Književne novine

НЕ, НЕ, никако се не би могло рећи да је то била каква необична воћка, као што се не би могло рећи ни.да су они на њу гледали као на такву, свеједно што су сатима знали да дрежде под њеном богатом крошњом и сатима да нагађају каквог укуса може да буде онај један једини плод на самом њеном врху и свеједно што им је жеља да се домогну тог плода из дана у дан бивала све већа, све жешћа и што су због тога на крају почели да се понашају као пас кад нањуши добар залогај којег никако не може да се домогне, па зато од силног беса и немоћи скаче, цвиди икевће сулудо, мада — поштено речено све то није требало толико К срцу да приме, пошто су иначе током целог живота довољно навикли да им много тога измиче испред шака и пошто су — ако баш хоћете — просто научили, просто срасли с таквим стањем ствари као дрво са имелом, као човек са сазнањем о неминовној својој смрти најпосле; почели су, дакле, да се понашају тако поготову због тога што је она „стара чепркарска џибра", Имре као да тера инат и као да им се руга у последње време понављао увек једно те исто: ' ,

„Тај плод... хе... то он вама, видиш, одавде изгледа тако како изгледа. Само одавде".

„Лоше ти нешто то зрикало, матори", одговарали су му на то неки углас. „Истрошио си га на сукње и ђЊубриште, па ништа друго под милим богом не можеш њиме више да распознаш", “

„Ама, јок", одговарали су други. „То он због тога што страхује да неће дочекати час када нам, презрео, сам падне у шаке. Ето му душе, види, на нос извирује." И опет су лепили погледе за плод високо над собом, не зато што им се то тако — да кажемо — свидело и не зато што би тим чекањем да плод узри до самооткидања хтели Имрету да пркосе можда, већ просто зато што другог излаза нису имаАм, јер је дрво под којим су тако данима ко зна колико дуго џоњали било необично високо, а његово витко стабло нејако и толико глатке, толико клиске коре да би се сваки покушај пентрања сасвим извесно завршио трагично и за дрво и за оног ко је покушао да.се на њега успне, мала им је стрпљење тећ давно почело да се распреда и утањује, као нит под прстима дибидус невичне предиље, и мада им је Имре све изазовније показивао своју као праћка развучену губиту са свега два потпуно угљенисана шкрбољка у доњој вилици: „То олавде тако, хе, само одавде..."

А није — часна реч — тај матори јарац уопште није некакав такав тип који иде на живџе и којег би се — на пример — требало због тога отрести као смрдљивог инсекта каквог и није да су — реци. мо — он мн они на некој „ратној нози", па да би то сада тпто је искосло међу њима морало да буде коначни резултат и нужна последица тога; напротив, памте сви они онај час кала се први пут појавио међу њима. на њиховом делу сметлишта тачније, и када је. присуствујући неочетивано бучној, плебучној сахрани Јона Ве. Аиког и Мале Мам. пекао нешто што је

остале натерало озбиљно да се замисле ·

и што их је све олреда жапнуло у срце као бодља, као глогов трн најпосле.

„М-ла", рекао је том приликом Имре, „увек је лакше ударити у пмиздру и лелек кад неко овако опали батином о ледину, нето да му за живота макар дугме вашљиво пришијеш... А види се, лепо се види ла је ото двоје мученика могло комотно још кој“ годинипу да откуња на овој смрлљивој планети".

„Заиста", примили су њетов преко" смерно м без сопбе. „Замста је тако. Могли смо Јону Великом помоћи бар да уграли украсна стаклад у“ белет. ако ништа дру: то. А ми, ето... Гре'ота". ,

„Тре'ота".

И сви су — као по комавли — оборили главе од стила и тоте ппеобилне, не зато што они стварно нису били спремни за некакво такво добро дело им не зато што те требало да се јелан бајт овакав стоамат појави и полсети их на то (та, они бар нису без осећања и сопа — ето, оног кљакавог Бангу су прихватили као најооћенијет свог — свејелно тито им немаштича и беда понекад умет“ за тренутак завишћу и заобом да помуте пазум). већ поосто због тога што преобузети личним недаћама нису имали довољно времена ни способности да уоче и туђу невољу, без 06зира што им је ова све време била ту, под носом и без обзира што је она, можда, била и већа и суровија од њихових; пиЉили су, дакле, слепо у сопствену муку, заграђени и спетљани њоме до оне ограничености кад се види и осећа само последица а никако узрок — узрочник, боље речено — и када се, заправо, због такве усредсрећђености само на то губи способност за шире погледе и сазнања („ако хоћеш човеку да запушиш губицу да не ре„жи и не лаје, или петлу кукурекало да не разноси аброве по селу", говорио је Ром Караром некада, „првом испразни џепове тако да ни мољац не пожели у њима више да остане, друтом завуци сламчицу ОДпозади да не може да скупи петљу ни за куку да истисне кроз певало а нек'мо ли шта друго")...

„Па то смо се ми, еј, грано огрешили", досетили су се најзал чепокари.

„Грано, богме. грлно", потврђивао је Имре, понављајући речи као покварена гтрамофонска плоча, као сопствена њихова савест.

„Треба онда окајати грех, откупити се некако".

„Треба, али како2"

„Знам како би то могло ла се постигне", дошануо им је Име. „То јест", само донекле" исправио се убрзо ни заћутао са загонетним изразом на свом спеченом, збрчка. ном лицу.

„Проклетство“, лебапили су му истог“

часа нестрпљиво. „Тп, изгледа, тражиш да сами истресемо п> те твоје испуване мештине то тпто знапт2"

„Мем-м", мумлао је Ммре незаловољно „То знам ла умете. Ат, хајде, олаламите ви мене векном хлеба или комадом ме.

са... То'.

"ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“.

| “и „Матори", зарежали су на њега сад већ

потпуно неконтролисано љутити, „У реду, у реду", пожурио је старац,

схвативши да стање постаје озбиљно опас- |

но за њега. У

И онда је, полако и разложно, изнео свој предлог да. се управо на самој средини између хумки Јона Великог и Мале Мам засади воћка, | син

„Она би:им", рекао је још, „украшавала ово место и правила им сен да у њој почивају угодно бар сад, кад већ то за живота нису могли". ; Ала

„Браво", прихватили су одушевљено смећари, загледајући га са све већом. неве: рицом спреда и страга. „Види, види... Нађе се, ето, и понека сламчица крај толике плеве у тој твојој јаловој тинтари!" И одмах затим додали надахнуто: „А башка што ће их воћка, док стаса, даривати и по којим плодом; и њих и оне који их буду обилазили, наравно", досећали су се накнадно са посебним задовољством у гласу. И радили су на томе тако усрдно и предано, тако несебично и великодушно као да је у питању нешто што ће свакоме од њих бити само његово, лично његово и као да је Имре управо онај тип кога на иконама вечито приказују с мачем у једној и кантаром у другој руци (па не знаш да ли је апотекар или месар) и који ће им сада, ево, спустити ово добро на тас тако да чак наскочи а не само да превагне својом тежином онај други крај са грехом (са нешто мало — чинило им

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА

се сад све више тако — тако рећи, никаквог греха на себи).

Потом је почело право правцато бдење: прво над опстанком, затим над растом засађене воћке, не зато што нису били сигурни да ће са њом на крају све добро

испасти и не зато што им је Имре и даље ·

наликовао на оног небеског кантарџију (мада му је — искрено речено — са џигља њем биљке дице почело некако да бива све обичнијег, овоземаљског, овођубришног — тачније казано — изгледа), већ просто збот тога што је то коначно постало за њих нешто као страст којој не могу више да се отргну испод власти, нешто као опијум чијег омамљујућег дејства и нису довољно свесни, али су га са сваком дозом даље све гладнији, незајажљиво гладни, мада им је истовремено постајало јасно и да због висине, коју је воћка почела нагло да осваја. првобитно замишљена њена намена неће моћи да се оствари, поготову не и због тога што јој је у недостижној крошњи растао само онај једини комад плода.

„Гле ти, шкртине проклете", негодовали су и вајкали се: „Толики наш труд а она, тагрица, 1едан пишљиви плодић испрцнула само... Пих!"

„То не треба да нас разочара", умиривао их је Имре на себи својствен начин. „То уопште не треба да нас разочара... Видиш, на пример, има жена са две ноге, ал обе не вреде ни колико једна поштена

врљика, да кажемо. А има жена без оне друге, то јест“, само са једном нотом. Али, ·

што веле: једна па вредна: Тако и ова наша воћкица... Погледај само какав је то плод, К'о нацртан, ко из камена исклесан!" . Одиста, изгледао им је тај плод одавде, са земље, управо тако: чудесан и на рочит, не зато што им је такву слику о њему Имре од самог почетка тувио у главу и не зато што би то тако могло само њима да се чини из пусте уобразиље њихове, већ једноставно зато што је. он, тако далек и недостижан, поседовао ту необичну моћ да буде само такав каквог га једино можеш видети са толике раздаљине, мада их је истовремено та његова нарочитост у другом једном погледу све озбиљније љутила, побуђујући у њима — испрва потајно и шапутаво, после отвореније

у

Благоје Којић

и гласније — завист па и љубомору на самог Јона Великог и Малу Мам због тога што и сад, овако под земљом — чувајући та непремостивом висином дрвета само за себе — имају опет више од њих...

„Да", сиктали су овог пута сасвим отворено „и док су били живи, а-а, никада им није било довољно".

„доуди, није лепо да се тако говори о мртвима", прекоревао их је Имре, али узалуд. „Много си, бре, досадан, матори, као одртаведи вергл си досадан... Запуши."

После би пиљили у плод, премештали се дуго с ноге на ногу и опет пиљили онамо, свеједно што су слутили да им је свако чекање узалуд, да плод, у ствари, никада неће сам од себе отпасти и свеједно што их је Имре, наслутивши несрећу, сада — супротно оном раније — уверавао у то да плод/“само са овог места изгледа тако како изгледа и да је онда потпуно бесмислено прижељкивати га и шенити због тога под њиме као рундов под коцком вештачког шећера у господаревој руци тик изнад главе.

„Он ће тамо и остати", понављао је старац одједном некако чудновато предат томе, рекло би се чак и с посебном жељом да буде управо тако како он то предочава да ће бити: „Сасушиће се једноставно и остати ту где му и јесте место!"

„А зашто он то тако, као да једно говори а друго мисли2" питали су се чепркари и, искоса, дуго одмеравали сумњичавим погледима Имретову погурену, згужвану фигуру. „Хм... хм..."

„Море, да тај није у дослуху са оно двоје метар и по под ђубриштем, је ли2" „Мени је, безбели, одувек изгледао као нечист, као вукодлак и караконџула нека". „Онда, да прекинемо даље чекање". „И2 И шта би ти у ствари2" „Порушио. Ко је засадиог Ми. Ко је

подигао Ми. Ми ћемо је ин уништити. А овај, ако јесте то што кажете да јесте, нек своје курвинске намере окачи после тога мачку о реп".

„Право велиш. Сасвим си у праву, до врага".

„Дајдер ту секиру овамо".

Али, иако је алатка у првом свом неконтролисаном замаху. промашила стабло и Имре, створивши се тог часа као приказа крај оног са њом у руци, физичким путем покушао да ствар осујети, воћци је било пресућђено да нестане, свеједно што је старац и даље очајнички насртао и што је — испребијан због тога и одбачен потом као отпадак, као гужвица смрдљиве хартије — несебично туговао п њих ради, и њиховог удеса ради...

„Сад више никакво одвраћање, никакво багателисање плода неће помоћи" шапутао је тихо, истрзано. „Смакнуће дрво, проклетници и остати, плашим се, разочарани, поразно и заувек разочарани..."

И замста, када је воћка гранама, као рукама, коначно пригрлила земљу, сви су изгледали као муњом ошинути, као не каквом невидљивом силом окамењени на месту: тај плод, тај кукавни, тај усрани плод није био ни налик оном који су све време видели на врху воћкине крошње.

А Имре је, скврчен и болом, као маљем немилосрдно сабијен у самог себе. олмахивао главом тамо-амо и узлисао: уздисао не зато што су се његови друтари тако грубо понели према њему и не зато што је то уједно могло да значи ла ће га после свега — не знајући на кота

лрутотг да искале свој штупљоглави бес због,

ложивљенот разочарења — прогнати са овог дела сметлишта, већ просто због тога што је, уверивши се да је узалуд потајно прижељкивао да његове у неопходним тренуцима јавне тврдње о могућој ружноћи плода буду У исто време и његова заблуда, постао одједном празан, одјелном осиромашен до самог дна душе своје,

| '

Миле Бискупљанин

'

Поема шеста за једну Ану

Јесам ли ти говорио премного или премало „Да би све дато могла до краја разумети

Јесам ли рекао све што се тада рећи морало

: све живот и време мољу дати ИЕ Е ц узети...

Јесам ли довољно чинио кад сам ти товорио: — да није све у томе, јести и спавати — ја уз тебе а ти уз мене, тек трајати...

Јесам ли довољно чинио кад сам ти товорио: — да није све у томе, децу рађати и подизати — имати изобиље, хаљине и капуте мењати...

Јесам ли довољно чинио кад сам ти говорио: — да није све у томе, пару на пару слагати — да сам ти драг и мени увек драга ти...

Јесам ли довољно чинио кад сам ти говорио: — да није све у томе, једну уз друго тек бити — да нам је увек лепо и да смо увек сити...

Јесам ли довољно чинио кад сам ти говорио: — да није све у томе, куле и традове имати

— и да ти зато ништа велико не могу обећати...

СЛИКЕ БЕЗ РАМОВА

1:

Недеља ... Ветар... Вршац испод брда Док облаци црни изнад крова јуре Овде све очи сад у празно зуре

Док умљем копа нека мис'о тврда...

П.

'" Недеља... Ветар... Вршац испод бреза Ледена киша, заматљена стакла

Док свако таси пожар свота пакла

Све очц вапе: снега... снега... снега...

Ш.

Данима Вршац тледам, живим, дишем А мета иста, исто растојање

Док се већ танке нити даље тање Најцрњу страну мог повесма пишем...

ТУ.

Сад су све поуке ништавне. и бледе . Док свас мост задњи пали, руши кулу КЗБА И све рачуне већ своди на нулу

Чак најмудрије речи ич не вреде...

У.

Овде се без стрепње улази у таму И без клетве носи досућено бреме И свак ко спасење чека оно време Да прими последњег оста, Црну Даму...

у7. Ово су деца таме, с ума сишли И на дну пакла као на дну раја

Већ истањена нит једва их снаја. Са светом — из ког давно су отишли...

НИЗ ВРЕМЕ НЕВРЕМЕНА

Сад Васа Ардељан из Локава. села Угледати неће више дана бела.

Још синоћ је лего У свој кревет бели Не слутећи да се већ у вечност сели.

И сад неће више иза шанка стати И жеднима журно чаше наливати,

Знајући да често омркне; осване Чекајући трезне, пратећи пијане,

А умро је мирно, ко громом покошен Доведен прекјуче, данас биће ношен.

М сахраниће та, данас или сутра У четир поподне ил' десет изјутра.

А на пут последњи с којег се не враћа Пратиће та жалост селска и домаћа.

И ако их има — мати, отац, браћа Сестре, деца, жена сломљена од плача.

Сви ближњи и даљни, нека нарикача 4 онда, већ зна се, подушје и даћа.

Покриће га земља и цвеће ц трава И остаће тако да заувек спава.

У ствари, остаће да лагано трули Док време пролази и сећање тули.

а енае МИ и

Тако ће и мене, можда скорог дана „Да прате Панчевци, Душица. и Ана,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 6