Kolo

3А ДЕЦУ, ДА СЕ РАЗОНОДЕ И ПОУЧЕ

ШПАНСКА ПРИЧА ИЗ XIV СТОЛЕЋА

■^ечерња магла падала .1е полако на кастилијанека поља. Цео крај изјгледао је пуст; чак се нигде није видела ни светлост на прозорима ретких мајура. Ту и тамо виделе су се само еенке напуштених или порушених и попаљених замкова . . . Да, у тим старим временима овакве слике иису биле реткост. Услед међусобвих борби, племићи тога доба често су

морали да напуттају евоје замкове и евој крај, да би иотражили склоништа далеко. у туђини!... Те вечери, лета господњег 1456, четвртога дана Друге недеље месеца септембра, јахаше је.дан млади витез кроз усамљени предео Кастилије. Он беше увијен ^ евој дуги, мрки, огртач и полако тераше евог већ премореног коња. Кад дође до једне чистине на ивици шуме, он још више успори ход и поче обазриво да прегледа околину. Затим, кад на десној страни пута опази дуги ред јабланова, скрете и пође узаном стазом, која де вијугала у н>иховој сенци. Најзад стиже пред високе вратнице једног мајура, ограђеног зидом и лшвом оградом. Ту сјаха и удари алком неколико пута. На вратницама се појави један старији сељак. Кад угледа витеза, сељак смерно скиде капу и упита, чиме га може уелужити. „Зар ме више не познајеш, Марио?« — рече полако витез, скидајући са лица крај огртача. „Господе! . . . Господару!..." — повика сељак ухвативши обема рукама руку коју му витез смешећи се пружи. — „Но, хајде да прво уђемо! Мртав сам уморан и гладан, а остало ћу ти рећи доцније" рече витез улазећи у двориште мајура. — „Кларо! Кларо!" викаше Марио утрчавши у кућу, — „наш млади господар, Дон Рикардо!" — Клара, старија еељанка, дотрча раширених руку, привуче витежеву главу себи на груди и кроз сузе јецаше: „Госноде! Мој мали Рикардо, кога сам својим млеком дојила! Је ли могуће? ... „Да, да" — говораше Дон Рикардо — „ево ме, иајзад, опет, али само на кратко време. Ви знате, добри моји стари, да се овде не смем дуго бавити. Мој стриц је лришао мојим непријатељима и приграбио сву моју очевину. Дошао сам само да се. са вама опростим, пре но што сасвим не одем у далеку туђину! Ах, другачије бих ја поступио, само да мој стриц није отац Дона Елизе, коју толико волим, н која се тако нежно и пријатељеки према мени понела у овим тешким часовима! Али. ето, сада морам све то да напустим!" .... . Витез хтеде да оетане ту, у мајуру, но стари Марио му еаветова да одмах пређе у замак, јер У мајуру не би остао незапажен, док би у пустом замку, окруже-

II ом шумом, његово присуство било непримећено. У старој књижници замка, пре но што је хтео да легне, Дон Рикардо спази на постољу, више узглавља, велику сребрну ст.ату-у, која је столећима чувана као нородична реликвија која доноси "срећу. Он се, пола болно, пола гаалећи е.е, осмехну на стату-у, говорећи јод: „Добра наша вилр, ако заиета имаш у себи још какве

моћи, молио бих те само за једно пристојније одело, пошто овако изгледам кар скитница!" . .. Те иете ноћи у мајур стиже изненаДа • Дона Елиза, у иратњи мајордома свога оца, да обиђе замак. Кад оста насамо са сгарим Мариом и Кларом Дона Елиза им каза да је у коњушници приметила још ознојеиог коња и седло са Дои Рикардовим грбом и да, према томе, зна да је Дон Рикардо ту. Клара, зна.|ући за њене осећаде црема младоме витезу, одмах јод признаде да је Дон РикарДо дошао да се .еа њима опростц, пошто одлази из земље, далеко, и да де сада- у замку. Тада им Дона Елиза ^реди да њено присуство не одају, док им она то не одобри, па и сама оде у замак. Познајући у замку све тајне пролазе, она рано изјутра беше већ прикривеиа у соби до књижнице и са узбуђењем, кроз скривен отвор, посматраше лепога витеза како мирно спава. Поред њега на столу беше његово пећ старо и похабано одело. Она брзо иађе једно ново, богато, одело и нечујно га однесе на место етарог, па се понова повуче у своје скровиште. Када се Дон Рикардо пробуди и нађе, место старог, ново и богато одело, зачуди се, па ее окрете сребрној статуи и смешећи се рече: „Ах, инак, наша добра

вило, сачувала си евоју стару моћ! Хвала ти на овом дивном оделу! Али, да ли ћеш моћи, икад, да ми вратиш и остало, што ћу ускоро за увек изгубити!? . . . За то време мајордом је на коњу јурио и носио једно писмо и поруку Дона Ели8е. Тек када је пала ноћ, вратио се мајордом и предао Дона Елизи завој са пергаментима, — одговор који јој је отац послао.. . Када је, увече, Дон Рикардо понова ушао у књижницу, да ее епреми за одлазак, паде му у очи лист хартије на постољу сребрне статуе. „Желим да останеш овде!« — писало је на листу. Зачуђен, витез посматраше стару стату-у шапућући: „Како да останем, када сам све изгубио". Тада му поглед паде на сто. Тамо спази неке пергаменте па приђе и брзо их отвори. На евоје велико изненађење, нађе у њима документа којим му се враћају ева његова добра и пра.ва витеза која је имао! Тада, тек схвати да је његов стриц, иако на противничкој страни, приграбио његова добра само привидно, да би му их у тим тешким временима сачувао! Узбуђен, Дон Рикардо приђе сребрној статуи, склопи руке и рече: „Да ли за ово све само теби треба да захвалим, добра и племенита вило? Враћеиа еу ми сва очинска добра, положај у друштву, сва права и ева блага. Ах! Када би ми, добра вило, могла вратити још и ону коју волим, онда не бих имао више шта да полселим на овоме свету! — У томе тренутку се отвори тешки застор иза сребрне статуе и појави се Дона Елиза, дивна и племенита! Дон Рикардо еада разумеде тајну сребрне стату-е, прихвати пружене му руке и паде на колена пред Дона Елизом! . .. . . . И сребрна етатуа која доноеи ерећу и даље је бдила над срећним иаром, Дон Рикардом и Дона Елизом.

Лавиринг

0но, о чему се у овој нашој причи говори, десило се негде далеко, тако далеко да ни птице не би могле до тог краја да одлете, већ би морале да иутују возом. Али птице немају новаца за воз, а лдгаће са дрвећа не мо-

Чим је то рекао папагај испусти из кљуна комад меса и овај паде позади дрвета. Мачка то не примети, већ рече: — Не звала се ја мачка, ако ова птииа говори истину! Али пас јој више пије веровао, већ се упути дрвету и тамо нађе свој залогај. Онда он скочи на мачку и стаде да је Уједа. Кад су то виделе остале мачке, оне јој потрчагае упомоћ. И остали нси притекогае упомоћ свом другу. Онда се умешагае и лисине и зечеви, те настаде права битка. Од тада животиње вигае нису живеле у задедници и слози. Неке нобегогае из шуме. Пси и мачке растуригае се по сслима и градовима. а лисине и зечеви одоше у далеке гауме. Од тада се пас љути на мачку. а лисица иа зеца. Папагај од тог времена седи на дрвету и стално сс Јгакосно смеје. Где је дрвосеча?

же да им послужи као возна карта. Зато у том крају, тада, и цијје било пгица осим једне једине: а то је био нанагај. Иначе, сем те једне птице. све остале животиље: нси 0 мачке, лисице и зечеви, живеле су у заједншш и у највећој слози. Заједно су тражиле храну и правичио де делиле између себс. Оне су заједно и спавале, гас с мачком, а лисица са зецом. Папагајј је више пута покугаавао да им се нридружи, јер му је самом уве1? било досадно, али га животиње иису хтеле да ириме у своје другатво. Лисице и зечеви толико су гонили јадну нтицу да се она најзад зарекла да ће се осветити тим злобним животињама. Једног даиа, баш када су се све животиње сиремале да ручају, папагај слети с дрвета и неопажено. украде једном нсу комад меса. Пас поче да тражи свој залога.ј, а панагај му са врха дрвета рече: — Не тражи га узалуд! Украла га мачка! — Мррр. .. мррр ... врати ми месо! стаде да режи пас на мачку. — Мнау... миау . . нисам га ни видела! бранила се мачка. — Зашто лажешГ иовика иандгај. Видео сам те да си му га узсла и сакрила ноаади дрвета!

Дрво није могло само пасти, већ га је оборио дрвосеча. Он Ле, наравно. ту. Можете га и ви наћи еамо ако себн дате мало труда ...

Стрелицом је обележено место куда тре« ба ући да би се, после дужег или краћеР лутања кроз лавиринт, дошло до уласка у стари замак. Покушајте и ви да пређете та.ј пут, Није тешко, треба само мало стрпљења. де&еушца и -зец ПЗетао ее по шумици један бели зека, и на путу срела га веверица сека. Па зечићу казала: — Гледа-д што сам лепа, ала имам диван реп! А ти си без репа. Насмеја ее зека њој, вееео, пун ереће: — Ја сам лепши од тебе, имам уши веће. М. Васкии Биоскоп код куће

Ако иаместите руке онако како вам пси казује наша слика добићете на зиду слику мачке. Ако уз то будете мало мрдали ирстима, ваша ће мачка оживети. Покугаајте, и уверићете се ...

а ]

Мај месеп настаје Вратили се ждрали; Ливаде и поља Цвећем су зацвали . • • Зелени се гаума, Таласа се њива; Река се извија Иа суииу прелива... Сунце гаири зраке, Земљицу загрева; Шева се уздигла И под небом пева..• Лептирићи гаарни И пчелице круже; Ма.ј месен настаје Цветаду већ руже ... Разлеже се жагор, Певају славуји; ЗКивот и ленота У природи бруји ... Чарима природе Нигде — нигде краја; Дивни ли су дани Дани тонлог мада! М. ШИБИЦА

РЕШЕЊЕ РЕБУСА

П, ре(и), ГА ( ма(љ), (у)же =

Ц у И, ирегаоцу

Б, (р)ог. по(п), и Бог помаже.

П 7