Kolo

8

Суша, пољопривредна криза « бездушни зелепаши лишили су велики број фарј нера земље која их је храпила. Држава их није помогла и фармсрима, као овоме на слици, остала је једино нада у божју помоћ.

Пето 1934 године остаће без примера у историји америчкс аемљорадње Страховита суша и врућина достигла је тога лета свој врхунац. Врело сунце спржило је те године сво аеленило на шароким просторима житородног средљег запада Сједињених Држава. — Прерија се свети, говорили су стари фармери. — Свети се аа све што су људи без савести учинили... Заиста, природа се љуто светила људниа. Још пре два или три века огромне равнине, прерије, средаег запада бнле су непрегледно море аелених пашњака. Милиони бизона пасли су по тим равницама. Миогобројна нндијанска племела живела су опет од лова на бизоне. А онда је дошао бели човек који је Индијанце отерао, бизоне уништио, сатро — данас их има свега неколико стотина у строго чуваннм реаерватима — а широке степе претворио у пол>а и оранице. Само људи који су то учинили нису били прави сељаци у европском емислу. То су били Американци којима није био циљ да у зноју свог лица обделавају земљу и од н»е узимају што им је потребно за живот. Њима

Један сеје само пшеницу, други кукуруз, трећи дуван, четврти памук или патлиџане. Сви су они „специјализовани". Сваки од њих хоће да из аемље извуче што је могуће више и у што краћем року. Тако се ради годинама, од самог ночетка. А земља је у прво време била благословена. Давала је огромне жетве, велике приходе. И тако пет, десет па чак и двадесет година. Није ни чудо, то је све била земља — здравица, први пут обделавана. Сем тога земље је било на претек. Истина, та земља је била индијанска, али то нс мари Индијанци се могу пушком отерати. И кад би на једном месту земља почела слабије да рађа, насељеник-јенки једноставно би је напустио и кренуо даље на Запад. Тако је само у држави Њујорк у току педесет година напуттено искоришћене земље у величини пола Србије. Али на Западу који је био циљ исељсника земља је била под шумом. Као скакавци навалили су насељеници на те шуме. Секиром, тестером и ватром шуме су искрчене да би направиле место ораницама. У држави Мичиген, која се налази око Великих Јеаера, уништено је на тај начин 92%

шума. Али природа се за то грдио осветила. Поновио се пример Грчке и Шпаније, које су такође страдале због негдашње сличне лакомислеиости. 0голела земља промеиила је своју клнму. То је уједно један од ретких примера кажо човек може да утиче на климу. Истина то се видело тек донније, кад је већ све било и сувише доцкан... Почевши од 1930 године почсле су у Америци сушне године. Страшне нешчане буре дувале су од Мексичког залива све до Канаде терајући пред собом масе песка и засипајући њиме поља у дебелим слојевима. Филмски журнали који су приказивани тих година најречитији су доказ пустоши које су направиле пешчане буре у Америци. Шуме које су некада чувале земл>у од сличне катастроФе нигде није било. Природа Се осветила данашњем генерацијама за негдашњу лакомисленост. И 1934 године избила је катастрофа. Целог пролећа није пала ни кап кише. Странша суша аахватила је 21 државу северне Америке. Стока је готово сва угинула. Сада се показале и лоше стране „специјализоване" пољопрнвреде то јест гајење само једне врсте продуката. Сем тога дошла је и светска пољопривредна нриза.,. Храбро се борио Фармер Виљем Снајдер са својом женом Џени против свих тих недаћа и својим помоћивком Вилом Кином, коме већ давио

није плаћао надницу. Радили су од раног јутра до касно у ноћ, али узалуд. Треба знати да је Виљем Снајдер ради инвесгиција узео зајам код житарске фирме Грин и Розенблум и да је морао да плаћа 10% камата месечно... И после неколико неродних година Фарма је отишла на добош .. Фирма Грин и Розенблум није била ни мало сентиментална. Виљему Снајдеру остао је после тога само стари Форд, нешто одела и посуђа, стара мачка и жена. Фарму је, по закону, морао да напусти у року од три дана. Шта му је друго остало него да седне у ауто и да, као п стотине и хиљаде на сличан начин, упропашћених Фармера крене беа циља шнроким друмовима даље на Запад... Огроман талас беде зашвуспуо је тих година фармерско становништво Сједињених Држава. Изгледало је као да се становништво читавих ноКрајина налази на путу. Стотине хиљада породица натеране су у право очајање., Такво је било стање 1934 године. Тада се умешала и државна власт. Морала је да се умеша, јер је претила катастрофа. Сам претседник Рузвелт појавио се у „пшеничном подручју". Путовао је специјалним возом, његова салонска гсола хлаћена су ледом, толика је била врућина. Путовао је од места до места и држао говоре. Сготине хиљада Фармера хиталн су да чују од њега речи спасења. У својим говорима он , је тВрдио једно исто: његов закон за помоћ Фармерима „Агрикултурал Аџустмен Акт" или пкраћено „А. А. А." једини је спас. Тај спас се састоји у томе, да Фармери у будуће обрађују само две трећине површине. Једна трећина треба да се остави на угару. Зато ће Фармери добити хинотекарпе зајмове од државе, а у случају слабе жетве помоћ у готову. Врло једноставан рецепт. И то у времену кад у великим варошима гладују хиљаде незапослених, кад у другим земљама нема хлеба. Дакле, јсдни не треба да производе хлеб, док друти гладују! И не само то. Потрошено је још 500 милиона долара

већу беду. Све док једнога Дана и сам „труст мозгова" није увидсо да је „А. А. А. — закон" штетан. Али, Руавелт није имао храбрости да га сам укине. То је учинио претседник врховног суда, који га је просто прогласио нротивзаконитим и неважећим. Као уосталом и већину других аакона фамозног Рузвелтопог „Њу дила"... А бивши Фармер Виљем Снајдер са својим старим Фордом можда још лута од немила до недрага, друмовима Америке тражећи са својом женом, измучеиом Џени, земљу и аапослење. КРИЗА ИЗОВИЉА А сад да видимо како је амерички Фармер зкивео у „златним временима" нросперитета. То „златно доба" амсрнчке пољопривреде почело је одмах после светског рата. За време тог рата смаљила се обрађеиа иовршина у Европи за некнх 50.000 акра (акра има 4040 кв. метара). У исто време за толико је више обрађено у Америци, која је рат схватнла као „добар посао". Заједно са Аргентином н Аустралнјом Аморика је после рата диктирала цене житу н хлебу за Вврону и зл део свет. Али рачун је био исправан само за" кратко време. Европска пољопривреда опоравила се раније него гпто су сиекуланти с оне стране Океана претпостављалп. Европске земље оградиле су се царинским прониснма и цене пшеници су почеле да падају. Од 1 ,10 долара по бушелу у 1927 пале су крајем 1931 године, дакле у време кад ,је Рузвелт дошао на власт на 32 цента. Дакле, на једну трећину. А све што је фармер требао скочило је у цени. Поготову, кредит, који су давале великс житарске Фирме у Чикагу, већипом јеврејске. Фармер се просто давио у ишеници. Покушао је сам себи да помогне трампом. Хтео је да замсни пшеницу за стоку, дуван н друго што му је требало. Али и тамо је владала криза. Једно време су, рецимо, трошкови превоза били скупљи од робе, на.рочито свиња и стоке. То је било оно Фамбзно време кад се жито бацало у море, кад су се кафом ложи-

је главни циљ био „бизнис", добар посао. Тако су они гледали и на плодоносну земљу на коју су наишли. Она је требала да постанс „Фабрика жита" која добро носи, ако се каиацитет инвентара повећа. Али, то је била 8аблуда коју морају сада да испаштају деца и унуци врвих насељеника. Америчка пољопривреда је строго специјализована. Није као код нас да сел>ак има и ораницс и воћњак, да држи ситну и крупну стоку, башту и пчелињак. Не. У Америци сваки Фармер гаји само једну врсту плода.

Иевоље америчкнх фармера — пешчане буре * 6Је затрпаеају песком »0ља и кућ*.

за то да се не радн, уместо да се та сума употреби за наводњавање или пошумљаване пострадалих крајева! Премије аа нерад, тога нигде на свету дотле иије било. И, раауме се, закои >е иаправио још веће ало. Преко 90% фармера морало је да плаћа половину својих прихода само аа камате иа дугове. Некада, тако богата поЉо■рнвреда Америке занадала је у све

ле локомотипе, а крупна и ситиа стока клала и прерађивала у — вештачко ђубре. Америчком фармеру није било ништа боље ни у златним временима „просперитета" Хуверове ере, кад није знао шта ће са својнм производима, као што му није лако ни у ери Рузвслтовог „Њу дила", кад добија специјалне награде, да — не обрајђује своја №Л>а...

Беда пољопривредних радника достигла је 1036 године, за време пољопричрсдне кризе, свој ерхунац. Слика приказује бераче памука који су морали да живе у нарочитим логорима о трошку хуманих друштава. (Го1о8: Ве18га0ег ВП(За8еп1иг)