Kolo

■олим вас, пре свега, да вам претставим лица која играју: Прво је лиде: Госпа Симка, с мишљу и персопом. Удовица. Године нису важне. Друго је лице: асталче. Обично дрвеио троного асталче (на слово Ж) без гвоздених екоера, за призивање духохова покојника. Треће је лице: г. Триша. Рачуновођа једног надлештва. Удовац. Године педесет девет девет месеци и деветнаесг дана. , Реквизита: кадионица, шачица тамњана и неколико зриа вење, икона госпа Симкиног патрона (свете Петке). Догађа се у време садашње. Или, још тачиије, догађа се већ дватри месеца... У Београду, наравно.

Госпа Симка, као прво лице, позната је само на.јужој околини као жена која је, истина, удовица, али, која сваке вечери, после полициског часа (а пре рата око девет часова) разговара са својим покојником. Разговара преко асталчета. Зли језици из комшилука чак причају како је њен покојни Риста, оиомад казао (оиет преко асталчета) где има савривених дрва, код ког трговца. И, госпа Симка отишла, и што- сама рекла: фактички нашла и кунила метар и по. И то све исечено на четири реза. И, сад није да је топло у њеном сопчету, из кога разгокара с духовима, него просто милииа. То мало усијано фурунче, спочетка је иривукло и г. Тришу. Оно, руку на срце, била је привлачна за њега и госна Симка као баш добра партија, али зимљивом рачунку државног надлештва, и ^удовцу који се заклео на верност скојој нокојној госиа Живки, до свог Судњег дана, била је некако милија и моментално — привлачнија. А били су комшилук. Раздвајао их само зид: госпа Симку, њеио асталче и зимљивог г. 'Гришу. У прво време г. Триша је мислио да госпа Симка има радио. Док би лежао и цвокотао .под дуплим јорганом, два ћебета и својим зимским капутом, о шшшапом јаком., одозго, г. Триша је често слушао неки жамор, па му се чииило да је то радио и да сл.уша вести, Иије ни ,у сну могао да помисли да је то госпа комшиница разговарала с духођима ... Нар&вно да су се госиа Симка м г. Триша нознавали. Он се доселио у н.ен комшилук после рата. Он је знао да 1 је она удовица, а она је знала да је ои удовац.. И, кад би га понекад узгред сноменула, увек би рекла за њега: „Е, бага је Фини. неки човек та; мој комшија". Г. Триша је стварно био фин. Увек се склањао, и учтиво скидао свој љубичасти ■ полуцилиндер (из 19X1 годиие) и клањајући се поздрављао госпа Симку... Њој је то. дабогме. годило и увек би га с пуно грације отпоздрављала. И, да ли би због г. Тришине финоће или нечег другог. тек госпа Симка једиог дана заустави пред вратима г. Тришу и рече му: — Ви, гос'н Тришо, изгледа, не ложите... — Не... Тојест, односио, како да вам кажем, и ложим и не ложим. — Ју-у! Како ложите? Па видела сам у подруму ваше сулундаре. од Фу1|уне. — Па јест, овај. привремено знате. не ложим... — Па. је л' кажем ја... Кадгод пипнем ваш зид он ладан као лед... Видим да се мрзнете... Г. Триша поцрвене. Обузе га нека чудна милошта кад чу како госпа Симка пина његов зид, и би му и мило и загонетно зашто то она да пипа тај зид, и шта јој стало до тога. И, ко зна шта би још мислио, да га госиа Симка лепо ни позва:

— Па хајте г. Тришо, мало код мене да се огрејете... Г. Трнша није чекао да му госпа Симка каже то двапута. Поклони се, скиде каљаче, и уђе. Уђе лепо у удовичин стан и против гласа своје савести... Сопче било заиста угрејано. Као У амаму. На зиду икона, на прозору завесица, и све замрачено некако. А, у углу собе икона свете Петке. Госпа Симка посади комшију на столицу за једним малим асталчетом (оним за духове) а седе према њему. И, развезао се разговор. У том разговору развезао се и г. Трипш језик, а већ госпа Симки није имао шта ни да се развезује, јер да је био везан не би н>ен покојни Риста био то што је данас него би још коју годину поживео... — А, где вам је радио, госпођо комшинице? запита је, одједном г. Триша. •— Радио? запрепастила се госпа Симка. Па ја немам радио! Сад се запрепастио г. Тршпа: Како немате... Па, лепо, молим вас, госпођо комшинице, мени се све чини као да чујем радио из ваше собе... Као неку станицу... — Е, видите, гос'н компшја то није радио. То ја разговарам с покојним Ристом. Г. Триша чисто отскочи на столици. Видећи га забозекнутог госпа Симка настави: — Објаснићу вам. То асталче за којим седимо, то је право чудо. То вам је мој радио... Преко њега ја позивам дух мог покојног Ристе (ту госиа Симка више збрг афектације, уздахну д.убоко, и уједе доњу усну) и кад ми се јави, онда разговарам с њим... — Је ли могуће, молим вас! Е, то нисам знао... Управо, да сам зн&о молио бих вас. зацело, да и ја разговарам, тојест ако то може с мојом Дун>ом. — С ким? — С мојом Живком... Знате зовем је Дуња... Гледали смо заједно оиај филм „Поштарева кћи" па. сам је по оиој Дуњи, таКо прозвао! Из милоште... Како да не, гос'н комшија... Можемо одмах да је зовемо, преко мо<г Рнсте... — Преко.. гос'н Ристе? иренеразио се г. Триша. — Па да. преко њега.... — Али, молим вас, па он и ие познаје моју почившу.. — Ех. не познаје... Познаје тај све... Уосталом и ми се нисмо ггознавали па се сад познајемо... Једино мањ' ако ваша госна Живка није љубомориа... — А, то није... Не мислим на то, н куд бн... Него, онако, тек нитам...

— Е, па онда да зовем...? — Молим ва«.. Госпа Симка привуче г. Тришу уз асталче, затим му намесги р,уке на сточић, положи и сама своје широке шаке, уздахн.у дубоко, промрмља нешто, заклопи очи, а онда поћута мало. па устаде. Г. Триша као окамењен остао. Притајио, јадник, и сам дах, да не смета. Кад је устала го-опа Симка рече: — Могу да добијем везу, јавили су ми дуси.... — А, какву везу? промуца г. Триша. — Па с духом мог Ристе... — Е, дела, тако вам Бога... Баш вам хвала госпа комшинице... — Е, чекајте, гос'н Тришо. Није то т?жо просто. Прво треба да вас окадим... Г. Триша приклони још више главу, и једва прошапута: — Па, ако мора, окадите ме... Убрзо собичак иепуни дим и мнрис измирне, тамњана и вење... и госиа Симка заузе поново своје место... Опет, заклопи очи, отвори их, преврте их једно пет-шест пута, промрмља нешто, ирекрсти се и једва чујио изговори речи, као у неком дубоком уздаху: — Ристо! Тн си то Ристо... Како си ми..? Шта радига..? Постиш? Ако Ристо, пости. И ми постимо. Шта. Ристо?... Аха... Добро. Да... Да... Разумем те... Чујем... Данас се добро чујега..; Хоћу... Како да не. То је мој нови комшија. Зове се господин Триша... Фиии човек.Ј Он? Оће сигурно... Са.мо питај његову госпа Живку... Јадни г. Тригаа сав престравл>ен увуче још више свој танки вратић у капут, и тако шћућурен престаде и да трепће... — Дакле питај госпа. Живку... Причекаћу... Хоћу, Ристо... — А шта да причекате? усудн се г. Триша да изустн, држећи непрестано врхове својих прстију на ивици чудотворног сточића. — Пст.* Ви господин Тришо треба да ћутите... То захтевају добри дуси... Не би се могло тачно рећи колико су тако остали затим у ћутању аа асталчетом. госпа Симка и г. Триша, али вигпе од десетак минута запело... У тишини, одједном г. Триша осети како се асталче љул>а... Госпа Симка упита полугласно: — Гос'н Тригао да нисте прекрстили иогу преко ноге... Г. Трнша. онв.ко као прикован, изви своју ћелаву главицу н погледа. Збил>а био прекрстио иогу преко ноге. Брзо промени положај и подвуче ноге

под столицу, а онда; се са® опет твори у уво... ■— Тако... Сад добро седите... Нећв! дуси прекрштене ноге. То измеша ду* хове... С мстзј им... Зато су и заљуљали асталчетом... Аха, ево! Мир... Ево одговара... Асталче се опет зањнха, а госпа Симка унита: — Одобра«а ли госпа Живка? Асталче климну. — А одобраваш ли ти? Оно опет климну. ■—* Добро онда Ристо. Хвала ти. И госпа Живки. Поздрави је и гос|н Тришине и с моје стране. И тебе гос'н Триша поздравља ... Зваћемо вас опет... Госпа Симка опет преврте' очима, поћута мало, и као пробуди се. Диже руке с асталчета, узе поново кадионицу и окади г. Триш!', коме тек тада рече да може да скине руку с асталчета. А, онда му рече: — Мој Риста и ваша покојна гоопа Живка видели су све озго! — Шта су видели? згрануто запита г. Триша. — Па видели су све. Они све виде, и како се злопатимо, ја без мушке и ви без женске.руке, а виде и какве су прилике, па нам поручују да се некако удружимо, па, да испетљамо до краја... — Ама, молим вас, госпођо комшинице. не разумем како да се удружимо... — Боже, гос'н Тришо. како не разумете... Ево да вам објасним. Дакле, слушајте...

И, мора бити да је госпа Симка добро објаснила гос'н Триши, кад он већ неколико дана вуче и тегли. Довлачи кући све што треба, и то довлачи у госпа Симкин стан. Тамо се и костира, а увече до неко доба седе и призивају Ристу и госна Живку ... Прексиноћ му рекла како је госпа Живка јавила преко асталчета да не иде у Централу за огрев, јер нема ни парчета дрвета, него да оде па да потражи бон преко Кварта. И, он послушао. Кад тамо, збиља, дали му бон аа метар дрва у Кварту. Дрва није доЛио али главно бон је ту... Најзад синоћ, цео комшилук је сазнао да су и госпа Живка и г. Рлста поручили преко асталчета, да не могу да гледају више г. Тритпу како испол душека пегла панталоне и како сам удева конац у иглу — једном речи не могу да гледају како се злопати, и поручили му да се сасвим пресели код госпа Симке, у другу собу, на миндерлук. И, још исте вечери г. 'Гриша се преселио... А, тога истог дана, уочи селндбе, госпа Симка се хвалила: — Море, позлатићу ово асталче... М. ДИМ.

ШИЛО ЗА ОГЊИЛО Један радник буде позван да нзврши нзвесну оправку у кући неких људи који су се бнли недавно обогатили. Како је имао са својим шегртом да ради у трпезарији у којој је било изложено много сребра, госпођа дозове служавку и наредн јој пред радником: — Марија, пренесите све ово сребро ,у салон! Не треба доводити људе у искушење !.. Радник на то извади свој сат из џепа и пружи га шегрту с речима: — Носи овај сат у радионицу. Кад човек не зна код кога ради, добро је да буде предострожан ТО ЈЕ МОЈА СЕСТРА Госпођица Лела срела једнога господина из своје — прошлости. Пошто пије желела тај с.усрет окренула је главу на другу страну Ипак он притрча и позва је: — Лело, Лело, зар ме се више нв сећаш ? ... —■ Извините господине Јовановићу, пресече га оиа хладно, то писам ја, то је моја сестра, Рећн ћу јој да сте је срели.