Književne novine
ЛЕТОПИС
10 ЖОРЖ САНА И
ЊЕНИМ ЉУБАВИМА
– П1080В0!
У ЗАПАДНОЈ НЕМАЧКОЈ је поступак пред судом у Ицехоу још једном изнео дезбијску љубав у жижу јавног интересовања. Један о актуелностима добро информисан магазин је Жорж Санд споменуо као лезбијку. А у Келну су, како се чује, лезбијке основале свој клуб, дајући му име славне списатељке Жорж Санд. Рудолдф Валтер Леонхарт жели ствар да постави на право место, па зато, пишући недавно у хамбуршком недељнику „Време" (Гле 729) о испуњеном животу и о 'љубави прве проминентне журналисткиње, каже да су жене које истополну љубав осећају као ослобаБајућу, обично склоне да траже историјски низ претходница, како би могле рећи: „не само ми, већ и оне тада". При томе је најсигурније позивати се на песникињу Сафо, која треба да је пре шеснаест стотина година живела на далеком грчком острву Лезбос и о којој ми, између осталог, знамо да јој се приписује неколико стихова у којима се пева о истополној љубави. По истом принципу је — вели Леонхарт — од Шекспира, због његових сонета, направљен хомосексуалац.
Леонхарт се пита: да би, је истина да је Орор Дипен узела мушко име Жорж Санд2 да се Жорж Санд често појављивала У мушком оделу2 да је Жорж Сана пушила цигаре2 ла савременици кажу како она није имала ништа „ни спреда ни олстрага"2 да је Жорж Санд била у присном пријатељству с глумицом Мари Дорвал» Извесно је све ово истина, или бар полунстина — одговара сам ћеонхарт п наставља причу: прапраунука Августа Јаког п „најлепше жене света", како је називана Аурора од Кенигсмарка, била је ћерка једне гризете и неког нижет официра, који се с њеном мајком месеп лана пре рођења мале Ороре, 1804, године, венчао. Она је одрасла у фФпапцуској провинцији, јужно од Париза, на скромном пољском добру, тде је њена бака чврсто управљала. Да то избегне, мулала се за Казимира Дидевана, који није био ни бољи ни гори од многих земљопоседмика, ситних племића, “ француској провинитји. Након што се девет година трудила да буде честита жена свом ограниченом и пијаном супругу, након тпто му је и два детета родила, 1831. 1е побегла и у двадесет и седмој години живота отпочела нов, сопствени жи-
вот. Одлубила је да за живот зарађује као новинарка. Главни тредник листа „Фигаро", месје
Аатути, био је пореклом из, њене дломаје. Он јо1 је пружио шансу, а она је ту шансу умела да искористи, Свет журнализма је тала, много витте нето данас, био муттки свет. И бат зато, жена кота је тако јако жена била и то остати желела, Овоорђ Дипен-Дилеван је добро учинила што се прерушила. Промена имена није значила ништа мање од жеље за променом рода. Она се уселила у неки стан заједно са Жилом Сандоом, младим журналистом, кога је ве у свом селу познавала, и обоје су писали под именом Жил Сана. После раскила са Сандоом, она се назвала Жорж Санд. До своје 27. године била је, — вели Леонхарт — како се обично каже, „јелном човеку верна". Као излаз она није истипала лезбијску љубав, већ „слоболну" љубав. Њу је пттоповелала у“ својим помантма „774 лиана“ (1832) м „Лелија“ (1833). Практиковала ју је с мушкаопима: – Санлоом, Троспезом Меримеом, Алфредом де Мисеом, с
КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ
Урећивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), Вук Крњевић, Момчило Миланков, Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Божидар Тимотијевић, Зуко Џумхур, др Иван Шоп, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић, Мадавачки савет: др Лимитрије Вученов, Ар Милош Илић, Јован Јопановић, Дуттан, Матић, Богдан А. Поповић, Божидар Про. дажовић, др Драшко Ређеп, Јара Рибни кар, Милован Танасијевић. Млејно решење графичке опреме: Богдан Кршић.
Лист излази сваке друге суботе. Цена 3 динара. Годишња претплата 60, полугодишња 30 динара, а за ипостранство двоструко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине“, · Београд, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и здминистрација), Текући рачун: 60801-601-2089. Рукописи се не враћају. Штампа „ГЛАС"., Београд, Влајковићева 8.
италијанским лечником који је лечио Мисеа, с француским адвокатом који је испословао њен развод од Дидевана, с Францом Листом можда, али с Фредериком Шопеном извесно. Преокрет од литературе ка музици, који је при томе учинила, Хајнрих Хајне (а и он је готово сигурно имао шансу да се уврсти међу — љубавнике Жорж Санд) је коментарисао овако: „Она тражи Бога, а он ниг-
де није брже при руци него у“
музици. То је тако опште, то не изазива противречност, то никад није глупо јер никад не треба да буде паметно, то је све што се заправо хоће и може — то нас искупљује од духа, који нас кињи, не чинећи нас недуховнима."
Што се тиче „мушког одела" — наставља Леонхарт — због којег су је савременици корели, реч је о томе да је Жорж Санд носила панталоне. Оне су необично штитиле. А истовремено су пристајале њеном витком, али апсолутно женственом, стасу. У међувремену је донекле постало јасно, што је у Француској пре 150 година, када је укус времена био „бујност", могло бити спорно: нису све жене које носе панталоне — лезбијке... Сличан је случај и са причом о Сандовој као пушачици „џигара", која се одржава већ више од сто тодина.
После свега овога — каже Леон харт — љубав према Марији Дорвал, једној жени између више Од десет мушкараца, треба да буде оглашена као не сасвим нормално пријатељство између жена. „Слободна Љубав", како ју је Жорж Санд проповедала у својим списима, била је нека над-љубав тако снажних размера, да је на крају разорила и гранипе постављене половима. Била је то пре спасоносна наука него ли „ат5 атапа!". Разумети је можемо и овако и онако. Један пакосни савременик је разумео овако: „Када код Жорж Санд нека дама жели. да промени љубавника, онда је Бот увег у близини да олакша посао промене."
У појединостима, су — закључује Леонхарт — сасвим могућна различита мишљења. У целини је Жорж Санд била у сваком погледу жена достојна дивљења, а своме времену је претходила више ОА сто година. Сопственом снатом, под не нарочито повољним околностима, она је себе ослободила улоте робиње, коју јој је друштво доделило. Своје партнере је сама бирала. Није патила ни од ресантимана, а није постајала ни комична. После разних аутања и пометњи достигла је ведру старост. Између својих тридесетих и четрдесетих година писала је оне идиличне студије „из сео. ског живота, Од. „Јеаппе" (1844) до „Тез Матез зоппемт5" (1853), које су је учиниле славном у цпеаом свету.
Александар Б. Поповић
РЕКИС ДЕБРЕ ПОСТАЈЕ РОМАНОПИСАЦ
Режис Дебре, пријатељ Че Геваре, који је, у своје време, ухваен у Боливији као герилац, издржао четири године затвора у ћелији од шест квадратних метара на висини од 3.000 метара, био је досад углавном познат као поантички писац. У својој најпознатијој књизи „Револуција У револуцији" заступао је бескомпромисно револуционаран став, а од њега није одступао ни у књизи „Критика оружјем", коју је објавио прошле године. Сада се, међутим, са својом женом Венецуеланком, с којом се оженио за време робије, настанио у Паризу и у стану крај Пон нефа (Новог моста) довршава — роман. Роман ће се звати „Нежељени", а тај „нежељени“, јунак романа, јесте Швајцарац Франк, који се, сит европске атмосфере, у Венецуели бори против диктатуре. Тим поводом, товори се о сличности између овог романа и Малроове „Људске судбине". Сличност лежи и у судбини главних јунака, ова два романа: Малроов Чен гине бацивши се с бомбом на. воз. Чан Кајсшека, док се Франк жртвује убијајући једног издајицу гериљероса. Дебре одбија поређење с Малроом, али признаје да је писац „Људске судбине" једини човек према коме је сачувао своје младалачко дивљење, мако се не слаже с његовим каснијим политичким идејама. Циљ романа је, по Дебреу, да подстиче на акцију, али он ипак не занемарује дистрактивну страну, коју представља описивање љубави између Франка и Селије, раније девојке вође револуције Јоахима, коме се она и враћа кад овај побегне из затвора на спектакуларан начин. Већ се говори и о стварању филма по роману „Нежељени", али Дебре изјављује да би он. више желео да ради на једној политичкој музичкој комедији, чија би главна личност
била једна жена, на пример Роза Луксембург.
Свој роман Дебре је желео да објави под псеудонимом, јер није желео да се његово дело посматра и цени с обзиром на њетову личност и политичку прошЛост, али издавач (ЕФ4Шопз ди Зеш!) одбацио је ту намеру, јер
би то умањило интересовање за.
роман. Будући да је исти изда-
вач објављивао и његове политич- |
ке књиге, Дебре је попустио. Дебре се, међутим, већ помиње чак ги као евентуални добитник Гонкурове награде и при том се опет мисли на Малроа, који је ту награду добио, баш за „Људску судбину", 1934. године. Треба, ипак, сачекати да се роман појави у књижарским излозима..
ЈАКОБгОН 0 РИЧАРАСУ
У Енглеској се недавно појавила нова књига једног од утемељивача модерне критике А. А. Ричардса под насловом .„Поезије — њихови медији и циљеви", Ова књига садржи седамнаест Ричардсових есеја, међу којима су многи необјављени, узети из ауторових предавања, бележака за предавања и личних записа. Један од разлога за нежељени плурал .лпоезије" у наслову књите лежи у опасности од „петљања"“ са огољеним таутологијама и некорисним тенерализацијама у току разматрања живота поезије без увида у мноштво многоструких живота и различитост постских концепата, средстава мн циљева. 1
О тој књизи у једном од сегтембарских бројева Тајмсовог литерарног додатка пише Роман Јакобсон, такође један од најважнијих данашњих теоретичара новог приступа књижевном делу, и каже да је главна снага Ричараса као лингвисте и критичара у њетовом ретком осећању за различитост и многоформност варијаната комбинована са оштрим погледом У. њихову конгруентност. Разговор између аутора и читаопа у језгровитом есеју „Шта је казивање" управо осветљава изванредно различите начине да се нешто каже (изговори, саопшти). У њему се наглашава изузетна тешкоћа при постизању кључне разлике између онога што неко жели да каже ин како то каже. По ауторовом мишљењу те разлике запостављају лингвисти, лоше их интерпретирају филозофи, а потпењују их предавачи, Пар корелативних термина, које је Ричардс пре пола столећа увео у анализу тропа, и метафора, сада је проширен ширим питањима око вербалних и не-вербалних система знакова и њихове употребе. Термини [епог (смисао, садржај, начин мишљења) и »уе ћзсте (посредник, носилац) о којима је реч — сада имају нову и знатно ширу примену, Ричардс изванредно осветљава покретљивост вербалних значења, посебно њихову зависност од различитих типова и нивоа контекста и ситуација. Свака форма вербалне активности, спољне или мнутарње, мора по ауторовом мишљењу да буде пажљиво интерпретирана. Треба студирати ме. Бунтру речи са њеним многобројним окружењима, међусобним. односима, положајима у једноји у Арутој реченици, променама положаја. То мноштво веза — мислн Јакобсон — далеко је од тога да буде. затворено у линтвистичке оквире, оно заправо обухвата семиотику културе и читаопа упућује нато „колико су међузависне многобројне компоненте наше културе"“,. као, на пример, „Илијада“ и Платонова „Република", Поетска уметност као ствар „вербалне интеранимације" раз матрана је у есеју „Интеракције". Захваљујући једном исклизнућу сопственог пера, али свакако не
само њему захваљујући (Ричардс је, наиме, једном уместо сотр о сотрег 1 |
з1Е.ј0оп _ написао
РЕЖИС ДЕБРЕ
А. А. РИЧАРАС
«
оп), аутор уверава да је композиција у ствари супарништво и на тај начин
он ограничава тензију између двеју супротности селекције и комбинације. Своје ставове Ричардс проверава у бројним есејима о енглеским _ песницима и ентлеској поезији (Шекспир, Лон, Марвел, ита) и закључује: „Што ближе, непосрелније, читамо песму мислим да ћемо бити мање у прилици да је примимо као плоједностављено _ значење". Такав закључак сутерише мното ширу апликацију =— двосмисленост вербалне уметности доведена је У ларалелну везу са растућом слободом науке о песничком 1езику м језика уопште „да се користе маизглеј инкопатибилним | тВрањама у исти мах". Такву реинтеппретацију „инкопатибилности" Ричардес сматра једним од речитих локаза принпипа комплементаоности који је установио Ниле Бор.
У глави о „специјалној употреби језика" Ричардс се бави врстама усмерености (адресованости) говора у делима драмских писаца, заправо он тврди да их има неколико врста, и то опет доказује својим схватањем природе товора, „изјавног говора", који итра кључну улогу у наттој сва колневној употреби језика.
Подједнако . импресиван _ као критичар, лингвист и песник, Ричардс, вели Јакобсон, поздравља „упад“ лингвистике у моетику и бавећи се на свој бриљантан начин језиком у поезији, у ствари захтева истраживање унутрашње хијерархије конституената која пре света ин заувек треба да буде изнесена на светло;
АЛЕКСАНДАР БАНОВИЋ
У Београду, у шездесетседмој го дини, умро је др Александар Бановић, дугогодишњи _— професор средњих школа, научни истраживач Института за педагошка истраживања у Београду и редовни професор и шеф Одсека за педагогију Универзитета у Лумум> башију (Република Заир). Као студента скопског Филозофског факултета, на изворе француске културе и хуманизма упутио га је проф. др Душан Недељковић. Боравећи у Паризу, спремио је докторску дисертацију „Религиозна филозофија код Југословена Од почетка ХТХ века до наших дана", која је била усвојена још 1940, а, због другог светског рата, од: брањена 1946. године. На жалост, та расправа, писана објективном научно-филозофском методом, сличном оној коју је заступао чувени француски историчар филозофије
· зованијих филозо
кога је Бановић
Емил Бреије, код отила“ је
и полагао докторат,
необјављена. 5 3 наших најобраИако један Од фа, Бановић је
највише радова написао из Пра гогије, којој се посветио НаКЦЕ другог светског рата. „Објави је низ радова из историје педатогије, опште и упоредне педагогије и дидактике, У свим 5 вима огледа се његов ска ерудиција и шири концепт од уобичајеног у нашој педатошкој литератури. Највећи рад из педагогије му је књига „Педатошко-просветитељско дело Доситеја Обрадовића" (1956), у којој је У трећем поглављу посебно обрадио
"Хоситејеве филозофске погледе, а
читав Доситејев педагошко-просветитељски рад је осветлио духом „филозофског" ХУПТ века и нашим _ друштвеним и културним приликама, указујући при_ том како се на њега надовезала Вукова културна револуција и како га је, на известан начин, усвојило и наше доба.
Остали Бановићеви штампани радови обрађују поједине теме из његови дисертације: „Хришћански елементи ~“ српској народној поезији" (1938), „Религиозна. филозофија Божидара Кнежевића Х (1939), „Божа Кнежевић и Карлајл"“ (1940), или се односе на аксиолошка пи тања: „О вредности _ савремене културе" (1940). Бавио се м историјом наште филозофије и из те области објавио, први после Ђ. Петронијевића, један рад 0 Њетошевој дијалектини: „Елементи дијалектике код. Његоша. (1950) и неке мање прилоге, Бановићеви радови писани су јасним и лепим језиком и стилом, у чему се запажа утицај класичне франпуске јасности и разложности, а у њи ма су увек видне и тежње ка већо! хуманости им протресивности, У свакој средини у којој је живео и радио Бановић је уносио ведрину, охрабрење и топлину и због тога ће остати у трајном сећању свих оних који су та познавали. а својим радовима пред стављаће необично користог и значајног стручњака у области натџе савремене пелатошко-фило-
зофске Мисли. ·
КРИТИКА КЛАСИЧНОГ РОМАНА
Под паролом критике познатог популарног класичног кинеског романа из ХМ] века „Речне мртва је" („Шујху. чжуањ,) који мазивају епопејом сељачког устанка из времена династије Сун, у Ки ни је, почетком септембра, отпочета кампања против ове књиге. Судећи по коментарима иностраних листова („СћазНап ејепсе Мопног“, „Етапкештег аПретете", „Мазћпајосг Розћ', „Етапсе Рте5ве"), иза књижевних дебата скривају се,нови конфликти у земљи, а и саме дебате нису особито књижевног карактера роман и ликови у њему само су повод, а предмет дискусије је савремена политичка ситуација.
Из широког публицитета којим је ова кампања праћена у самој Кини најчешће се наводе коментари појединих кинеских листова који покушавају да објасне циљ ове акције. На пример — истицање огромног и неоцењивог значаја који имају анализа ин критика књиге „Ренне мртваје" за доследно спровођење | револуционаоне линије председника Мао Це Тун та, како данас, тако и у будућ ности, како у нашем, тако ин у следећем столећу. Или — сагледавање циља кампање у томе да се читав народ научи да открива и препознаје присталице капитулантства и да се против њих 60 ри; за прототипа капитуланта именује се лик Сун Цзјана.
Није сасвим јасно, коментарише инострана штампа, против кога су усмерени нови напори под паролом борбе са ,„капитулантима". Да ли против старих партијских. радника који су у време културне револуције смењени а потом рехабилитовани. и поново
| постали моћни"; или су пак то
млади радикали, потиснути после исте револуције у други план, узели на нишан такозвани „птагматични пентар' у земљи2 М сваком случају — заједнички су закључци тих листова — јасно је да, иако је мета кампање читав низ неименованих лица, ти полелиначни напали нису Од особитог значаја, док се шире теме које је кампања покђенула скоро у свему поклачату са коупним проблемима са којима је Кина данас несумњиво суочена. Олносно. да кампања поотив Сун Шзјана, јелног од сто осам ликова у роману написаном пре шест векова. далеко пђевазилази оквире мотућних иступа тротив јотт конкретно не именованих савремених ктнеских политичких радника, да 7 Пекинту ову кампању посматзају као јелан од најважнијих фактопа у“ спору виших кругова кинеског пуковолхства позодом будућих проблема Кине Решо је о унутрашњој м спољне: политици коју ова земља треба да
води до краја века и надаље.