Kolo

СбеЗбогкон^РСД /ђса, Шмис^а

Сад кад је сво прошло можемо да се слатко изразговарамо и о тој теми... А та тема је: избор спикера београдске радио-станице! Боже, шта су грешни мужеви препатили и истрпели због тог конкурса за радио спикера, да никоме Бог не да... Да ли због моде, или нечег другог, тек кад је радио расписао да му треба спикер, кшао неки ђаво у наше жеие, па се I )мамнле да — спикују... Деведеоет од сто жена почело да се вежба и свака уверена да је богом дани таленат спикерски. Чуле, жене, да се прича често о спикеркама, а нарочито чуле кад неко ваокупи да хвали рецимо, спикерку тамо неке станиде и кад каже: — В, што та спикерка има пеки ваводљив глас... Прави сексапилан, просто саЈО љу човек да слуша. Или чуле: — Ја, богами никад и не слушам радио програм... — Па шта, оида, слушаш? — Само спикерву... Не говори, већ просто гуче, као голубица. Због н>е сам у стању да плаћам и дуплу претплату. Чуле су можда и за оног махараџу што се слушајући радио, заљубио у спикерку и купио јој на поклон целу радио-станицу... Чуле све то па залела свака да постане спикерка. Мало им што су спикери код куће и за део комшилук, него им треба да их слуша цела земља и пола иностранства. Тако нешто иалик чула и госпа Радојка супруга г. Мике, инспектора. Њој нека пријатељица причала: — Јао, слатка, само да му чујеш глас, на радиу... Сан! Сва се најежим па ме подићу неки жмарци ... Говори некако тихо, дубоко па тоило, као да не говори на уста... — Ју! згранула се госпа-Радојка, па него на шта говори? — На душу! А онај мек, топал глас као да милује... Ето, синоћ сам седела, овај мој био на некој седници за ваштиту животиња и растиња, а ја отворила радио и пустила да ме милује... — Како да те милује кад је био на седници? — Ама, не он, него онај глас.., Глас тог спикера... — А-а-а! Па? — Па кад је изговорио оно „Лаку ноћ", сва сам затрепетала! као да је мени казао ... И аамисли, колико сам била луда. Одговорила сам му: „Лаку ноћ, срце!" Слушала то госпа-Радојка и, наравно, прохтело јој с'е да и она милује — гласом! По себи се разуме, не да милује онако како „милује" грешпог господина Мику, рапаво и погрдир, него одистински, отприлике као онај о коме јој причала пријатељица ... И вато чим је дошла кући, повукла се Т најакуотичнију одају, у — купатило! Служавка, још кад је наишла госпа -Радојка приметила је да нешто није у реду. Оно „Добро вече Вржика", изговорила је некаво меко, топло, тако да се Бржика нашла у чуду, откуд толика нежпост иод госпоће. Исто тако меко, дубоко и топло, као на позорници, рекла је мало затим госпођа да подложи „шпорет" и да метне пасуљ да се подгреје ... И док се Ержика чудила, госпа Радојка ушла у купатило одакле се мало затим зачуо њен глас: — Отсвирана је увертира из опере „Пајаци"! Сада ћете чути „Жена је варљива" из опере „Риголето". Изводи радио оркестар... Ержика се забезекнула. У првом тренутку учинило јој се да је госпоћа пренела радио у купатило, али се брво уверила да радио-апарат стоји у спаваћој соби, тамо где је л био, п да је онај глас из купатила госпођин глас... Те вечери, и за столом, и у свом понашању према г. Мики, госпа-Радојка је некако чудно говорила. Очигледно је било да јој је глас 6р> непри-

родан. И, ва несрећу, г. Мика је запитао: — Море, жено, тебе су канда, стегли крајници? Или си промукла... То је оно твоје босоного шеткање по кући. А. бар да немаш пантуфле па да се и не чуди човек!... Сутрадан госпа Радојка говорила још дубл>е, промуклије, прекосутра још више, тако да, најзад, све то досадило г. Мики па јој је пред Вржижиком рекао:

Каква гуша... Говорим тако зато тато ми се допада ... Трајало то тако, док једног дана не дође г. Мика кући и док не сазнаде од Вржике да се госпођа сваког дана по цело пре подне закључава у купатилу и тамо иешто сама говори. — Ено је милостива и сад тамо ... Јадног г. Мику као да нешто пресече. Остави штап и шешир и дошуња се, ма колико му ноге клецале од узбуђења, до врата купатила и узе да вири кроз кључаоницу. Имао шта и да види. На једној узици завезаној за туш над кадом висила је тепсија још његове покојне старамајке у којој се пекла баклава, а госпа-Радојка држала је у руци дрвену варјачу и оним измењеним гласом говорила: — Сада ћете чути тачно време. Ударац о гонг означиће тачно два часа и четрдесет и пет минута! Одмах затим разлеже се тресак вар-

— Море, жено, говори шта ти је ... Реци ми, лепо, или те боли гуша, па да те водим код лекара, или имигираш Зару Леандер ... ?! Госпа-Радојка се згранула: — Шта, ја имитирам Зару Леандер!? Какав простаклук! Она мозке само мене да имитира... — Па, лепо, боли ли те гуша? — Та, остави ме једанпут на миру.

Јаче о тепсиЈУ, ова се опет откиде са узице, тресну у каду која је била празна и то тако да се разлеже цела кућа. Г. Мика чисто отскочи, а кад поново наслони уво да ослушне, из тишине после треска, допре глас: — Тачно два сата и четрдесет и пет минута. Сада ћете ћути сриску емисију ... а затим ... — да ти је муж дошао и да је крај-

ње време да се извучеш из купатила... настави г. Мика недовршену вест и лупи песницом о врата на купатилу. Госпа-Радојка откључа врата и изиђе мало постиђена. Пред собом угледа г. Мику, црвеног од гнева. — Јели ти! Шта раДиш цео дан у купатилу? Какав гонг и тачно време и какве емисије? А? говори...! Јадан човек ни у сну није могао да слути о чему се ради, нити је могао да наслути да госпа-Радојку спопала жеља да гласом милује радио слушаоце. Узалуд је покушавао да извуче признање. Госпа-Радојка је ћутала као заливена. Тако су сели и за сто. Ручали ћутећи, а по ручку г. Мика отворио радио и то баш у тренутку када је сникер саонштавао: — Извештавамо све учеснике иа рарио конкурсу за спикерку да је избор спикера извршен!" — А-а-а-а-а! То ли је то твоје затварање по купатилу? Хтела жепа да конкурише за спикера ... Гле, молим те, шта је измислила ... Мало што мени чантраш па хоћеш и целом свету...! Госпа-Радојка прибра се и сикну, али не више оним необичним гласом, већ својим рођеним, оним којим је толико пута натерала грешном г. Мики страх у кости: — Јест, па шта ми можеш! Хтела сам да будем с.пикер, па пукни... — Гле! А знате ли ви, цењен% госпођо, шта се тражи за једног спикера? — Шта, шта се тражи... Тражи се глас! — Глас, дабо'ме. Само какав глас? — Па као мој. Топал, дубок ... Глас који милуја ... — Шта кажеш! Као твој? Твој глас милује?! Ха, ха, ха! Заценио се г. Мика. Милује ; али као копривом ... Реч по рсч и направи ое лом. На крају, пошто су све рекли што су имали да кажу једно другом, све се оиет утишало. Госпа-Радојка је одустала да буде спикер' и у кунатило улали само да се окупа. А Вржика је, сутрадан, причала „у поверењу" по целом комшилуку како је господин пребацивао госпођп што је хтела да милује све радио слушаоце, а она њему како он није у стању да је милује чак ни гласом ...

М. Дим.

ШШМЖШЕ И АРУГЕ анЕкдоте? ,

КО ОДАЈЕ ТАЈНЕ РаДикалски посланик Арса Дреновац после седнице у радикалском клубу, где су главну реч водили Таушаиовић и Раша Нинчић, обично је навраћао у стари Грапд-хотел. А ту су се скупљали, међу осталима, и сарад-

иици „Видела", напредњачког јавног гласила. Ови, чим би спазили старог Арсу, окупили би се око њега и обасули га питањима: — Зар тако ви, радикалн? Хоћете да нас линчујете и упропастите? Па нисмо вам ваљда децу клали? Зар нисмо и ми Срби? Арса би одмах њихове оптужбе оповргавао и уз чашу по чату вина објашњавао . каква су важна питаља била на диевном геду Новинарн би гг. гавршено велто. ирпитлвали и извлачили оД њега, реч по реч, таво да Дреновац не би ни схватио шта им је све одао. А све у Страху да они не помисле о радикалкма што рђаво. Новаиари би тако испинкали шта је говорено и рађепо у протшшичком клубу.. Идућег, дана већ. би „Видело" објављивало исдрцне податке о разговорд-

ма у радикалском клубу. — Ко им само даје те извештаје? — чудили се чланови радикалсвог послаличког клуба. Чудио се и сам Арса Дреиовац, не разумевајући да је он баш сам тај. ЂУРА ЈАКШИЋ УГАЂА ... Седео 1ура Јакшић пред гостионицом „Код Крагујевца" на Сави, сркутао бело вино и посмаграо промет путника и робе, долазак и одлазак бродова. Упита га члан савске полиције: — Шта радите, господине ТЈуро? — Ето, угађам, па никако да угодим! — одговара Ђура. — А шта то угађате? — Још по ручку сишао сам овамо да се сунчам и попијем воју чашу вина с виселом водом, па нивако да угодим да и вино и воду попијем па да идем. Претекло ми вино, ја поручим

ИЛИЈА СТАНОЈЕВИЋ Нше ретка ствар да се глумцу у „наитију духа свјатаго" логоди да испретура речи, па да важе ренимо. „Ноћу кад сија сунце блиставо. дан>у кад звезда јато трепери..Алц. популарном чича-Илији. како је сам

још воде. После ми прстакло још киселе воде, ја поручнм вина. Тако неколико пута и, ево, још ппсам угодио. Претекло ми сад воде' те морам онет исвати вина. Бог једшги ана шта сое др-.краја може бити!

причао. десио се редав малер да испретура речи у поенти вомада и то на начин достојан њега. Играо ј« у комедији опа који нс да ла м? се ћерка уда за неког трговачког књиговођу. Али љубав побеђује. Отац мора да пристане и каже на крају: — И тако .10 моја кћи ностала жена трговачког књиговоће! Али чича. кад је изговарао те речи није ни хтео да слуша шаптача. јер му се чинило да тај завршстак зна као Оченаш, — саплете и речс: — И тако је моја жена ностала кћи књиговачког трговоће! Публика се смејала слатко. — мпоги су мислили да тако треба да буде — завеса је полако падала, а чича зажмурио од секираније, па ве!>ујући да је завеса већ иала. узвикнуо на отпореној сцени: ?— Ау. шта ја одвалих!