Književne novine

Добрица Ерић

7 рава је увек млада |

НЕКИ Неки презиру моје песме

зато што у њима још има птица и цвећа.

Ја не презирем тај презир ја га чак оправдавам;

Како ће волети моје песме

они који су давно заборавили

и они који никад нису ни знали шта су то птице и цвеће!

УЧИТИ ОД ЦВЕБА

Ко каже да је земља пренасељена2>

Само на мојој ливади има: више маслачака беле раде и другог биља са дивним цветовима него деце на целој земљи и нико ником не смета.

Треба учити од цвећа и неће нам бити тесно.

ТИ

Ти дишеш дим и смрад пи груди су ти чаћаве као фабрички димњак

А толико чистог ваздуха претекне свакога дана у воћњаку твог оца.

Ти пијеш мутну воду и црева су ти као жива жабокречина .

А бистар липов извор пред твојом подном кућом само корову жубори „само пчелама толи жећ,

ЗАШТО СТЕ СЕ ЗАКЉУЧАЛИ

Зашто сте се закључали2

Зашто се нисте мало џ изнутра сунчали2 Сунце је ваш пријатељ из детињства сунце вам ништа неће.

ИзаВите из својих политираних кутија

и калемите дрвеће!

'

Зашто сте се зазидали2

Зашто сте све везе с птицама покидали

Птице су ваши другови из детињства птице вас хоће.

Изаћите из својих кавеза и говорница: Уцветало је воће!

ТРАВА ЈЕ УВЕК МЛАДА

Највећи грумен земље то ти је родна груда. Од свих чуда која се на њој збивају током лета за мене су највећа и најдивнија чуда нежна упорност траве и љубав сунцокрета!

Сунцокрет је тренутак који ме увек боли. А трава — то је вечност памћење заборава. Треба волети онако као што сунцокрет воли и при том бити упоран ко што је упорна трава.

Трава је увек млада а сунцокрети старе. Зато “ расте свуда бујна и неопрезна.“ Трава не штеди ни стазе гробове и олтаре. Трава не зна за милост · јер ни за мржњу не зна.

У трави сам се родио у трави расто, спаво. Од ње сам учио уморност од сунцокрета злато. Боље се за живота поистоветити с .травом Него после отићи у нешто непознато.

Трава је моје свакодневно ' и благданско одело. У њој сам кишу и росу Е у њој косу и сушу. Траво. буди нежна кад ућеш 7 моје тело Као ја што бам кад туђем у твоју зелену душу!

) тјеним, ситним, исКАСАБА је мала, са Зи) кућерџима, нахо-

трошеним и неуглед ВЕлЕН на неку страу; и И; ка шено, кад уочиш Њу, МАУП внОом чаршијом, стрижу туочи У ава брвнаре стрмих кровова, јобрњеле оорове шипдре од дутих сњегра Зими, Коју овдје највише памте чодјни и стока, јер када се зима отегне у марту и априлу, п када се стоци даје по пуку (ијена за читав дан,

еже чобанима или сто-

не зна се да ли је ђ ци. Тада настане сила продаја стоке за

јефтину пару, а касаби се пуни дупке трговцима, правима И снима другима, што су се на брзу руку „осјетили да ће без по муке зарадити, кутујући буљуке оваца и јунади,..

Доље, ниско од кајабе, дуж пута к Мурини, прориједили с' кућерци, као зуби у старца, одајући излед испресјецаних окућака, ограђених Потом и врликама са јасно издвојеним мфђама, које су, како се удаљавало од чаршије биле све шире и ређе. :. Ту нестаје Мсаба, а почињу села, с раштрканим кућама пространим ливада. ма, с чије утробе е вјековима купи сијено и храни стока свих ових села и касабе. Што се иде даље од касабе куће су све ређе и села су рећ;, јер је, некако у бити ових људи, ваљда од давнина тако, да буду у касаби или ћ њу, па макар и били стиснути, продавали би широке лазине по Виситору .и дуге јавне ливаде да купе неки накострешени кућерак и да постану ка саблије... џ и

У касабу се упрву измаглицу у прас„козорје људи из села упућују, да би у њој свршили свој сакидашњи посао, обично у кахви код Маз или Шемса и остали до касно у ноћ... А ту се свршавају и тако важни послови за људе и за животну сре ћу: ту се проси дјевојка, купе званице, од ређају сватови, дијеле имања, помирују закрвљена племена... Док се у Мазовој ка. хви свршавају важни послови и од давнина је знају као мјесто за некакве договоре, а кажу дају је изградио још Мазов дјед, звани Суљага од Бабе, јер је често

%

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА

ишао на ћабу, увијек се враћајући као „пречишћен“, и као човјек који је обишао Блиски исток, доносио би свакакве вијести, а пар година по повратку у касабу, важио би за некакву савјест и био ауторитет за касабу.

Дуго времена Суљага је био кадија, помирио је петоро закрвљених племена, важио је за дјелиоца правде, док се није догодило чудо у касаби да су се два брата, Мехо и Исреф, наболи ножевима око бунара у башчи,.. И народ је брже боље, за тили час довео Суљагу да их мири... Суљага је без размишљања наредио до: Аавницима да му их приведу, унапријед очекујући да ће његов углед и ријеч бити амин за браћу. Десило се управо обрнуто свим очекивањима. Браћа су се, чим су се угледала, ухватила за гуше, и док је пришао Суљагта и остали, напрали један друтога посред срца. Мехо је издахнуо исте декике и велика се ту крв слила, поцрњело је од ње и сијено у башчи, а Исреф је сјутра дан издахнуо.

Послије се дуго шутило у касаби, Суљагу нико у јавности није нападао, а, у ствари, могао је он, још сјутра дан да осјети нелагодност погледа људи, који су га ра није са осмијехом сретали, Из дана у дан, осјећајући њихове хладне погледе, могао је да замијети лагано, али сигурно удаљавање људи од њега и чинило му се, као да с њима одлази читав дотадашњи живот и све оно што је ту проживио и, поред во%е Да све учини да врати те људе, које као да их је касаба прогутала и однијела далеко од њега, из дана у дан је осјећао да се некакав широки и невиђени, али ледени бездан ствара испред њега и полако га одваја од касабе. њихајући се у пшчекивању да ће морати да бјежи од свега тога, данима је почео размишљати да оде некуд далеко, одакле неће моћи ни чути, а ни видјети ове људе... МУ

Док је два дана лежао на дивану, преврћући се по ко зна који пут, исцијеђен О4 суморпих мисли, пријекора којих се сам изнуђивао и који су му, као стреха с

ледом када се отапа ну једноличном

Бајрам Реџепагић

капању — ударали по глави и, као га опомињали на браћу која су пред њим избо-

_Аена прекратили живот један другоме, а

он, суочен са присутном, пријетећом п могућом смрћу, онако сићушан, смртно бат Једа лица и исколачених очију, оставио' их У соби да сијевају ножевима и клецаво по Ојегао низ чаршију, не окрећући се све до „Ррибарке", од“=страха да у окретању не угледа њих двојицу како га јуре или да не види смрт.

Стигавши задихан, скоро: помућене сви јести, дуго је потом остао као укопан над црвеним диваном, над киме је опет, као у сумаглици могао да гледа пред собом бој браће и смрт, која је у виду танких црвенкастих млазева испуњавала собу тихо, нијемо, без крика и суза, и од које је сва соба постала црвена, а потом тако му се причињело, осјећајући да се у толикој кр. ви и он гуши без ваздуха — могао је да гледа у тамну крв и то само на кратко, да би потом посве махнито дрмао прозоре и насилно их отварао, пожудно хватајући ваздух... Полако, а без, потребе да заспи, губио се у једноличној тами, која се ширила из собе над прозоре и почела прекривати сву свјетлост дана... .

Када се пробудио после узастопних даноноћних сумаглица, могао је да гледа у ситне жуте таванице и да их пребројава, као кад је био дијете, јер је био посве немоћан, и после десетак покушаја да устане... И тако је остао непомичан и кад је покушао да довикне некога, осјетио је грч у гркљану и као да су му отели глас... Није могао да се присјети одакле овдје и колико дуго лежи.

Устао је исто тако тихо, нијемо и дуго „претраживао старо огледало, које му је још рахметли отац донио са ћабе. И пошто се увјерио да је то он заиста, нико други до Суљага, прозвани од Бабе, дуго се вртио по соби, као сметен, тражећи од свјетлости дана некакав одговор тој помућености у уму и гласу и ишчекујући да ће му кроз одшкринути прозор, с вјетром

кога није било, а кога је исто тако жељно очекивао као и повратак ума и гласа, и да ће све потећи нечујно као тиха ријека к њему и вратити му одбјегло сјећање и глас издати...

И док је поново широм отварао прозоре, дуто потом покушавао да отвори врата, која су била забрављена, а кључа на њима није било... Потом је до касно у ноћ тражио кључ, упирући очи у сваки кутак собе, није ли гдје затурен међу одјећу, уувукујући руке чак у чарапе, све док га нису негдје пред поноћ, при слабој свјетлости свијеће издале и очи...

И кад је осјетио да му се полако мрак навлачи, поче да га хвата невјерица, страх да се увлачи и то је могао да осјети у почетку у виду неке велике постаћије, као разапета овчија исушена кожа над прозоре, а потом, још то је могао да прати њено лагано али сигурно примицање... Полако, као у сну, могао је да прати почетак боја браће и крв која је у танке црвене млазове почела тећи;..

Слика је бивала јача, присутнија и као стварност се натурала над њиме и он је „лагано али сигурно почео осјећати опакост људских хтијења за међама и смрт, на домаку... Потом је скочио и, уплашен боја који је надвисио њега и собу, појурио ка вратима,.. Потом је дуго вукао за ква. ку, а врата су била закључана, лупао је, викао и врискао и осјетио повратак гласа.

А као да је с гласом отпало му и сје ћање, те се оно сада лагано враћало и он је покушао пронаћи кључ, узмичући од браће, која су се још били ножевима, ту пред њиме,.. И када је један од браће замахнуо на њега, тргао је раменом тако јако, ударивши у ормар и од снажног бола,

који је сијевао дубоко,.из коске, вратио. _ му сјећање... Он поче да упире у собу

очима, не видећи више ништа. 1 Поново је пао немоћан, сав у зноју, изгубио се у тами која је постала густа и црна и остао непомичан још неко врије“ | ме, немоћан нити да припали поново до. торјелу свијећу, нити да одреди мјесто и вријеме у коме се налази...

=== Длександар Секулић :

Као кроз. =. маглу

сећам се живота

Творче у близини мириса јарких Твоје се тело, начас, мирно пени Блистави тркачу двоколица лаких

Ти пређе сав простор и паде благо | мени

Не заплаках, не мотах, У љутњи сталној ти ме држи Шиме ми меким испуни кости

ти опрост;

Уместо полегле и тешке сржи

Те вратих се твојој белој сени У дан један пун ружа и муња Беху јој очи, уши и уста затворени | Ко на сваког странца на мене паде сумња

Ја некад свет не исках већи

Ал он из мене да израста. стаде с границе високе стеном претећи И једном сасвим ишмезну из наде

И као преко суседовог плота Човека отрабвеног, мрког, злога, Ја гледам у поље мог живота Где не сме да крочи моја нога

Гори чичак, прострт век сушни У корпи, сунцу на рубу самом. Туристи нагнути ал равнодушни Лица однетог тифусом ил тамом

У памук строј уплела збиља Задавиле их нити фине

Па они висе, плове без циља Не осврћући се са висине

Па они јесу прах и сена Молим се мојој принетој жртви Ко лампа уклета обешена

Па они јесу, јесу мртви

Плаже у шетњи бесмртника Где река повраћа већ данима Кроз пакао летњи замршених слика 4 Проведите ме, одведите давнима

Баците ме славујима у чељуст Очистите срце песком, жицом Напуштен сам, маталожен, густ Без милости опкољен доколицом

Струји камен преплетен ткивом Са златних струна предак глув Напреже усне у лику кривом Сунце упија мастило, крв

Када се ујутро пробудио, осјетио је како га пржи окрупњало сунце, и које је посве побједоносно испило таму и унијело у њега, а не само у собу бистрину, какву одавно није памтио,... И при првом поку шају да се присјети догодовштина од некада, могао је, у свом сјећању, да биљежи све од почетка до краја... Видио је масу свијета кад га доводи да мири завађену браћу, потом њега и њих саме у соби, потом је чуо тихе и упорне његове ријечи да се они помире, нудио им чак и дукате, које би народ скупио и дао им, али је све било узалудно. )

Након тога је отпочео њихов бој, срце им дах су му за декику стали, кад су си. Јевнули ножеви, угледао је, добро то опет види у сјећању, кад су се ухватили и дуго замахивали рукама, све док се нису избоХи јако, а из распаране коже шикнуо та: нак млаз црвене крви... Млаз крви је био снажан и танак као млаз млијека и није у почетку схватио могућност да његов по: кушај мирења не само да није ишао правим путем и да неће донијети очекивани мир, већ је сигурно на путу да ово виђење носи смрт, црвену, опаку, на бруку њега и читаве касабе.,,

Потом је то добро видио, нико није замахнуо на њега, видио је пуно _ млазева крви и пад обојице, јурнуо је на врата и почео бјежати, док је напољу још народ окупљен, очекивао некакву вијест од мирења... Е

Пошто је његово бјекство било чудно и силно, људи су ушли и нашли у локви крви једног на издисају, а другог мртвог... _ Ојутрадан је био најчуднији дан каса06, од како она постоји... Суљага је то осјетио по уклањању људи од њега, нико није хтио с њим да збори. Полако, као касни прољећни снијег, када га југо и киша лако и брзо отапају, остајао је сам, неочекивано сам и ненадно заборављен и избјегаван од свих...

НЊИЖЕННЕНОВЕ с