Kolo

8

Т7ИШЕ: М -СТО^АИО(Зи^С

«— Дакле, да се разумемо. Он се по свој прилици трудио да буДе одлучан. — Ја те волим. Најбољи доказ је тај |пто сам те узео за жену. Ти си памет-

в*. Разумећепх ме. Нешто морамо расЧистити. Одмах. Да после не долази до Еесноразума.

— Има људи који се, тако, сретну. Осете узајамну наклопост. Лепо. То могу да схватим. Али некад долази оно најглупље... Тог дана био је изузетно речит. Жена га је носматрала. Немо. Без и једног покрета. — Ствар је врло проста. Падну Једно другом око врата и кажу да једно без 1Ругог не могу да живе. Да ће остати верпи, он н>ој и опа њему, до гроба. И шта ти ја знам! Глупости! В, видиш, ја ћу бити искрен. Одмах ћу ти рећи шта је посреди. Бесмислица је ако се нас двоје тиме заваравамо. Не, ми не можемо јамчити ва себе. Сад се волимо. А да ли ћемо се волети кроз три, пет година — то не зпамо. Човек је вастао. Пошао је да упали другу цигарету. Предомислио се. — Вндиш, ти ћеш помислити да је већ нека жена посреди. Не, уверавам те! Али ако се то заиста деси... На овом сточићу наћи ћеш тада писмо. Ту ћу ти све објаснити... Ако уопште хоћеш да ме разумеш, ти ћеш увидети да би то, у том случају, био једини пут..« * Било је вече. Магла. И хладно. Врло хладно. Човек је ишао журпим кораком. Утучеи. „Све ово није било потребно — размишљао је суморно. — Обична авантура. Та жена заиста незаслужује да јој се један тренутак више посвети. Био сам одвратап. Своју жену потпуно сам

Ванемарио. ЗбилД, "опа јс вербватно 6еН све приметила. Видео сам то већ у њеном погледу, у свему. Шта ће сад рећи? Е_иста сам био свиреп.. Било је то искрено кајање. Брзо се успео уз степенице. Зазвопио. Учпнило му се да га је и служавка непријатељски погледала. «— Госпоћа је код куће? — Не. Отишла је. — У ово доба? То није могућпо! Ушао је у салон. И као скамењен застао. На сточићу је стајало писмо. Он га је узео. Да, то је њен рукоппс. Не, оч се не вара. И адресовано је на њега. И стојн па сточићу. „Па да, то сам и заслужио. Шта је њу спречавало да учини оно што сам ја намеравао да урадим и о чему сам јој говорио. Не, бићу поштен према себи! Она је у праву ..." Спустио је немоћно пнсмо на сто. Готово се није усуђивао да зацепи омот. Врата су се нагло отворила. — Ти? Ти ... — замупао је запрепашћено. — Зар си се вратила? Али и жена на вратима била је изненађена. Човек је скрушено опустио руке. — Опрости! Онда јој је нагло пришао. Неспретно је загрлио. — Ти ћеш се предомислпти, зар не? Ти се мораш предомислити. То писмо... — Какво писмо? Он је немо показао омот на сточићу. Узела га је. Отворила. У једпом тренутку било јој је све јасно. Насмејала се. Од срца. Јер она га је волела. Тихо, предапо. — Па, драги, ово је писмо моје кројачице, адресовано на тебе. Рачун за најповију хаљину...

Лица: њих је четворо. Старипски трио сад је очигледпо недовољан. Данас увек постоји нека женина пријатељица која држи равнотежу супруговом пријатељу. Елена, тридесетих година, тип стапдард од ноктију на рукама до ноктију на ногама. Розина, њена пријатељица, такође !гип стандард. Жорж, њен муж, тип стандард. Пјер, њеп љубавник, тип стандард. СЦЕНА ПРВА Елена, Розипа Елена: Ето, нема га. Толико ће зајдоцпити да ће набасати на мог мужа. Розина: 0 коме говориш? Епена: Па о Пјеру, мом љубавнику. Зар га не познајеш? Розина: Он је мој банкар. Велики је каваљер. Рачун ми није покривен У н.еговој банци, али он ипак исплаћује моје чекове. Елена: Е, шго се тиче каваљерства, не могу рећи да се са мном истрошио. Не можеш ни да замислиш такву тврдицу. Све за себе, ништа за мене. Ох, томе се мора учинити крај. (На улици се чује аутомобилска труба). Ах, то је он! (Трчи прозору). Да дивиог аутомобила! Розина: Ја идем. Елена: Не, не. Остани. Видећеш како ћу дочекати твог бапкара. ДРУГА СЦЕНА Елена, Розипа, Пјер. Пјер: Добар дан, драга госпођо. Добар дан, драга пријатељице. Елена (загрли га): Добар дан, мили !мој. (Пјер се уплашио). Ох, немој се уетручавати. Розина све зна. Пјер: Ах, врло добро. Елена: Мили, од свег срца ти хвала! Пјер (запрепашћено и подозриво): Хвала? Зашто — хвала? Дот.о еам да те извезем у шетњу, као што сам ти обећао. Епена: А аутомобил? Пјер: То су моја нова кола. Стају Јтреко осамдесет хиљада. Мало су скуПа, али кад тебе треба извести у шетњу ништа пије одвећ скупо. Епена: Тако, то је мој ауто? Пјер: Пардоп, пардон. Елена: Аутомобил који си обећао? Пјер: Ја сам ти обећао?..

Елена: Па, аутомобил за који сам те молила. То је то исто, јер су моје жеље, то зпам, за тебе заповест. Ох, хвала ти, мили. То је сувише лепо. Нисам се надала толикој лудости. Пјер: Али... Елена: Ах, ти ниси тврдица. Зар не. Розина? Пјер (мирећи се са судбином, за себе): Ваш ми је добро испао дан. (Чује се труба неког другог аутомобила). Елена: Господе, мој муж! Како ли ћу га преварити да прогута ауто? Пјер (коме се повратило мало наде): Ето, видиш ли, то ће бити немогуће. Епена: Не, пе, сетила сам се. Све ћу ја удесити. Дај ми документа од кола. Пјер (предајући их): Пропао сам... СЦЕНА ТРЕЋА Сви четверо. Жорж (Шеру): Ах! Како си ме нзненадио! (Розини). А ви, драга пријатељице, како сте? (Својој жени). Добар дан, мила моја. Је ли, а чија су ова дивна кола доле пред вратима? Елена: То су кола твоје жене, мили мој. Жорж: 'Гвоја? А како? Елена: Сјајан посао. Стајала су само двадесет хиљада. Сопственику је одмах био потребап новац. Ја сам их исплатила из својих уштеда. Ево и докумепата. Жорж (приближујући се): Браво, Браво! Ти си генијалиа жеиа (За себе) Ах, разумем. (Пјеру): Ти ми увек доносиш срећу! Увек си ту кад се ја имам нечему да обрадујем. Пјер (беснећи): Ето, ти зпаш како сам ти ја веран пријатељ. Морам ва час да одем да се спремим... Јер, Елена и ми треба да изићемо мало. Јесте ли спремии, драга пријатељице? Елена: Скоро сам готова, само још Један тренутак. (Њих двоје излазе). СЦЕНА ЧЕТВРТА Розина, Жорж. Розина: Ах, можете баш рећи да имате среће. У сваком случају, ето аутомобила 8а који бих дала четрдесет хиљадарки као пет пара. Жорж (ударивши се по челу): Ах, једна иде.ја! (Розиии) Ви кажете — четрдесет хиљадарки,,,

Розина: Пи паре мање. Жорж: Пристајем. Розина: Дајте документа. Жорж: Камо чек? Розина: Немам код себе чековне кљижице, али ту је Пјер. Он је мој банкар. Пјере, Пјере! (Пјер се враћа за Елепом. Обоје су спремпи за шетњу). СЦЕНА ПЕТА. Сви четверо. Пјер: Ево ме, ево, драга пријатељице. Шта је ново? Розина: ГЈјере, дајте ми четрдесетхиљада у чеку, немам код себе чековне књижице. Пјер (колебајући се): Али... Розина (настрапу): Пожури се, или ћу рећи Елени да смо прошлу недељу провели заједио. Пјер: Опда, врло радо, драга нријатељице (Потписује чек). Коме да се исплати? Розина (показујући Жоржа): Господину. Елена (очарапа, свом мужу): Шта, ти си свршио неки повољаи посао? Пјер (пружајући чек Розини): Ево, драга кријенткињо. Жорж (с висине, Елени): Као што видиш, зарадио сам двадесет хиљада за минут. Елена (забринуто): Двадесет хиљада? Жорж: Продао сш, аутомобил. Пјер (сав црвен, муцајући): Ах!..-. Елена (посрћући): Ти си ... ти си ... продао... ауто? Жорж (достојанствено): четрдесет хиљада! Пјер (покушава да схвати): Опда тај чек? То је било за то? Розина (смеши се): За то! (Даје Жоржу чек са документима). Ево! (Елени) Хоћеш да те извезем својим аутомобилом, је ли, мила моја? Епена: Тхе! На крају крајева, зашто не? (Излазе достојанствено, а за њима Жорж, сав срећан). Довнђења, Пјере! Пјер (сам): Сад ми тек пада на памет да ова чигра иема ни паре у мојој банци. Уствари, ја сам дао новац да се купи мој рођени аутомобил. Ах, неће ми се впше догодити да играм улогу љубавшша којн има срца.

Иде зима, иду жладнн дани... »^уознато је да човечији организам II мпого зависи од средине у ко^ / јој се налази. Чак према нови* јим испитиваљима изгледа да је та: зависпост још много већа него што се иначе мисли. С тога се данас у меди-. ципи сматра да не само спољиа темиература, стање влаге, јачина и правац ветрова, јачина сунчевог зрачеља итд. него и појава „пега" на извесиим планетама, интензитет космичког зрачења и ритам свих појава у природи, имају највећег утицаја иа човечији оргапизам. Па не само то, него је доказано да природа земљишта на коме човев живи, може да буде од пресудног зпачаја за појаву извесних болести. Тако је приликом испитивања о гушавости, утврђена занимљива и чудиовата чињеиица да не само да постоје извесни предели. градови и села у којима је гушавост (увећање штитпе жлезде) миого чешћа него ли у другим крајевима, — што се пре доводило у везу искључиво са садржајем јода у води — него да у извесном месту постоје улице, па чак и куће у којима је гушавост чешћа него ли па другом месту. Исиитивањем земљишта доказано је да то стоји у вези са љеговим саставом. * Када су спољии утицајн тако значајпи за човечији организам, онда није чудо што се медиципа труди да их учини што маље шкодљивим, тј. да човечији организам доведе у могућност да се што боље од њих брани. Зима је годишље доба у коме човеку прете највеће опасности за његово здравље. Прво због тога што велика хладиоћа смањује отпорност организма према свим болестима, а нарочито према заразним, у које спадају разни катари, ангина, грипа, запалеље илућа и др. Осим тога влага, која је знми неизбежпа, врло штетно утиче на човечије здравље. Напослетку смаљена отпорност организма, која постоји увск у нередовним нриликама, зими је изразитија услед — чак и у редовним приликама — слабије исхране, која у то доба, не садржи довољно новрћа и воћа, тј. витамина. * Да би се сачували разних оболеља која су честа у зиму, нарочито заразних болести, потребно је пре свега подићи отпорност организма, а затим, колико је могућно, избегавати све изворе инфекције. Организам има највећу отпориост када се налази у најповољпијнм, тј. најхигијенскијим приликама. Довољна исхрана нарочито у мастима (сланина) изазива повећапо сагореваље у организму а тиме и боље надокнађује топлоту утрошену у борби протпв хладноће. Довољан душевни и телеспи одмор, уравиотежен живот у сваком погледу, а пре свега душевпо спокојство најбољи су елементи за изазпваље паЈ* веће отпорности организма. Како је све то тешко постићи у иередовннм приликама, онда треба се трудити да се што више нзбегпу могућности инфекције. За то треба пре свега избегавати нагле нромене температуре. По здравље је много маље опасио раднти стално у једној, ма и нижој температури, него ли једпако прелазити из једне температуре у другу. Осим тога треба се увек утоплити приликом преласка из више у нижу температуру. При томе не треба мислити да „само један треиутак", папр. на балкону или тераси или у хладној одаји не може да шкоди. Тај један тренутак често пута је довољан да се навуче болест. Осим тога у хладноћи пе треба дуго стојати; треба се кретати кад се нема добра обућа, стопала треба увитп у старе иовине па тек их онда ставити у обућу, јер оне служе као рђав спроводник, те их штпте од хладноће. Против промрзлина па рукама и погама, од којих пате нарочито они којп дуго морају да стоје у месту и да раде у хладноћи, врло је добро узети рибље уље или неки сличап препарат — у колико се може набавити — и промрзлипе трл.ати што ћешће да би се успоставио крвоток. И у овом случају у колико је отпориост организма већа, у толико је и уснсх бољи. Др. с.