Književne novine
ИНТЕРВЈУ
ИСТА ЈЕ ЕСТЕТИКА ОД „0,
)
(ЕЈ
.
до „РАТА И МИРА
Разговор са познатим књижевником и историчарем уметности
Миланом Кашанином
Књижевник и историчар уметности док тор Милан Кашанин родио се 1895. године у Белом Манастиру. Дипломирао је истори ју уметности и књижевност на Сорбони, а докторирао је на Београдском универзи тету. Између два светска рата Кашанин је био, најпре, службеник Министарства просвете, затим професор Уметничке шко. ле, кустос Музеја савремене уметности и директор Музеја кнеза Павла. После осло. бођења, до пензионисања, био је директор Галерије фресака.
Кашанин се истовремено огледао у књи. жевности и историји уметности. Објавис је више књига: приповедачке збирке „Ју грења и бдења", „Заљубљеници" и „У сен ци славе", романе „Трокошуљник" и „Пија. на земља" и књиге есеја „Пронађене ства ри“ и „Судбине и људи". Објавио је и ви ше радова из историје уметности, међу којима и „Српска уметност у Војводини" (заједно са Вељком Петровићем), „Ава века српског сликарства", „Уметност, Југосла. вије", „Уметност и уметници“, „Уметничке критике“ и друге... Недавно су објављене и његове књиге; „Српска књижевност у средњем веку" и „Сусрети и писма“.
Кашанин је основао и уређивао први наш часопис за уметност „Уметнички преглед". Сарадник је и Југославенске пи Про. светине енциклопедије. Преводио је са руског и француског.
Има већи број наших и страних признања, међу којима и две награде Српске академије наука за приповетке, награду Коларчеве задужбине за роман и награду „Цвијета Зузорић", такође за роман, као и француску Легију части.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Друже Кашанин, кад човек испуни обимним радом осам деценија, свакако има разлога да се чешће осврне на свој живот. Шта је посебно било значајно и успешно у ових Ваших осам деценија, а шта сте, можда, пропустили2
МИЛАН КАШАНИН:
Кад ме већ питате, драги мој млади саговорниче, шта сматрам за посебно значајно у своме дугом веку, да Вам одмах кажем да незаменљивим сматрам не оно што сам урадио већ што сам доживео. Доживео сам четири рата и две револуције, прошао сам кроз смртне соласности, упознао страх и беду, познао велике поразе и велике тријумфе, величину човекову и његову беду. Друго што бих хтео да одмах кажем то је да сам срећан што сам рођен на селу и у сиромаштву. То сиромаштво, тај живот на селу, омогућило ми је да упознам, да заволим природу, да могу да се разумем и саживим са њом, и да се у себи не растанем с њоме никад, ни онда кад живим у граду.
Друго што је такође било одлучујуће за моју животну филозофију, а посредно што је утицало на мој књижевни п научни рад, то су моја бављења у страним земљама. Ја јесам рођен у Белом Манастиру, ја јесам свршио гимназију у Новом Саду, ја јесам духом, већ ~ то време аустроугарске монархије у којој сам поЊен, живео уистину у Београду или у Србији, али ја не бих био оно што сам да нисам поред тога провео четири године у Паризу, и да нисам потом, скоро свакога пролећа, одлазио тамо на неки месец, и да нисам за то време читао, гледао, или слушао, музику, уметност, књиге, град, људе.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Године првог великог ратничког окршаја провели сте углавном у Загребу. У том граду сте учествовали у покретању „Књижевног југа." Да ли су ту објављени и Ваши књижевни првенци2 Какво је било то време2
МИЛАН КАШАНИН:
Као што често бива код људи који се одају књижевности и уметности, почео сам рано писати, кад сам имао неких четрна: ест година. Већ у гимназији, у петом, шестом, седмом разреду, био сам књижевни хроничар у сомборској „Слози" и новосадском „Бранику". У том малом, почетничком послу, кад сам и матурирао, прекинуо ме је рат. У јесен 1914. уместо у Београду, или у Минхену, како сам то онда желео, ја сам се изненада обрео у Загребу.
Ту је повремено дошло до моје саралње у загребачким. часописима, прво у „Савременику", а затим, већ пред крај рата, у тада покренутом „Књижевном југу", који је први.пут за време рата почео да објављује рукописе и на проскрибованој ћирилици.
Загреб је у то време био прибежиште свих југословенски оријентисаних интелектуалаца који су се спасавали цареве војске и цареве робије. Тако сам и ја тамо затекао, у Болници милосрдних сестара, где сам се склонио, писца .„Аубровачке трилотије", мога незаборавног старог пријатеља Ива- Војновића, затим тала помиловане, који су дошли са робије, Ива Андрића. Владимира Ћотовића, Ника Бар туловића. а већ сам поред тога упознао „цео низ уметника, сликара, скулптора, музичара. међу којима Кризмана, Петра Коњовића, Кплежу, Антуна Бранка Шимића, и с другима. Из тога времена носим незаборавне и најлепше успомене.
КЊИЖЕРНЕНОВИНЕ 8
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
_ Међуратне Ваше године су биле, готово истовремено, везане и за књижевност н за историју уметности, Основали сте и кул-
_турне установе, уређивали часописе, један
сте од покретача ПЕН клуба... Шта Вас је, ипак, највише заокупљало2
Каква је била уметничка клима тих времена: Да ли је било тешко бити уметник: МИЛАН КАШАНИН:
. По свршетку рата, прво сам провео једно кратко време у Новом Саду, затим, као што сам поменуо, у Паризу, четири године, и онда се дефинитивно настанио у Београду, у коме живим ево равно педесет година.
У Београду ме је затекао веома разноврстан и потпуно друкчији живот, далеко бурнији, узнемиренији, тежи, него што сам га дотад водио. Мако сам дипломирао на Сорбони и постао и доктор историје уметности, имао сам сасвим скромно место писара Уметничког одељења Министарства просвете, и тек после дужих напора пробио се за кустоса Музеја савремене уметности. Желео сам у првом реду да се посветим писању романа и приповедака. Од тога се није могло живети, Морао сам имати државну службу. Та слу-
МИЛАН КАШАНИН
жба, међутим, била је из круга не књижевности, него уметности. Према томе, ја сам морао да се интересујем за музеје и изложбе, одао се писању уметничких критика, предавао историју уметности у Уметничко-занатској школи, држао циклусе предавања у“ великој сали Коларчеве задужбине, водио уметничку хронику у „Српском књижевном гласнику“ и „Летопису Матице српске"... С једне стране, то је добро утицало, јер сам бно веома
. активан, али с друге стране сувише сам се
расипао.
Материјалне прилике у то време у Београду нису биле нимало лаке, било да је у питању био стан, било мала, јадна плата, и друге тешкоће на које смо нанлазили. Нећу да изгледа да се на нешто тужим и за нешто кукам. Говорићу не о себи, већ о другима, Сликар Јован Бијелић је радио на тавану Друге београдске гимназије, а Петар Лубарда на тавану основне школе у Душановој улици; мој комшија Мило Милуновић је становао на мансарди и с тешком муком могао да прода неку слику. Сликари и скулптори су после првог светског рата у Београду били на малој, цени, и моралној и_ материјалној, и само захваљујући њиховој фантастичној вери и њиховој великој енергији успели су да оставе за собом сликарска дела с којима можемо да изађемо у Европу.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: У послератном добу наставили сте са ралом. Основали сте Галерију фресака. Објављилете књите. Шта је за Вас лично, било најзначајније у ових садашњих трилесет година2 Којим сте данашњим остварењима у култури нарочито задовољни2
МИЛАН КАШАНИН:
Радећи у Галерији фресака, имао сам
могућности да обићем целу нашу земљу и упознам све наше крајеве, да организујем изложбе, по свим главним традовима Западне Европе и Северне п Јужне Америке, и да објавим на стотине каталога са мојим предговорима, имао задо“ вољство да о старом сопском сликарству говорим у“ Паризу, на Сотпбони, на универзитету у Бечу, Нансију, Отави, Монтреалу.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: У тренуцима сопствених исповести, Ару-
же Кашанин, како Ви сами себе више ви. дите — ето, као књижевника или као
историчара уметности2 Шта ] сати књиге, ил
и писати о књигама2
_ МИЛАН КАШАНИН:
На моју срећу, или несрећу, имао сам широк интерес и за живот и за уметност. Био сам и човек, а не само писац, — имам
е теже — те.
АВА
три сина, кћер и седморо унучади. Никад нисам могао, па не могу ни сад делити књижевно стваралаштво од научних по слова. Увек сам једнако волео књиге и слике, и једнако се дивио великим писци. ма и великим музичарима. Ја сам такав једно стога што сам тако створен, а дру: го што су живот, друштво, прилике, суд: бина моја била да се интересујем за тако разноврсне, иако не и удаљене ствари. И зато бих рекао, драги пријатељу, да с јел: наком вољом пишем приповетке, романе и есеје, дела из историје уметности као и историје књижевности.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Молили бисмо Вас да нам изнесете сво. је мишљење о моћи и немоћи књижевно сти. Каква је, по Вама, њена улога у животу савременог човека2 Да ли су можда, повремене и тренутне појаве нечитања обесхрабрујуће за перспективу књижевних дела2 У којој мери утицају књижевности помаже или одмаже све већи и све шири раст радија, телевизије и новинаг
МИЛАН КАШАНИН:
Значај и утицај књижевности и ум%г ности у сва времена је био велик, али је он, ако се статистички гледа, увек био и заувек ће остати ограничен. Може се у једном тако великом граду као што је Њујорк, који има неких седам милиона становника, приредити конперт на коме ће свирати не знам који Мењухин или Рубинштајн, на тај концерт се неће искупити више љубитеља њихове уметности од четири хиљаде. Али ако се приреди велика фудбалска утакмица, на њој ће се наћи до сто хиљада гледалаца. Ми живимо у заблуди из доба романтичара и прецењујемо уметност и књижевност и њихову млогу у животу појединог човека, То то је свако писмен не значи да је свако учен, и да зато што има ушал да чује шта други говори у исти мах има уши да слуша Бстовена, или да зато што има очи може читати слику исто онако као што чита књигу. Али несумљива је, с друге стране, чињеница да је број људи који се интересују уметношћу и науком из године у годину и из генерације у генерацију већи.
Налазим, пак, да савремени човек и сувише времена троши на биоскопске прелставе, на радио, на телевизију, на читање новина и да људима остаје мало времена да паметно раговарају и размишљају.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Често сте боравили ван Југославије, а и рекли сте да има наших уметника које свет прима. Ипак, реците нам познаје ли свет нашу културу добро, уметност посебно, и како је цени2 Шта мислите да греба учинити да будемо више са светом и у свету2
МИЛАН КАШАНИН:
Не може се рећи да нисмо познати и све познатији у свету по нашим куатурним напорима и по нашим резултатима у науци, у књижевности, у уметности, за шта смо заслужни не само ми, него и странци. Најбоље нам је позната у свету уметност, сликарство, на првом месту, почевши од фресака. А-зазито2 Зато лито оне говоре интернационалним језиком који је лако разумети, било преко оригинала, биао преко копија, путем изложаба. Да би се разумеле песме или проза, њих треба превести, а то зна бити дуг и тежак посао, који увек и не успе, Уз то, ми смо, често, погрешно сматрали да треба пред страни свет да изађемо првенствено с фолклорним вредностима, Преводити треба и Лазу Костића, Диса, Јакова Игњатовића, Матавуља, Борисава Станковића, оно што је од опште вредности, а не само наџионалне и локалне. Најпосле, не ваља форсирати превођења и наметати странцима нешто што не представља светску вредност, што не значи да не треба ништа чинити да и наши писци постану у свету познати.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Кад помињемо свет, вероватно су занимљиви Ваши сусрети са познатим личностима света. Које од њих им данас живо памтите2
МИЛАН КАШАНИН:
· Имао сам прилику у свом дугом веку, да, у својим путовањима по Европи и Америци, сретнем изванредно велик број људи који су били велики уметници, или велики писци, или личности на високом државном или политичком положају. Бојим се да нећу стићи да напишем своје успомене, у којима бих, између осталог говорио и о тим људима, не само нашим, него н страним. Видео сам Голсвортија, чије име је у Београду дато једној улици, некад чувеног чешког писца Карела Чапека једнога Од светских филозофа Лава Шестова. Међу слицарима сам познавао Мориса: Вламенка, од кога сам купио за београдски музеј једну слику, од историчара уметности, били су са мном у пријатељ ству и преписџи Беренсон, Фосијон, Лионело Вентури. Луј Рео, Кенет Кларк. О свима њима писати било би интересантно за читаоце, а мени драто сећање на часове које сам провео с њима, не на конгресу, не офишајелно, нето у њиховим кућама. или “ ресторанима, или на путу, или на неком бтоду преко Ламанша, или пре. ко океана. Али где да нађем за то вре
мена2
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Тости ове серије, на крају разговора, обично казују нека од важних сазнања која су проверили у сопственом животу. Вас бисмо, лруже Кашанин, питали: које бисте стоје искуство радо пренели младом човеку да не би морао сам до њега да
лолази2
НАПОМЕНА
У прошлом броју, у тектсу „Казивања о Анарићу, није наведено да су казивања Десанке Максимовић, Војислава Станића и др Арашка Ређепа, у ствари, одломин жњите „Казивања о Андрићу“ Радована Поповића. Молимо читаоце и аутора књите да ову напомену уважа.
Зоран Љ. Милић
Наготе
ЈЕ У почетку беше ребро и реч тола на њему
Порасте до врх неба наготом реч та обруши
до кости месо покопа Па оком да је подкујеш остаје тама свевидна.
И рука'да је ороби црв голи душу нагриза
Под. ногом да ти сагори У вис се диже натота.
Остаде насрамно свет.
2
Ни реч ни покрет више.
Кости поднева отољене у песку до грла.
Једино време пролази у откуцаје срца обучено
5
И буде смоква реч за игру
На венерином брету улица зеленог листа
Под прстом небеским ружичаст застој пути
долази благо сумрамје.
М =
МИЛАН КАШАНИН:
(Од мојих савета, боље рећи мишљења, која могу бити неком од користи, ако је реч о младим писцима...
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: О младима у целини.
МИЛАН КАШАНИН:
Мене је саветовао Иво Војновић, писац „Дубровачке трилогије", кад сам с њиме био у Болници милосрдних сестара за време првог светског рата, где сам се спасавао од цареве војске: „Немојте пропустити ниједан дан да не пишете, Пишите без обзира, да ли сте расположени иди нисте, јер сваки дужи прекид смета раду." Исидора Секулић ми је говорила: „Кад вам досади један рад, немојте да се уплашите и паднете у панику. Оставите га па радите други". Шта да кажем о читању и времену које му млад писац треба да посвети2 Никад нисам био пријатељ ве читог читања. Не треба прочитати хиљаду књига. Доста је сто. Треба знати које и како, шта о њима размислити, шта о. њи, ма слушати и какве користи од читања за себе извући.
Кад говорим о писању и о раду, да кажем нешто и о времену које треба на њих утрошити, Када се човек може посветити само писању, онда је лако; али ако има и других обавеза, а већином их свет има, онда је већ теже рећи неком када м како да ради. Не мали број француских писата не умре без тридесет књига. Толстој је радио, колико се сећам онога што сам читао о њему, сваки дан од 9 до 15, са кратким прекидом у подне, да узме чај са сендвичем. Томас Ман је устајао у седам, средио своју тоалету и доручковао, да се у Девет сати закључа на спрату у својој соби и остане у њој до један, ис кључи телефон, и не даје да му ико улази док ради, ни жена ни деца, ако он никога не зове; по ручку не пише, нето шета у башти, одговара на писма, чита новине, разговара.
Пре него што се растанемо, да додам да ја у рад једног писца убрајам м путо. вања и знање барем једног светског јези. ка. Истина, ми данас имамо преведена готово сва велика дела иностраних ста. рих и модерних књижевности, али није исто читати једно дело у оригиналу и у преводу. При томе, не треба се ограничавати на „помодне писле" — како би рекао наш добри стари Богдан Поповић — о којима три-четири године говори цео свет и пишу све новине и књите, а после неколико година нико, Свакако, треба, колико је то могуће, са највећом радозна-, лошћу пратити нова и најновија књижевна дела, али стално читати треба само старе писце. Нема промена у литератури од „Одисеје" до „Рата и мира". То је јел: на иста естетика и једна иста велика књижевност. |
(Интегралан знатно скраћен, Радио-Београда,)
текст овог интерпјуа, објављен је на
који је овде Аругом програму