Kolo

2

роман од харалда ребелинго

(4) Дуго су га после тражили и траЖили. По четаад вароши биле су излепљене потерпице за њим. Али ми' слим да га пису ухватили. После су , ме иеколико пута звали у полицију на саслушаље, све док ми иије дозлогрдило. Одавле да ја знам оде је Стефан Рајнер? Пат је слушао ово блед као крпа. Од запрепашћења није мотао да дође себи. Шта се то десило? Он треба да је убио Фои Жаница? Она?! — Можда сте познавали Рајнера? Или сте чули за њега? питала је Штефн радознало видећи с коликим илтересовашем непозната господа слушају њено причање. — Не, не, прекиде је Џнм са усиљеиим осмејком иа лицу. — Мој нрлјатељ се само интересује за овакве криминалне случајеве. Он пшие ромаие. А сад да идемо. Молим, да платим. И пе чекајући одговор бацио је једиу новчаницу на сто и еиергично позвао Пата да крену. Видео је да Пат, носле онога што је чуо, ннје вишв' био у стању да влада собом. Узео га је под руку и повео према вратима. Срећа што Штефи ништа није приметила, иначе је могло да буде зло. А она је гледала за чудним гостима крстећи се и чудећи се само што плаћају вино које нису ни окусили. Таксијем журио су се вратили у хотел. За време целог нута нису проговорили ни речи. Тако без речи ушли су и у своје апартмане. Џим је био у недоумици. Можда му Пат ипак нијо све испричао? Можда се десило још нсшго, због чега је он оиако журно морао да наиусти Беч? Решио је зато да га сасвим отвореио пита. — Дак.те, Пате, да не играмо жмурке. Реци ми сасвим отворено ... — Шта да ти кажем? Да кажем да ли сам убнца, је ли? пресече га Паг увређено. | Дакле, ни његоп најбољи друг му не верује! Џим хладно продужи: — Да, ако желиш да будеш према меии искреи. — Да ти казкем, можда, и да ли сам га после убиства опљачкао? — Немој да се љутиш, али ја бих хтсо само да имам чисту ситуацију. У оиом узбућењу... Пат нагло подиже главу. — Шта, у узбуђењу? Јеси ли ти луд? Кажсм ти једиом за увек: кад сам пзлазио из собе, остао је Чаниц жнв и здрав у њој. Седео је на столнци као и онда кад сам ушао! Ја га лисам убио, разумеш ли? Џим уздахну с олакшањем. Требало је да и без тога верује Пату, али овако је било боље. Сада ће лакше да се преброде све неприлике, којих ће бити- доста. У првом реду треба сада да се добро размисли шта да се ради. На његово питање Пат слегну раменима. Њему је утом тренутку било све сасвим свеједно. — Добро, рекао је Џим. Јсдно је сигурно: да под овим околностима не можеш да се појављујеш на претстави. Зато мислим да би најбоље било да одмах отпутујемо некуда. — Да отпутујемо? Зар попово да бежим као кукавица? Не, овога пута пећу то учинити. Сада ја хоћу чисту ситуацију. Зар да се у свом родном месту скривам као зликовац? Можда ћеш рећи да сам и сувише осетљив или сентименталан, али тако је. Ово је једино место на кугли земаљској које волим. За дванаест година потуцања, то ми је постало јасно. — Твоје је схватање прилично глуно за зрелог човека чији живот сваког даиа зависи само од његових сопствепих нерава. Али нека буде каво хо-

ћеш. Само, ја бих па твом месту саевим друкчпје поступио. * Редакцпја „Најновијих вести" иала8ила се у једној узаној, тесној уличици унутрашњег дела града. Масивна, смело грађена кућа са широкнм ула8ом, фасадом претрианом барокним украсима. Међу пррим посетиоцима Пат је ушао у редакцију. Затражио је комилет листа из 1927 године. Један грба.вко, чиновник, положио је на пулт нред њега тешки увезани комплет новина. Пат полагано поче да прелистава новине, као да му се не жури. А, ево фатални 27 август! Тога дана је напустио Беч. Двадесет и осми. Крупан иаслов преко целе друге стране: „Трагедија из љубоморе у улици Седам звезда". „Доцкан синоћ, око поноћи, позвана је хитно полиција у улицу Седам зве«да, где је у меблпрапој соби студента Стефана Рајнера наћен убијен повнати члан Бечког друштва Станислав Фон Чаниц. Убијен је са три револверска метка." „Истрагом која је одмах поведена утврђено је да ,је убијени још око седам часова у вече дошао у студентову собу и ту чекао да се овај врати кући. Рајнер се вратио око осам часова и по исказу газдарице стана између аих је дошло до жестоког објашњавања и свађе. Газдарица је потом била изишла из стана и вратила се тек носле девет часова. У соби њеног самца владала је тишина, али како је осветљен>е горело, око 11 часова она је иокуцала на вратима, и, пошто се нико иије јављао, ушла у собу. На своје вслико запрепашћсње, опазила је убијеног Чаиица на поду где' лежи у локви крви. Одмах је отрчала и обавестила полицију. „Поред леша убијеиог полицпја је нашла један револвер типа „Булдог", из кога су била испаљена три метка. Рсволвер је био сопственост студента Стефана Рајнера. „Према исказу већег броја сведока, Рајнер се тога дана био вратио кући око осам часова, а напустио је око пола девет са јасним знаковима узбуђења и раздражености. Друго лице које би могло да има везе са овнм убиством није у кући уопште прИмећено. „Према тол[е нема никакве сумње да је извршилац убиства Стефан Рајнер. Истрагом је утврђен и мотив овог злочина. Рајнер се последња три месеца вабављао са женом убијенога с којом је изгледа ступио и у интнмне односе. Очигледно да је Фон Чаниц тога дапа био дошао у Рајиеров стан да тралги објашење. Овом приликом је дошло .до сукоба у коме је настрадао «1>он Чаниц. „СтеФан Рајиер је одмах после извршења дела побегао, и вероватпо се још крије у Бечу. За њим је расписана потерница. Истрагу по овом делу води иследни судија г. Бергер.

Прочитавши ово Пат Старпер је, без мисли, тупо бул>ио преда се. Ово је стварно горе него што је и замишљао. Све околности су говориле недвосмислено да је убица Стефан Рајнер. Као да се све заверило против њега. Затим се трже и продужи да прелистава даље... У идућем броју биле су објавл>ене даље претпоставке и појединости самог догађаја, али ииаче није било ничег значајног ни новог. Нарочито је драматично било приказаио саслушавање Елеоноре фон Чаниц. Опа је, по приказивању репортера, била потпуно сломљена, али о самом злочину нншта није знала да каже. Исто тако није имала појма, где би убица могао да се скрива. Суд је расписао награду од 3000 шилинга за хватање убице. У трећем броју био је само кратко забележен ток истраге која је била без резултата, док најзад нови догађај, разбојнички напад на Бадецском булевару, није потиснуо сасвим у позадину аферу Рајпер. Иитересовање публике било је потпуио апсорбовано овим новим кримииалним случајем. Пошто.је све прочитао, Пат ваклопи комилет и врати Га грбавку. Светлост пролећног дана кад је изишао на улицу у први мах га сасвим засени. Џим који је чекао нанољу метну му руку на раме. Пат се непријатно трже. — Но, шта је? — Горе но што сам мислио. Стефан Рајнер је ва полицију и суд убица и расписана је награда од 3000 шнлинга ономе ко га ухвати или прокаже властима. — Зар нема никакве друге претпоставке или трага ко би могао да буде убица? Пат одмахну немо главом. — Не, случај је јасан као дан. СтеФан Рајнер је убица. Куд ће бољи доказ него његово бекство тога дана? Заузети својим мислима ишли су дуже времена без речи. На Рингу Пат ссде уморио на једпу клупу у сенци дрвета. — Да, рече после краћег размишљања, не остаје ми друго него да се сам пријавим полнцији. Џим га погледа са запрепашћеаем. Његов трезвени и практични разум одбијао је из прииципа ову идеју. — То би могао да учиииш, да имаш и један доказ своје невиности. Зар мислиш да ћеш сада, после дванаест година, кад су већ нестали сви трагови, моћи да увернш полицију да ниси ти убица? — Мораћу. — Немој да пренаглиш. А шта ћеш оида ако те осуде и баце у тамницу? Пат уздахну. Свеже зелене липе шириле су опојан мирис. У крошњама дрвећа цвркутали су врапци. Сунце је дивно сјало. Ах, како је лепа слобода, како је леп живот у Бечу! Човек би до века овако седео срећан самом чињеницом што је жпв, што живи и дише...

Теби у туђини Ближи се ето твој рођендан други, Како више ниси на рођеној груди. Дан за даном јури к'о да срећи жуди А младост оставља удвељене груди. Шта би да ти дадем за тај драги дан? Кад је све пропазно,- кад све има крај. Прими ове ретке к'о највећи дар, Кроз н>их осећања нек ти блаже јад!

Веоград, августа 1942.

Вранислава Симе Ковачевића

— СлупЈај, Пате, тебе овде више нико пе повнаје. Ни.један жив човек у Бечу не зна ко еи ти. Ти ниси изрршио злочии. Зашто сада поново да покрећеш целу ту ствар? После пробдевене ноћн Пата је ухватио пријатан умор, Како би било дивно да Стефана Рајнера уопште никада пије ни било! — Да, случај Стефана Рајнера је ликвидиран, Заувек. Зашто сада ти да га поново покрећеш? Зашто да стављаш опет на коцку целу своју будућност, нашу будућност? Зашто да упропастиш свој живот? Пат се одједиом раздражи. — Па зар да овако и даље живим? Зар да се осећам као одметник од друштва, као злочинац н убица? узвикну у очајању. Две младе девојке погледаше у чуду човека који је од једном загаламио. Џим је беспомоћно ћутао. Увидео је да Пата неће моћи наговорити да отпутује. Треба бар да га аадржи да не прави глупости. А сем тога данас се првипут појављује пред бежсом публиком. Шта ће да буде, шта ће да се деси? — Ја те молим само једно, Пате. Немој да пренаглиш. Немој да учиниш нигата пре но што добро размислиш. Пат климну главом. Џиму лакну. За њега је било важно само да се добије у времену. — Хајдемо, рече, и онако је време за пробу. * У широкој арени циркуса Метропол пзванредио је живо. У великој празној просторији громко одјекују звуцк маршаУ белом бриџу и тамном вуненом џемперу стоји Енрико Перучно у средини арепе. У наглом наступу беса одбацио је љутито у песак дугачки бич који је држао у руци. — Не, не, забога! Бржи бржи темпо! Партиро субитоГ Где је директор, ја не могу да изведем своју тачку с таг.вом музиком... Нико међутим није обраћао пажњу на његове речи. „Маестро" који је дириговао оркестром мирно је сео на столицу на подиуму, и с доброћудном иронијом посматрао Перучија како се љути. Увек иста песма, већ седам годнна. А увече ипак све клашје. Седам мрких арапских коша, копкајући ногама, чекали су нестрпљиво свог господара- Перучио се умирио и днгао бнч са земље. — Још једаред да пробамо, рекао је. — Ја ћу давати такт бичем. Маестро опет диже диригентску палицу. Равномерним кораком племените животиње, горда држања, кренуше ареном. Перучио замахну и запуцкета- бичем. У сред арене, па раширеном црвеном тепиху Ши-Сап-Тонгова група Кинеза изводила је своје гимнастичке вежбе с тачношћу машине. Ту се нијв чула ниједна реч. Као да се играју нзводилл су своје тешке тачке људи и деца пепокретних жутих лица, са непромењеним осмејком на лицу. Директор Хаслннгер. нернозан и узбуђеи, јурио је ходником- Увек ,је дан прем1[јере -за директора био прави пакао. Шта .је са рекламом? Која тачка отпада? Какво ће време бити? И поред тога безбројпе жалбе, тужбе и мољакања на свим могућнм језпцима. Сад не ваља гардероба, сад је манеж и сувише велик, сад је печпје нме и сувише сптно штампано на плакатима. Једном речју права лудница. А сем тога мали слон Бомбо, љубимац циркуса, опет је болестан. Покварио је стомак. (Наотавиће се)