Kolo

8

ПИЦЈ^- М.МИ Ј70ЕАН0ВИК /""'а ли постоје надземаљске поја*-/ ве или не, ваиста вам не бих КЦ7~ могао рећи. Нећу се упуштати у научно расправљаље и објашњавааа извесних појава којих смо свесни али их не схватамо. То ћу оставити научвицима и овима који се 8а то сматрају позваним, али Ја ћу вам исиричати Један моЈ истинит догађај, па судите самн... Човек коЈи Је то говорио завали се Још дубље у Фотељу, запали цигарету и гледајући у плаве колутове дима иоче: Прошлу зиму провео сам у Једном еелу. Као миога наша села, мало, прљаво и бедно, било је такорећи неподвошљиво у првим данима зиме. Кућа у коЈоЈ смо становали моЈа два друга и Ја била Је на крају села. Билн смо такорећи одвојени од осталог света и да до нас није била кућа богатог сељака Милана ми бисмо поумирали од досаде. Како Је била једно петнаест метара далеко од нас, свакога

дана смо билв код И>ега, причали, читали новине, играли карте, пили и пушили, прекраћујући дуге кишне ноћи. Он Је био постарији човек и имао Је ћерку, девојку од неких деветнаест година. У његовоЈ кући били смо више него у нашоЈ. Убрзо смо се спријатељили. Али једног вечера, када дођосмо по обичају и када упадосмо у кућу Један за другим, мокри и прокисли, али ипак уз бучан смех, он изиђе пред нас и замоли пас да будемо мало тиши јер му се Мара, његова кћи, разболела. Ућутали смо нагло и поседали. Разговарали смо неко време тихо, затим устадосмо и одосмо кући. Своје посете нисмо прекинули. Прошло је недељу дана, а Марипо стап.е се није поправило. Милан позва лекара из оближње варошице и он устаиови запаљење плућа. Оцу рече пар утешних речи, али нама напољу саопшти да има врло мало наде, али није искључено да ће преживети кризу, која ће по његовим речима наступити најдаље за 36 часова. Отац Је био избезумљен. Није веровао лекару. 'Гада нам исприча да постоЈи веровање у народу да у таквоЈ болести — ватри, како су је тамо називали, долазе „опи" и муче болесника. На моје питаше ко су то они, ов ме само погледа очима огромним од страха. Пређе преко мог питања и рече да „им" тада треба спремити гозбу, јер тек онда „онв" одлазе. Сутрадаи свратисмо до чика-Милаиа. Селели смо и разговарали с њим и Маром која изгледаше свежија него обично, али ЈоЈ Је температура расла. Предвече уморно клону. Знали смо шта то значи- криза. Зидни са -ј . ј 6 и осам сати и ми устадосмо, рекавши чика-Милану да, ако буде озбиљно, зовне нас. Коста, наш трећи друг, коме се Мара донадала, предомисли се и Рече да ће остати бар до 11 сати са чика-Миланом. Нао двојица одосмо, легосмо онако обучени и одмах заспасмо. Одјсдном пробуди нас лупа на вратима. Скочисмо и отворисмо. На вратима је стајао Коста, али Је

"био окренут леНима * тлелао Вегдв У ноћ. Била је страшна новембарска ноћ. Ситна киша Је падала и засипала лице, ношена страховитим ветром, којп Је Јаукао. Костина коса мрсила се и ветар се играо са њом, али он је и даље непомично гледао у ноћ. На моје питање куд гледа подиже руку и дрхтавим прстом показа. Погледасмо у том правцу и заиста на једно двеста метара иза наше куће, на чика-Милановим њивама, светлела су два пламичка. Зачудили смо се. Знали смо да ту нема кућа. Коста нешто промрмља. Звао нас је аа идемо да видимо шта је Тб. Натукосмо чизме и шешире. Ја узех електричну ламну и погледах на сат. Било је близу поноћи. Упадали смо у блато до колена. Ветар је свирао око наших ушију, бацајући нам у лице ситне капи ледене кише. Нриближили смо се и наједном стали запањени. Биле су то две свеће. Престадосмо да дишемо. Свеће на ветру и киши? Прићосмо Још корак ближе и видесмо да стоје на једном богато постављеном столу. Мене нрође Језа. Сетих се чикаМиланове приче. На онда један шум као да се крши грана. Али не, то беше језиви човечји уздах... Осећао сам да ми се диже коса на глави. Хтео сам да бежим али нисам могао да нокренем ногу. Наједном чух три снажна пуцња иза себе и злокобио зујање изнад своје главе. Окретох се. Видех Косту с револвером у руци, па затим се све умота у таму. Чудне светлости више није било. Ја се нагло освестих. Упалих електричну светиљку и Јурнусмо сва тројица према месту где смо раније видели сто. Али тамо не беше више ничега. Ја бацих лампу на земљу и у папичном страху побегосмо кући. Забрависмо врата и без речи скљокасмо се сваки на свој кревет. Спавали смо тако све до сутрадан до Једанаест сати. Коста изиђе. После десет минута врати се блед као смрт. Гледаше пас неким чудним ногледом на рече: — Синоћ, око поноћи, умрла је Мара чика-Миланова.

"ПИШЕГ' САо6>о?7АН 31/43ИЧРЧ

/}/1 јдром свилом постављена неЈџ \ беона кутија раствори се лагано под додиром невидљиве руке и прооу хзљаде блиставих златника над глп.вом Тарове нове жепке Наи. Ослоњена Но. чрели пећински камен својим нежним плећнма утегнутим у меко крзно беле лиеице, '»*дла је она, устрептала од нејасне слутље, цовратак великог Тара. Трнпут но три пута већ оставило Је раотторепо сунце своЈ крвави траг над шумом старих четинара откако је Тар, старешина пећиноког насеља са тешким каменим маљем и ужетом од лиане пребаченим преко рамена, ишчезао у шуми. Трипут по три пута дизала се белокоса Наи са топлог лежаја од мамутовог крзна. после бесале ноћи, очију Још пуних звезданог праха и ројева леиопуњених жеља. А великог Тара Још нема да се врати... Наи уздахну. Њен поглед опусти се нп танку, ^вунцем опаљену мишицу, која Је Још вооила модри печат Тарових прстију. ЈТагани вал топле страве пропе се у н.еним жплама, групу и запљуспувШи њене зажарене образе застаде и У болном грчу стеже њено сухо грло. Наи се лагапо спусти на камен пред ЈВећином. Укоченим погледом аурила Је у црву сенку борова у чиЈим се врховима Лагапо гасио титански пожар сунца. Одједном. дубоко негде у њој. нагло ® е препу и затрепери Једна невидљиВа струна а са усана црвеиих као раСпорено срце младе котпуте откиде се мелоди.ја тгробуђене крви. Н«и је певала... „Иебо Је данас тако првено. тако црвено. тако црвено... Небо Је данас тако црвено. као да се ташо нечије срце разбило: Велико срце зал,убљене кошуте .. . Тужна сам данае.,. тпко тужна. тужна тужна . .Тер просута крв тамо горе није потекла из срца кошуте

То се моје срце разбвло .. . 8ато ]е небо тако црвено данас. Да су се у крви утопиле чак и звезде Које треба да ми доведу из шуме мог драгана . . ." Наа ућута и безгласно заплака... Из малене долине иопод Тарове пећине дизао се свечано и мирио сребрни дим са огњишта око којег чуче ииећате жепке у бивољим и вучЈим крзнима. док нм вечерњи ветар шиба опаљеиа лица масним бичевима раелуштене косе. ц1 , веном 0 . кбм иза уха. в> — Расуд, ово је г. Домбр. Он скуи1 за владу податке о производњи ин1га. Показаћете му плантажу... * На вратима, разгриувши завесу од атија, стајао је Мунг. Посматрао је адознало Андреа гладећи своју про|стку браду. — Г. Домбр, ако се не варам? — Да, Ја долазим због извештаја о лантажама индига које се у најскоије време, како вам је познато, моаЈу на основу наређен.а владе преворнти у плантаже шећерне урске и афе. Пошто сам уморан од пута, наам се да ћете ми допустити аа овде реноћим и да сутра разгледам вашу лантажу. — Не — одговори Мунг одлучио, шантажу можемо да разгледамо и да1ас, пошто Је и онако врло непогодза за спровођење те владине иаредбе. Чного боље могу се искористити у ту -'врху плантаже које се налазе нешто 1аље од нас, на југу... Андре је био изненађен овим одго10р0м. -- Коњ ми је захрамао — рече јн. - Мислим да нећу моћи такс брзо а наставим пут. Мунг се осмехну. I— Имам око двадесет коња. Изабе«те из моје ксњушнипе коју год хоете животињу. — Мрак ће ускоро аа падне —. про|ул«и Андре. — Пут ће бити много

— Њене руке су беле и чисте као онегов'и плалина са којим Је дошла овамо. — Није ни чудо! Тар Јој не Д&Је ништа да дирпе ..." — Пст! Пор! — пође пагло злослутни шапат око ватре и све зам.уче. Из Једне пећине лагано изронише широка плећа па којима је почивала наказна али моћно насаћена угласта глава Таровог заменнка, Пора. Својим ситним, крвљу заливеним вам пада на памет? Имајте на уму да г. Мунг држи увек спреман револвер. — И ја имам револвер. Ствар -Је врло озбиљна. Ви морате поћи одмах са мном. Мој пас Је отрован. Кад сам му дао воду из чутуре коЈа виси о седлу, пао је као покошен. Отров је био мени намењен. Њена цигарета блистала се у помрчини — Нема сумње да је Мунг наредио да се промени садржај чутуре кад су ми седлали коња. А зашто је то учикио? Није му ништа сметало да отрује човека који Је стао измећУ њега и жене коју жели. — Ви лажете! Уопште, пгга х'ћете да кажете са том вашом прнчом о некој девојци на коју вас ја потсећам.. 0 некоЈ Ан Ме'и. Зашто сте питали г. Мунга да ли је познаЈе? Зашто сте се толико распитивали о мом животу? — Мунг је зликовац. И ви нисте његова прва жртва. А знате ли шта вас једног дана очекује. Чека вас судбина девојке по имену Ан Меџи, која Је исто тако дошла па плаптажу да подучава музици децу која уопште не постоЈе. То је трик. Ан Меџи све ми Је иелричала... ДевоЈка је ћутала. — Видели сте запрепашћење Мунгово кад сам му поменуо њено нме. Ов Је одлучио да ме уклони. Затто7 Зато што је — трговац белим робљем„

Девојка упита тихим гласом: — И шта желитв од мене?

> ■т,

„То су речи, којтгма се н звевде локоравају.. .* — Наређује им, да Јој доведу Тара! — објасни једна. — Мао. погледај твог Пора! — шач ну друга. — Јадпи мој велики Пор! — уздах* ну Мао и кришом погледа према своме мужјаку. — Болестан Је... Чини ми се да болује од неке тешке магије... — То је од љубави, — опрезно се Јави један глас за ватром. — А она бела вештица ни да га погледа. — Видела сам када је својом белом ногом одгурнула плочу пуну печепих голубијих срца, коју је ставио пред њепу пећину. Мао ошину погледом женку која преплашено умуче :г поново се мрачно загледа у пламен. Месо је тужно цврчало, па одједном плалу. Мао не виде ништа. Она не осети чак ни смрад паљевипе у ваздуху. „Небо Је данас тако црвено, тако црвеио, тако црвено ..." капаху са стене магијске речи. „Небо је давас тако црвено, као да се тамо нечије српе разбило: Велико срце заљубл>еие кошуте ..." Глас са стене аамуче. Бела прилика диже се и, тапана и витка, ишчезе у тамном отвору пећине. Пор нагло окочи. Мао диже главу. У њеним очима тињао је отсев притајене буре. Не гледајући пи у ког. не видећи ништа нред собом, пође Иор према ватри тешким кораком од којег задрхта земља. Његово чврсто, широко стопало претурт! ражањ згази у жар да мгу табани зацврчаше и не тре.нувши, погнут и снловит у свом распаљеиом наготу, ишчезе на уској каменој стази која води нред Тарову пећину. Женке се згледашс. Мао усправи своје снаигно тело. — Иди! — гурну је Једна. — Ако га не предухитрнш сада., Пор је за тебе изгубљен! Мао улете у пећину, диже гомилу крзна и извуче малу камену секиру: оружје које је криптом направила оног дана, када су се Порове зелене очи први пут зауставиле па белој ..рилици пред Таровом пећином. НечуЈна и лака, са зверском хитрнном женке коЈој прети опасност, протрча она крај ватре. Скачући са стене на стеиу. час се појављивала, час опет губила испред будних очију женки око ватре. Затим ишчезе и поиов искрсну тек внсоко горе, пред пећнном. Прођоше тренуци тескобног ишчекиваља. Одједном, ње нестаде. Уздах олакшалва проструја долииом: Ушла је... У мучној напетости протицаху тешке оловне секунде, откидајући се са невидљивог часовника бескрајном споропгћу. Ззмм се горе опет појави Мао и сиитро ишчезе у стељу. Готово истос часа изрони на другој датрани платоа широка телесина Пора. м * „ Лаганжм кораком приближавала се ^Мао скупу око ватре. У дугој, миншчавој руци грчевито је стезала малену крваву секиру. Мао се окрете и оиловито завитла секиру, која паде у , бару. Рески хор узне-мирених жаба грубо просече типгину. Мао се лагано опуоти на своје место. Једна жеика донесе нов бут и натаче га на ражањ и стаде да га врти са великом иа,асњо>м. Модри прах ноћи почео је већ да сина. с неба када се пред Таровом пећином опет поја.ви Пор. Погуреи и као пијан тетурао је на својим снажним, кривим ногама низ окомиту стазу. Мао се диже и без речи уђе у нећину. Ту збаци са себе крзио. натре своје ознојено тело мирисним корењем и леже. Њене широм растворено очи пожудно се упијаху у округли комад звезданог неба испред пећине... „То ое моје срце разбило" шаитала Је у ноћ гласом промуклим од страсти. „Зато је небо данас тако црвепо да оу се у крви утопиле чак и звезде, к«Је треба да ми врате мог дргана ..." Пред пећином одјекну тешки бати широка Порова телесина испуни звездаии отвор. Мао уздрхта. Затим, лагапо. па њеним усиама победоносно залепрша бели оомех распеване страстл...