", и то првенствено посећујући радне организације. Овакве интенције су већ нашшле на солидну подршку, те је врло вероватно да ће Дом омладине остварити ове своје жеље. Овогодишња _ манифестација „Београдско лето 75" трајала је нешто краће. од оквирног плана на који, нас упућује већ раније конципиран развој ове приредбе. Упућеном ·читаоцу се већ намеће прави разлог скраћивања и није та тешко погодити. По већ устаљеној пракси, када је год реч о сужавању какве. културне манифестације, на првом месту се ис тиче проблем „финансијске природе", па је, дакако, и овом приликом тај разлог стављен На прво место. Сасвим је, међутим, извеспо да је и ово „Београдско лето" наишло на видну подршку наше дневне и периодичне штампе и да је публика, коју је углавном сачињавала београдска омладина, показала велико интересовање за одржавање ових приредби. Њен укус није био искључив, нити су њена интересовања била усмерена само на концерте пог-музике; то се најбоље могло приметити при-

"и архитектуре.

. ликом честих захтева да се извес-

не драмске или песничке нумере репризирају. :

Дом омладине Београда, организатор Лета, није био у стању да ову оправдану манифеста-

цију продужи и на август месец. Када већ говоримо о одјеку на које је наишло Лето у нашој штампи, ваља истаћи да је многим извештајима заједнички закључак ла приредбе у Дому омладине чине доста у правцу превазилажења такозване „мртве сезоне", у којој се Београд сваке тодине нађе после завршене позоришне сезоне када, скоро истовремено, телеризија има своју „летњу шему", а београлски биоскопи летњи репертоар. Стога се слободно можемо сложити, без потребе за изношењем посебних аргумената у прилог једној оваквој тврдњи, ла „Београдско лето" представља централни догађај у граду током лета. Подршку за даљи развој ове манифестације требало би. стога тражити са витле аргументованих образложења. (Наравно, и овом се приликом мисли на подршку фи нансчјске природе). :

Иначе. ове тодине су, поред прилога Београлске заједнипе културе. одржавање „Београдског тета 75" материјално — тотпомогли Фабоика трикотаже „Стеван Дужић" и Турпсттт"и савез гпада Београда. , 2

Аушан Јагликин

ЛЕТОПИС

зоорник котореких књижевника и неторичара

Котор је древни културно-просветни центар Боке Которске и мало је градова на Јадрану у којима се развија тако интензиван

и плодан културни живот као МИ

њему. Пре кратког времена изашла је из штампе прва књига новопокренутог „Зборника Которске секције Друштва историчара Црне Горе". Ова секција формирана је још 1948. и с правом је запажена п ван граница Шрне Горе. Ова едиција Которске секције излазиће повремено и доносиће ис торијске расправе и чланке, из ворну грађу, књижевне прилоге, библиографије, оцене и приказе, и извештаје о раду секције. Прва књига „садржи 260 штампаних страна текста, богато је илустро-

вана и доноси читав низ про браних радова. Овом књигом обележавају се

две значајне облетнице: 25-тодишњица рада Которске секције и 50 годишњица научног и култур“ но-просветног стварања проф. Игњатија Злоковића, заслужног ис торичара Боке Которске и једнога од најактивнијих иницијатора и организатора научног рада У њој. Тим поводом објављена је Злоковићева биографија и библиографија његових научних радова од 1932, до данас. Библиографија износи 252 библиографске јединице и обухвата радове из историје поморства, из културно-просветне историје, друштвено-политичке и социјално-економске историје и историје књижевности, уметности Злоковић је био професор Поморске академије у Котору, директор Поморске школе „Марко Мартиновић" и директор Поморског музеја у Котору. Осим тога, он је главни и олтовођни уредник „Годишњака Поморског музеја У Котору", члан републичке редакције „Енциклопедије Југославије" и сталан сарадник „Поморске ендиклопедије", подручни уредник јубиларног „Поморског, зборника“ Хруштва за проучавање и мнапређење поморства Југославије, члан редак“ ције „Зборника Которске секпије Друштва историчара Прне Горе" итд. За свој научни и, кул турно-просветни рад добио је 13лулску награду Црне Тоге и Октобарску награду града Котора.

У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ

МИОДРАГА ·НАГОРНОГ

као _

ИГЊАТИЈЕ ЗАОКОВИЋ

Ова књига „Зборника" доноси монографију проф, Војислава. Бо“ љевића-Вулековића о _ гимназији „Стефан Митров Љубиша" у Ко. тору, написану поводом 100-годишњице од оснивања Гимназије (1865 — 1965). Ту је изнесен, исцрпно и документовано, настанак и развој школе, која долази у ред најстаријих средњих школа у Далмацији, поред друбровачке и за. дарске гимназије. Школа данас поси име Стефана Митрова Љубише, који је стекао изванредних заслуга за развој школства у Бо: ки уопште, а Которске тимназије посебице.

Проф. Ристо Ковијанић, на основу истраживања у Историјском архиву у Котору, износи непознате појединости о которским 067ћарима у доба самосталности (1391 — 1420). Др Славко Мијуп= ковић, такође на основу архивских _ истраживања, _ приказује здравствено-птоевентивне мере пре. дузимане у Боки поводом појаве куге у Скопљу 1740. Милорад Радусиновић износи нове детаље о затегнутости на црногорској граници према Боки у време анексионе кризе (1908 — 1909). Др З0оран Лакић приказује отварање и рад школа на територији Црне Горе и Боке 1944 — 1945. школске године.

„Зборник" доноси и низ кра ћих чланака о истакнутим Бокељима и људима везаним за Боку, умрлим или погинулим У то ку окупације или после ОслобоБења, Од ових чланака посебну пажњу заслужују они Игњата Злоковића и Јована Б. Вукчевића о знаменитом историчару Василију Поповићу, дугогодишњем професору опште историје новога века на Универзитету у Београду, који је трагично завршио у фаштистичком затвору у Котору 1941. Занимљиве су и топло надахнуте успомене Ратка Пасарића о Ни ку Луковићу, жупнику из Прчања, историчару и писцу, одушевљеном поборнику братства и је динства наших народа. Дирљив је некролог о талентованој. младој историчарки _ Мирјани Поповић, која је трагично завршила живот када је била у пуном замаху стваралачке активности,

Поред историјских „Зборник" доноси п неколико књижевних прилога (песме В. Б. Висовског, Р. К. Морачанина, Макоима Злоковића, Јелисавете с“ ботић и Душана Мустура) инспирисаних Боком, историјским ре минисценцијама, уметничким споменицима, природним лепотама и савременим стремљењима. Две су песме посвећене заслужном јубилару Итњатију Злоковићу, а једна представља песничку евокацију пруте Београд — Бар.

Посматран као ортанска цели“ на, „Зборник“ заслужује пуну пажњу свих оних, који се интересу. ју поошлотћу и садашњицом Боке Котопске и Црногорског Приморја. (К. М)

текстова,

(цена у Зетској «

После више покушаја, у оквиру већ традиционалних „Скадарлијских вечеди" у Београду је поче ла са радом мала позоришна сцена „Бранислав Нушић". Прошле тодине је Београдска заједница културе расписала конкурс за отварање ове сцене, на који се јавило и Београдско позориште (Те разијска сцена) па је тако, у сарадњи са Туристичким савезом Београда, сцена „Бранислав Нуштић“ и отпочела са радом. Прво битно је замишљено да се на овој сцени играју углавном дела овог нашег познатог комедиографа, по коме је позориште и добило име, али је већ ове године, у знак се ћања на мање познатог Нушићевог савременика Брану Цветковића, на репертоар стављен и „Ор“

2

"ту стварност,

феум Бране Цветковића" који се са успехом игра. „Орфеум" је са. чињен од више куплета, скечева и дијалога, једног, у своје време веома цењеног ствараоца, а поводом његове стогодишњице рођења.

Проштле године ово позориште је извело осамдесет и две прелставе (углавном су играна Нушићева дела: „Др“, „Сумњиво лице", колаж „Наочари · Бранислава Нушића" и друго), Ове године је број представа смањен на шездесет, много више из неких „аругих' разлога, него ли због тога што је одзив публике незадовољавајући, Већим својим делом публику сачињавају Беотрађани и понеки скадарлијски гост. Ансамбл Београдског позоришта, које одржава ову сцену, намерава да њен рад прошири и на тзв, кабаретски програм, како би преко лета и страни гости, који у довољном броју посећују „Скадарлијске вечери", постали редовни посетиоци ове сцене,

Сцену је веома добро опремио доајен наше сценографије Миомир Денић, па можемо очекивати да ће и евентуална дорада сцене и њено прилагођавање _ кабаретском програму бити такође успешно изведено. (АД. К. Ј)

(агтпипа поп бат! рапет

поста»

Те речи, иначе одавно Карло

ле пословица, рекао је

Емилио Гада, можда највећи ита

Хијански прозаиста ХХ века, ше сац међународне славе, у разго вору са својим рођаком и познатим писцем Пјером Гада Конти“ јем о положају писца, на неколико дана пред своју смрт која та је задесила 21. маја 1973. Брада му је задрхтала тада и заплакао је. Имао је и зашто. У свом осамдесет година дугом животу — насиротовао се, иако је био електронски инжењер, зато што је писање било његов унутраш“ њи порив, Недавно је Пјеро Гада Конти сакупио своју преписку са њим у току 40 година (1929 1969) под насловом „Исповести Карла Емилија Гаде" (ПАН, Мидано). Ова књига је истовремено јед: на жива, документована биографија знаменитог писца. Мршави млади писац, светлих очију и светле косе, осетљив и интровертан, ћутљив и лепо васпитан, враћа се из рата у коме је (рођен 1893, у Милану, сироче без оца) борац и заробљеник, Тражи посла у Италији и Аргентини, Из Америке се враћа јер не може да се удаљи од мајке, која се мното жртвовала да подигне децу.

Најзад у 39. години добија посао

у Ватикану. („Место инжењера које сада заузимам, или боље реБи оно заузима мене... Треба

да се бринем за светло, енерги: ју, за грејаче, писоаре, воду и гас државе.) Међутим, нако би то било збогом немаштини, Гада је незадовољан, поред тога још: и болестан и тако напушта добијени посао,

Мајка, друга жена _ његовог оца, наставница и Мађарица по. реклом, храбра удовица која се хватала у коштац са животом, умрла је 1936, После погибије бра та у ]Т светском рату, то је за Гаду нови ударац. Он пребацује себи што је правио испаде, мада та његово стање паћеника до некле оправдава, Проводи затим ужасне месеце. Пред очима му је слика табла дојогозае, мршаве, напаћене, без средстава и без помоћи, Гадин однос према мајци био је мешавина привлачења и одбојности.

Затим Гада живи у Фиренци („Овде живим скромно. Да није унутрашњих сукоба, не бих могао да се жалим"), Фиренца — то су за њега пријатељи, другови, часописи и сарадња у њима, посете кафани „Црвене доламе". У осетЉивом Гади, било где да се натшао, било кога да је посетио, све се то деформише нервозом у АДРУ нарочито у времену које претходи рату. („Проштао сам кроз безимене зебње, мој дух живи ван моје личности, мо ји живци су потресени једним животом који је у појединим тре нуцима био паклен и сад видим ужасну узалудност свега").

Настаје рат, _а после њега тешкоће _ послератног времена („Стварност је оно најгоре, катак лизма _ читавог једног живота. Овај последњи ужас ме је разо: рио и осећам да не могу да се повратим"), Гада и даље живи сиромашан п сам у улици Репети 11, на трећем спрату зграде чији је горњи део страдао од бомбардовања. Животари од чланака и на радију. Ипак се по

сарадње пр вратио, можда баш захваљујући радију. Сели се У Рим 1950, а

1955. напушта Радио и у потту ности се посвећује писању — једи мом носаџу који му је одговарао. М последњих двадесет година нај зад може да ужива извесну еко. томску _ сигурност; Натраде 1 признања се смењују, а публика. падочито цени његове романе „Сазнање бола" п „Та ружна туж ва у улици Мерулана" (по овом

је направљен и филм).

Јура Колаковић

У Загребу је преминуо, У 71 го дини живота, истакнути хрватски и југословенски историчар Јурај Колаковић, Рођен је У Мач ком Прибоју крај _Плитвичких језера 8. ТУ 1905. Гимназију је учио у Сењу, Бихаћу и Мостару. После матуре долази у Загреб и уписује се као студент на исто. ријску групу наука на Филозоф ском факултету. Својим талентом и културом обратио је на себе пажњу својих професора, нарочито шефа катедре Фердо Шишљића, који га узима прво за демонстратора, а затим и за аси. стента. Колаковић је 1929. док код свога ментора Ши-

торирао Е ] шића _ значајном _ дисертацијом „Сисак У одбрани од Турака

(1591 — 1593)", Теза му је опење. на највишом оценом. Као напредан интелектуалац Колаковић у раздобљу између два рата није могао да се одржи на Факултету, него је био средњошколоки професор по унутрашњости. За време шестојануарске диктатуре био је отпуштен из државне служ бе због својих левичарских ставова. М току другог оветоког рата Колаковић је сарађивао са на родноослободилачким _ покретом а после рата био је директор тим назије у Бјеловару, професор Филозофског факултета у Задру, за; тим Високе управне школе и, нај зад, Правног факултета у Загре бу, све до свога пензионисања,

Колаковић је један од ретких југословенских историчара који се годинама џепешно бавио изу: чавањем филозофије историје и историјском методологијом, о че му речито сведоче његове бројне студије и расправе, објављене по научним часописима, зборницима. и факултетским едицијама. Примера ради, навешћемо овде само наслове његових најзначајнијих радова из ове сложене проблематике. „Њемачка социјална демо крација према националном пи тању" (1957); „Проблеми око пе. риодизације _ хисторије" (1959); „Рана Марксова схваћања о хис торији и човјеку" (1960); „Хисторијско-филозофски фактор у по зитивистичко-емпиријској _ политичкој методологији" (1963); „По литичко-теоретска концепција Марксове „Критике Хегелове фи. лозофије државног права" (1964); „Дилтхејева антрополошко-хисторијска и _стриктурно-типолошка методологија као један вид фи лозофије живота" (1965); „Политичко-демагошка схваћања фашизма и националсопијализма"' (1966); „Лењинова политичка мисао" (1967) итд. итд. а

Колаковићево _ животно дело, резултат дугогодишњих изучавања и синтеза целокупног његовот научног рада, несумњиво пред: ставља његова „Хисторија поли. тичких теорија", у два опсежна тома. првој књизи обрађено је доба од ХУП века до 1848. године, а у другој књизи од тога времена до данас. Ово је дело не само одличан универзитетски уџбеник за студенте југословенских универзитета и високих школа, него истовремено и неопходам приручник за сваког интелитентног читаоца, који се интересује за ову проблематику.

Потребно је посебно истаћи чињеницу да је Колаковић ОА4 1957. до 1964, зналачки м са разумевањем _ уређивао „Историјски преглед“, орган Савеза историјских друштава Југославије, да је окупио знатан број добрих сарадника и допринео формирању и _ марксистичком _ изграђивању нових 'наставничких кадрова из историјских наука. Часопис је имао широко југословенско обележје и на њему су у лепом бро1у сарађивали историчари и професори историје из свих наптих република и покрајина.

Као професор и као човек Колаковић је био хуманиста најчистијег кова, који је у младим даровитим људима будио племените амбиције, подстицао вољу и одушевљење да се и они огледају на научном пољу, Њихове најбоље ралове објављивао је у „Ис торијском прегледу" и на тај на: чин им давао подстрека за нове напоре и даља усавршавања,

ХМ току последњих десетак го: дина активно, је сарађивао у „За. дарској ревији", у којој је објавио низ запажених текстова, Свој последњи рад, опену докторске дисертације Иве Перића „Борба за – понарођивање далматинског "школства (1860 — 1918)", објавио је такође у „Задарској ревији" (бр. 5 — 6 за 1974), неколико месеци пред своју омрт.

Коста Милутиновић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9