Kolo

23

IМШУ ЈИЕРМНИШУ

Била је кћерка гувернера вароши Лаона и није у себи имала ништа што би је истицало изнад обичног нивоа. Њена лепота била је више него вкромна: бледо и нрозирно лице које се среће код јако нервозних типова, два лепа, зелена ока час сањалачког ^ас немирдога "изгледа, усне Фине и осећајне, и витко тело које је природа била обдарила нарочитом грацијом. У породици су сви знали да је че«го имала хистеричне наладе. који су Је бацали без свести ка земљу и замарали је остављајући је слабом и крхком као биљку ареко које је прешао ураган. Таква је била Габиела: д'Встре ире него што је. постала Фавојриткиша Хенриха IV. : . Родитељи су јој били нашли, иа неђрећу, човека квји није ни најмаае одтоварао љеном осећајном и страсном-; темпејзаменту, барона. Амервола мпрног и тромог. племића за кога се чак5 говорило да. нема уопште брачнога т&дента. ■ Тако несрећна у породичном животу. Ш .разочарана у своју судбину била је Габриела кад ју је срео краљ Хенрих IV за време свога триумфалнога ула,ска у Лаон. И млада жена је била очарана тим прекрасним каваљером. А која се лепа жена не би заљубила у једиога суверена сличнога овоме који је већ био окружси неком врстом легенде? Физичку лепоту, храброст, ум, све Је то он поседовао и његови херојски поступци за време битажа били су на уснама свију. „Ако не бисте више видели заставе знао је да каже својим војницима !— следите моју перјаннцу!" Шта има ту чудног што је и Габриела следила белу перјаницу Хенриха Наварскога. И краљ је одмах био освојен не тоЗгико физичким врлинама колико њеним умом и осећајношћу. Габриела прелази на двор и пред очима краљице Марго постаје арбитар поча.сти и елеганције. Кад је каоније имала срећу да да краљу сина, оног истог који ће доцније бити кнез од Вендома, амбиције осећајне Габриеле су достигле до звевда. Хоће да јој син на крштењу добије им:е Цеаар, и како је жраљица у немилости и већ се чују разговори о разводу брака, сања да постане француска владарка. Наручила је себи пурпурну хаљину, хаљину боје краљева и затворивши се у своје апартмане у Лувру, обукла је и почела да се огледа у велика огледала празних салона. Краљ је толико оовојен њеном грацијом да јој формално обећаје да ће је узети за жену. Чак јој поклања лрстен без камена каб залог за њихову недељиву везу. Али има неког на двору који будпо пази па каприсе Хеприха и немилоордни закон Државе остаје п.ри своме

и пречи да Габриелин сан постапе ства.рност. Дошао је велики пост године 1598, и једнога дана крал, одлази у лов у шуми Фонтенблоа. У једном тренутку из једног угла шуме чује се чудан лавеж паса, звук рога и покличи ловаца. Ко се то усуђује да узнемирава крал>а у његовој забави? Хенрих наређује своме пратиоцу кнезу од Суасона да види у чему је ствар. Овај одлази и после краткога времена се враћа. уплашен: — Сире, страшна ствар! Неки огромни.црни човек ми се ноказао у грмљу и рекао три пута једну реч. Нисам"Разумео да ли је то било: покајте се .или чекајте-" ' Крнл> Је заплашен одмах оста^ио пгуму али је ствар била испричана н>еговом исповедникУ који је објаснио у смиеду најиогодније.м за дрзкавни закон. Црии човек је био иослан од Бога и бесумње да. је'реч коју је он. изгрворио. бид$: „Покајте се" ми смо у време, великог поста и зар то није период кад и крадђ треба да се покаје! Неопходно је да госпоћа од Амервола о,с,тави двор и иусти љегово величанство да у миру врши . своју ускршњу покору. Габриела. мора да отпутује из Париза. Кад еу јој саопштили ту наредбу Габриела је пребледела. Већ иеко време оиа види око себе натмурена лица и сумња у заверу која жели да је удал>и из двора. Нико неће њену свадбу са краљем и сви се старају да је омету. При томе су времена странтна и нико не води рачуна о животу људи. Габриела види пред собом провалију смрти. Затвара се у своје одаје замка Фонтенбло, облачи пурпурну хаљипу и шета се по салонима као фантом сопственога сна. Краљ је налази где јеца једне вечери на ивици кревета. — Чега се плашите пријатељице моја, — шапуће јој он — зар ја нисам краљ, зар вас не волим и нисам способан да вас одбраним? Габриела подиже главу али сузе продулгују да теку. Већ је ускрс и Габриела треба да путује за Париз. Фатални пут! Она осећа да се пеће више вратити, да неће више видети замак Фонтенбло где је била, толико орећна и одлазећи нрашта се са свиме као да одлази на беоповратни пут. Краљ који је види толико тужну прати је до Мелуна и не оставља је до тренутка кад она треба да. седне у гондолу да би се низ Сену слустила до престонице. Али у тренутку растанка Габриела не може да се одвоји од њега. Грли га, улази у гондолу, али се враћа на земљу и са узвиком веша му се око вра.та и не престаје да јепа. — Сире, ако не видите више вашу Габриелу сетите се мога сина.

Ублажење болова! Свака Пирамидон таблета је Ваш добар пријатељ она Вам помаже код нелагодности и болова

Најзад се гондола лагано спушта низ Сену и пред вече се зауставља код једне куће поред обале реке која Је била Фатална овај пут за њу. То је кућа неког Замета но пореклу црнца који је неко време био обућар у Луци, дошао у Париз где је био примл 3 ен на двог>, јер је он једини знао да на,прави цинеле за мале ноге покојнога крал>а Хенриха III, За те своје заслуте био је проглашен за главнога гардеробера. Штедио је и изградио себи овај хотел где су се могла добити сва могућа јела на свету. Наравно да је Замет примио Габриелу као Краљицу, спремио богати сто и сервирао најб.оља јела.

Габриела је села да једе и већ јђ била почела да. хвали укус меса кад се наједном зауставила. пребледела и уперивши очи у једну тачку пала на земљу. Собар краља Ла Варен који је прач тио.. у прво време Мисли да је то један од њених обичних хистеричпих напада и не обраћа нарочиту палсњу,али се тргне кад видн њено лице. — Носите ме у Лувр — нрошапута-« ла је Габриела — хоћу да умрем 7 двару као краљица. Ла Варен извр« П1ава наредбу и носи је у пусте са« лоне из којих су сви побегли да на чују страшие крике и не виде муке жене која је била поред трона,. За два. сата се тол-ико променила да је нико није могао познати: врат јој се искривио тако да су уста била окренута леђима. очи се испупчиле а бледе усне остављале ужанас утисак. Ув.ече је била мртва ...

4

шшиШШ/џ&анекпоп

- ЈЕЛОВНИК УМЕСТО ПАСОША Једном приликом француски писац Ренан путовао је за Немачку. На граници ириликом прегледа, пасоша, хтео се нашалитп са чиновшшом, те му место пасоша подиесе јеловннк који је узео из вагоиресторана. Чиновник погледа папир, затим Ренапа, па рече: — Ваш пасош је исправан. Телећа глава, свињске поге, сасвим у реду! — И оде даље смејућн се. зна пословице Чувени наш хумориста Бранислав Нушић био је још као дечак врло духовит. Једном је учитељ у школи тумачио народне пословице, ^те иајзад упита малог Нушића: — Знаш ли ти коју пословицу? — Знам, одговори Нушић! „Луда зпа често више да пита иего што десет паметпих могу да одговоре!" —, Знаш ли још коју? упита учитељ бесаи што се то односило на њега. — „Коме папуча пристаје, он је и облачи", одговори Нушић. То је учитеља још више ражл>утило, па оде до директора. Улазећи у разред са директором, упита Нушића, за неку нову пословицу. Нушић брзо одговори: — „Несрећа долази ретко сама!" није знао Једиом приликом беше приређеп велики бал на француском двору. Издато је било строго наређење да никога под маском не пуштају унутра. На бал је био позван чувени писац Сирано де Бержерак, који је био

нечитљив рукопие Популарни француски глумац Ал* бер Презкан има необичио ружан ру* копис. Ј.едн.ога дана испунио је своме пријатељу дознаку на бесплатнУ улазницу. Међутим, на цедуљи иијв

САМО ПРАВЕ СА БАЈЕР-оиш КРСТОМI Огл*с ршиар, Са. бр. 91 21 |ум 1935

иознат по своме великом посу. Када је пришао дворском улазу војници су га задржали, а једаи је викнуо на њега: — Не можете ући, господипе, забрањено је. — Зашто? чудио се је Сирано. — Зато што сте на лице ставили маску и што сте од картона направили тако ружан и грозан нос! —_ — Пријатељу, ви се варате, бунио се Сирано. Пиппите ми нос! — Извините, нисам знао да тај нос припада Вашем лицу...

могла да се прочита н.и Једна Једина реч. Пријатељ је закључно да би такав нечитљив рукопис могао одгонетнути само апотекар, па је к њему и отишао и дао цедул>у па читан.е. Апотекар је без колебања дохватио неколшш флашица, садржине измешао н излио све у једну флашицу, коју је пружио пријатељу рекавши: — Два пута дневно после јела! и за услугу затражио је на крају' пет франака. тада ја не м0гу Славни норвешкн песник Ибзен су* срео се једнога дана са својим старим пријатељем, који га одмах упита хоће ли са њим заједно негде на вечеру. — Хоћу — одговори Ибзен — врло радо. Пријатељ узе нотес и поче да прелистава по њему. Најзад рече: — Ове недеље ми је немогућно. идуће такође, све је заузето него кроз две недеље, ако хоћеш у четвртак? Ибзеи извади свој нотес и дуго је прелиставао по њему. Н&послетку рече: — Нажалост, кроз две недел^с. у четвртак, ја опет не могу... Тога дана морам присуствовати погребу. једног свог пријатеља! извесна разлика Било је једном неко весело дру* штво код Стевана Сремца, нашег ве< ликог ириповедача. Разговарало се о нечитким рукописима књижевника. Сремац је при-знао да има страшан рукопис и да га уредници ради тога грде, јер слагачи у штампарнјама имају муке док одгонетају његово шкрабање. На то је неко из друштва приметио да и једаи познати тадањи крнтичар има такођер врло нечитак рукопис. — Да, тачно је то, пријатељи, рече Сремац, али ииак- постоји извесна разлика између мог и његовог рукопива, јер оно што тај критичар налшше остаје иечитко и кад се штампа.