Književne novine

актопис

Преводи романа Радомира Смиљанића

Романи „У Андима Хегелово тело" и „Неко је оклеветао Хегела" књижевника Радомира Смиљанића шта мпани су недавно на немачком, у преводу Хајнца Нојбахера, на македонском (превод Гулевске) и словеначком (превод познатог песника Загоричника), Реаговање немачке, швајцарске и аустријске штампе на ове романе објављене у једној од најпознатијих западнонемачких кућа ДФА Штут гарт, у репрезентативној едицији АФА-интернационал, је и брзо и изванредно. Тако, у једном од водећих светских листова „Ноје цирхер цајтунг“ из Цириха, др Шите објављује на преко пола странице крајње похвалну кри: тику на романе „У Андима Хегтелово тело" и „Неко је оклеве. тао Хегела". Он поред осталог каже: „Овим романима отвара се пред нама један чудесни, разиграни, шаролики свет чаролије и збиље у који нас писац уводи вешто постављеном — ироничном перспективом какву наша чита. тељска свест још није упознала. Оно што је Фридрих – Шлегел кроз иронију успевао да заодене у критику стања духа и карактера, Смиљанић мајсторски ра звија још даље, да би оно што је комично, чудно, неуобичајено у досадашњим литерарним подухватима, оно злоћудно па чак и апсурдно, осветлио новом нама још непознатом светлошћу разоткривања". У једном од најугледнијих западнонемачких дневних листова „Штутгартер цајтунг", у свом великом тексту о романима Смиљанића објављеном на пре. ко пола стране листа водећи немачки критичар Фридрих Вајгенд пише: „Не један Хегел „историјски' који припада другој једној епоси, већ „Хегел“ са брадом Карла Маркса који се од схоластичких оракула исказује у конкретно, дејствујушће, осмишљено људ ско биће, ступа на савремену југословенску сцену. Он не долази као правоснажни прецептор, који ово данас и оно сутра мери по једном за свагда постављеном правилу. Он је персонифицирани животни скок којим је у протеклих тридесет година човек Југославије показао виталну снагу. Овај „Хегел присиљава једну реалност на нове узлете. Смиљанићевог Хегела треба схватити само у оним збивањима у којима он делује до крајњег апсурдитета, али и као катализатор, као ослобаћајућег месију за де ловање претежно оних — јуноша који се угуравају у његову пу тању. Роман о Хегелу у Андима (У „Андима ЖХегелово тело") је авантуристички роман оног жанра какве је стварао код Францу. за један Волтер, код Енглеза један Свифт, код Немаца један Виланд и који су означавани „фиАозофским." У високотиражном (преко милион _ примерака) — минхенском „Абендцајтунгу“ објавио је _ АР Тони Мајснер велики чланак о нашем писцу и његовим романима под насловом „Југословен Сми љанић написао романе успеха". Он цитира професора др Хана који Смиљанића означава обновитељем европског надреализма. У берлинском дневнику „Шпандауер фолксблат"'пише критичар Јирген Бекелман у осврту на романе „У Андима Хегелово те. до" и „Неко је оклеветао Хегеда" да „већ и сам назив оба романа означава један филозофсколшеретски третман — стварности што овим делима широм отвара врата у елитно малобројно друптво светских романа".

Нова „Нолитова“ едиција за младе

„Распуст" је нова едиција издавачког предузећа „Нолит" коју, за децу од 12 до 16 година, уређује књижевница Мирјана Стефановић. У првом колу ове едиције која је намењена „..оном осетљивом добу када се из детињства прелази у младост п када се многе, па пи читалачке навике и на. клоности подстичу или — заувек губе". појавило се шест књига: Џон Р. Р. Толкин: „Хобит“, роман у преводу Мери и Милана Ми. лаишића, Лав Касиљ: „Швамбранија и школска црна књига" роман, превео М. М. Пешић, Магда Сабо: „Реците Жофики", роман, превод Ивана Ивањија, Ирена Јургјелеви. чова: „Туђинац“, роман, превод Петра Вујичића, „Пова љубав" девет руских прича које је одабрала Милица Николић и роман Мила. на Брујића: „Дивље године".

Роман Р. Р. Толкина; „Хобит"

је веома позната и десетину пута аздавана књига у Великој Британији, први пут се појавила 1937. године, код нас се у изванредном

љује: Зови. пут традеса поје

година е, али за тако добру књигу е никад касно, она је свежа и још увек духовита, чак.

је могу читати и они наши чи таоци који то нису. могли, наравно кривицом других, када су били мали. Стицајем издавачких околности „Швамбранија' и „Школа ска црна књига" су се такође појавиле у Совјетском Савезу тридесетих година овог века, међутим, код нас су се први пут појавиле 1946. године, ово је „нова дефинитивна верзија" две књиге са истим јунацима и једном темом које је сам писац касније објединио у један роман из два дела. Међу најпревођеније савремене мађарске писце спада Магда Сабо која је у едицији „Распуст" представљена _ романом „Реците Жофики", Роман има једну наглашену педагошку црту која је, ипак, вешто уплетена у. животну причу мале јунакиње _ Жофике. „Туђинац“ је роман пољске књижевнице Ирене Јургјелевичове о распусту који проводе његови јунаци на селу, који тек што нису загазили у пубертет, о распусту који пролази у борби за „своје

острво“ на коме се појављује ту-

Бинац". Роман оцртава пут од непријатељства ка љубави. Милица Николић је изабрала девет прича о првој љубави из руске књижевности; прво у низу великих имена је Пушкин а девето Јуриј Казаков, то су приче махом познате, али ће бити занимљиво прочитати их поново уједињене једним гако узбудљивим насловом какав је „Прва љубав". Последња књига џ серији је роман Милана Брујића: „Дивље године". То је први роман овог аутора познатог по многим радио-телевизијским текстовима, куриозитети овог дела су, можда, како се каже у предговору Љубивоја Ршумовића што је роман „Дивље године" написан по сценаријима за серију која је емитована на Телевизији и што је роман створен на лицу места радње: Баваништу, ноћу, између 14. и 15. октобра 1946. ХМ меком повезу, било да није тако мек, са лепим нацртима за корице Бојана Бема, ова едиција обећава да ће наша млађа омладина убудуће имати извор на коме ће бар донекле моћи да угаси своју читалачку жев. (П. 4)

Роман Еосерхарда Паница |

Нови роман Еберхарда Паница (Рап!) под насловом „Несвета Софија" (Рле шпћешке Зорћа) је у једном дневном листу добио овакву похвалну оцену: „Његово досад најзрелије дело." Рецензија с оваквом квинтесенцијом пише Вили Келер (МШ КоШег) у часопису „Нова немачка литература" (МРрГ) — чини двоструко радозналим некога коме се Паницов ранији роман „Седам афера Доне Хуаните" нарочито свидео и оценио га као пишчево врховно достигнуће. Јер, не срећу се баш тако често примери у којима литература иде испред живота и на занимљив начин нуди предлоге за решење још нерешених питања.

Други критичари — вели Келер — виде у овој књизи покушај који треба поздравити „да се диференцираније открије литерарна слика најмлађе садашњице и наших коренова". Аутор, који је џ пролеће 1945. имао тринаест го-

а боље би

дина, осетио је потребу да он сам, а и читаоци његове књиге, добију јаснију слику о одсеку времена с којим је у Немачкој Демократској Републици отпочео најрадикалнији преокрет у свему што је дотле одређивало друштво и јединку. Осим тога, из таквог новљеног урањања Паниц понире у једно напоном испуњено и својим одлукама далеко у будућност досежуће време, стварајући роман чије фигуре су у литерарном смислу заиста у стању да живе и нас да својим животом обузму, а и узбуђујуће је то што су те године заиста такве и биле. Утолико је ова књига — сматра Келер — за литературу Немачке Демократске Републике стварна добит. -

Еберхард Паниц — наставља. Келер — наравно није свој роман писао из позиције која у основи пориче вредност реалности. Напротив, његов труд је управо У томе да делује против легенде, против историјског тренутка јел: не приче која иде од уста до уста и да учини видљивим реални значај једне легендарне личности.

Завршујући своју рецензију, Келер каже да историјски истинита слика може да настане само тамо где се фантастично доведе “ праву релацију с историјски потребним, тде при литерарном приказивању изванредног и противречног не остаје изостављено ни сликање недавно утврђеног. У траг истини о развитку у теш-

"ким годинама од 1945. до 1947. мо-

же се заиста ући само ако се, на пример, сматра вредним деловање у времену у којем су се обе радничке партије ујединиле у СЕД, у којем је стварање антифаттистичко-демократског блока све лумове делотворно узбудило. (А. 5. П)

Предности логичке анализе

Књижевна с критика и логичка анализа — човек би помислио да је то. једна несрећна веза чак и ако је дата у упитној форми: коли ко је логична књижевна критика2 Тако, међутим, не делује кад 0 том проблему пише познати про фесор, критичар и он М. Елис — каже се у коментарима поводом појављивања нове књиге овог аутора под насловом „Теорија књижевне кри тике“ — , Једна логичка анализа“ (издавач: Јуниверсити оф Кали форнија прес). „Теорија књижевне критике“ показује да мноштво вековних проблема око књижевне критике може да се, ако не и ре ши, а оно сигурно изолује терми нима традиционалне лотичке ана: хизе. Логика — не историја, ан: тропологија, –Филологија, — естетика, библиографија, или било ко ја друга појединачна дисциплина — нуди нова решења за „изноше не“ проблеме којима су се крити. чари бавили, и око њих се препи: рали, током столећа. И то, не само „логика“ већ „логичка анализа“. Ова књига — каже се у комен: тарима — подстиче читаоца да по стави темељна питања о свеколи: ком „пословању“ названом „књи: жевна критика“. Она, такође,

подстиче читаоца, био он преда;

вач или критичар, да посумња у.

сваки аспект сопственог рада. Професор Елис жели заправо две ствари: жели да изазове сазнање да аогика може дати одговор на готово сва велика питања о природи и функцији литературе, а же ли да се дође до сазнања да бу дућност књижевне критике лежи у „емпиријским истраживањима“. Судећи по његовом делу, које је једна изванредно солидна грађе. вина, чини се да од сада па нада ље (после његовог указивања на неконзистентност помодних крити чких поступака) критичари више неће ' моћи да бораве у својим старим замковима. · Елис, дабоме, исказује знатну веру у лингвистику и прориче, нешто тишим гласом истина, да је у „емпиријским“ напорима лингвиста нада за про грес, у најмању руку за остатак овог столећа. Међутим, читав низ делујућих _ дингвиста он сматра невредним пажње: „У пракси лингвистика је понудила критици лошу критичку, процедуру базирану на сиромашном моделу научног истраживања, једну верзију концепта стила подмуклију чак него што је и сама критичка, један примитиван поглед на теорију значења и о томе како језик функционише“ — вели он на једном ме. сту у својој књизи. Па ипак, он верује да је „наша судбина“ веза на уз лингвистику.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Млић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), Вук Крњевић, Момчило Миланков, Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Божидар Тимотијевић, Зуко Џумхур, др Иван Шоп, Бранимир Шћепановић, Техничко-у-

вић.

Издавачки савет: др Димитрије Вученов, др Милош Илић, Јован Јовановић, Душан Матић, Богдан А. Поповић, Божидар Про датовић, др Драшко Ређеп, Јара Рибни кар, Милован Танасијевић. Идејно решење графичке опреме: Богдав Кршић,

Аист излази сваке друге суботе. Нена 3 динара. Годишња претплата 60, полџгодишња 30 динара, а за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине“, · Београд,

Француска 7. Телефони: 627-286 (редакци- ·

ја) и 626-020 (комерцијално одељење п администрација). Текући рачун: 60801 -601-2089. Рукописи се не враћају. Штампа „ГЛАС“. Београд, Влајковићева 8.

метничка опрема: Драгомир Аимитрије-

Књизи професора Елиса свака. ко се може ставити доста приме даба, слажу се коментатори ње гове књите, али је једна ствар јасна: књижевна критика по свој

прилици неће издржати у постугљ

цима'и модама који су нам данас познати. Јер, ако пр Елис има право кад нову област књи. жевне критике сматра везом изме Бу „структуре друштва“ и „струк:

књижевних текстова“, тада ће сониолози и лингвисти бити наследници једног пустог краљев ства које ће се рапидно смањивати. Традиционална књижевна критика (историјска, формална, идеолошка уданас пати од више болести. Нешто темељно, очевидно, није у реду. И, што је најгоре, исувише много времена је прошао от како су у критику призивани и призвани социолози и лингвисти — да би проблеми лако и брзо биди решени.

(0) руском __ слободном етиху

Настављајући разговор о руском слободном стиху вођен последњих година на страницама појединих совјетских часописа („Питања књижевности", „Инострана књижевност"), најновији број лењинградског часописа „Руска књижевност“ доноси текстове В.

Бајевског, АЛ. Ибрајева, С. Кормилова и В. Сапогова, који, по речима самих аутора, представЉља заједнички покушај да — се оцртају историјско-типолошке (карактеристике Дате стиховне форме о којој је реч. Аутори, наиме, користећи се одтоварајућпим радовима о руском стиху уопште, или о стиху појединих песника радовима разних аутора који су објављивани током једног дужег временског периода, дају преглед развоја слободног стиха кроз време и под пером руских песлика. Уз посвећивање пуне пакње па и табеларно приказивање, слободном стиху појединих ,песника (почев од. Сумарокова, преко Глинке, Фета, Блока, Мајаковског и других, до Јашина и:Винскурова) аутори чланка прате и дазе у развоју руског слободног стиха у непосредној вези са запдним. првенствено немачким — стихом. Веза између немачког и руског слободног стиха, каже се у чланку, многострука је не само ако се има у виду идејно-тематска линија, већ и' област ригмичко«силабичких конструкција, метричке схеме, интонација итд. Утицај немачких слободних ритмова на постанак руског слобо дног стиха у чланку је у највећој мери видљив из посматрања превода Хредака, Хајнеа и Гетеа — обично су преводиоци, као Фет, Љермонтов, Михај;ов, после превођења у слободом стиху и сами почели да ппшу оригиналне стихове са дотле неуобичајеном слободом метричко-син таксичких односа. Међутим, ти почеци у чланку нису нимало поједностављени — псказано је како је сваки корак песника према слободном стих био тежак. Истиче се, тако – потреба Фета — о коме аутфи чланка кажу да је написао павну страницу историје слобаћног стиха у Русији — за ритмачким ограничењима као компечзацијом за слободу __ метричкосинтаксичке композиције, показур се _ како Блок од ублажавана шаренила ритмичке организације готово гре довним подударањел метричких низова и синтаксичтих конструк“ ција, иде према ржкиду обавезне метричко-синтатсичке везе. Осим о стиху Х ника, у чланку се говори о првој објављеној оригиталној песми писаној слободним стихом, песми „Плаво небо" Ф, Глинке, о заслузи А. Доброљубов и, посебно, М. Кузмина, Хлебњтова, Рериха, од чијих искустава нису били дале

томенутих пес-

ко Гумиљов, Ана Ахматова, Ман.

ељштам. ј У свему, у првој половини Х1Х

века слободни руски стих није биб ни богат ни разноврстан, али је покушаја да такав постане —

половина _ века.

било; _ друга.

одомаћила је слободни стих, али стих

слободни

се оригиналан М ". Највећи зна»

још није утврдио. чај за историју сло у Русији има Блок — он до ње га долази постепени

преко прелазних метричких форми, и за његово се име везује прави „долазак“, или „рођење слободног стиха. Тридесетих-педесетих година „_ве1 дни стих се „притајио"“, да. би потом, као и свуда у свету и не само под утицајем мисли и ритма немачке поезије, провадио из пера многих песника,од којих се у чланку спо А. Јашин, Е. Винокуров. На ди. јахроном плану — слободни стих ЖУПЕ века је по тонској органи. зацији разноврстан, али — Увек „синтаксички", слободни „стих ХТХ века је „асинтаксички и чак понекад „антисинтаксички нерегуларан, или типолошки тежи стиху претходног века, а слостих са и „антисинтаксички" тонски стих са нерегуларном тоником, силабиком и акценатском

структуром.

Јасунари | Кавабата код енглеске критике

Јасунари Кавабата, који је пре три године извршио самоубиство у својој седамдесет другој години, био је — верује се — при свему рођен под срећном звездом. Јер, 1968. године, кад је Нобелов жири своје интересовање усмерио ка Јапану и јапанској књижевности, Кавабата је био у напону снаге и са једном потпуно учвршћеном књижевном репутацијом. Таницаки је, по свему судећи, сасвим припадао прошлости, Мишима (по општем уверењу од њих тројице најбољи писац) се исувише експонирао са својом ратничком идеологијом и филозофијом тако да је, као и многи други писци нашег столећа, испао из конкуренције. Тако је избор пао на Кавабату. Али, Кавабатино дивљење према младом човеку који му је прво био ученик па затим учитељ, није се ни у кодико изменило чињеницом да је он био, а не Мишима, онај који је добио велико признање. Напротив, кад је Мишима извршио самоубиство Кавабата је говорио да је и он сам почео да губи вољу и интересовање за живот.

У Енглеској се недавно појавило Кавабатино дело „Лепота и туга" (код Секера и Варбурга) па се тим поводом у коментарима спомињу и погрешни стандарди Нобеловог жирија који су, наводно, и избором Кавабате дошли до изражаја. Овај јапански писац је, каже се, врло. вешт и привлачан, али он не досеже ранг сложеног описивања људских осећања, он није био у стању да да увид у оне аспекте модерног живота ко: ји су га, чини се, веома узнемиравали. У тим питањима, а и у многим другим, он је био инфериоран у односу на Мишиму. Штавише, када је делио Мишимин страсни традиционализам, његови ликови су дејствовали у ситацијама у којима историјски континунтет није играо никакву значајну улогу, Он је показивао маАо интересовања за брак, за од нос родитеља и деце, за човекову тежњу за утицајем, снагом им разумевањем у савременом свету. Чак и кад се тих драматичних тема. дотиче чини то на свој алузњ ван начин.

Доминантна тема Кавабатиних дела је, сва је прилика, једна неутажива чежња према адолесцентним девојкама. Изван тога он ни је имао вештине да досегне праве идеје и показивао је мало занимања за људске односе. Такав предмет, упркос свем књижевном мајсторству које је овај писац свакако испољавао, не омогућава особити драмски развој. Он је био мајстор „изокренуте временске секвенце", показивао је искуство и сећање увек у апозицији како би интензивирао патос прикривене жеље. Његови женски ликови, који се појављују у мноштву типично, јапанских ситуација, могли би бити субјекти једне идиде, али одбијајући праву и суштинску везу они делују стерилно и трагично. Кавабата пише с јелном нестрасном једноставношћу, Аозвољавајући себи изражену сентименталност једино кад је у ситуацији да описује лице, врат, труди или тело својих адолесцентих јунакиња — а то се дешава веома често.

Укратко — поводом овог Кавабатиног дела, товори се много

и добро о његовом мање-више тех-

Ничком мајсторству, а мало и лоше о' његовим способностима за велике синтезе и широке и дубо-

ке захвате по којима се препознаЈу велики писци, -

бодног стиха

м ослобађа њем од метричке организације и

нашег века слобо-

мињу Н. Риљенков,

ХХ века је „асинтак“.