Kolo

\ Сј1лШМгС ПУП7 ^ малаЈсиим осшрвима цд ханс-шнтаер^стевадш

Он ме изгледа није равумео. Одговорио је полаво, неким неиознатим иаречјем. Људи око нас живнуше. Један за другим иочеше да нам прилазе. Внсоки, лепо грађени људи тамносмеђе бдје коже. Око наса. прегачице од батива у дивним бојама, око ј главе шарене мараме. - — Рео, рекох још једном. — Рео! Треба нровијант. Старац се осмехну и покгва својом танком, смеђом руком, у дубину острва. Пођоомо. Старац нао је пратио један део пута, преко песковите ч обале до друма. На врху једне пешчане дине застадосмо изненађени. У млечнобелој води једне баре стајало је неколико непокретних „карбауа", круиних бивола маладског архииелага. Само гла/ве с огромним роговима стрче им нз воде. Неке птице седе им на дебелим вратовима и кљуцају муве. Биволи се н ие мичу. Стари је приметио наше чуђење. — Сананг! рече и насмеја се. Једа.наест километара -дугачак је нут без сенке који води у унутра-

бода.н ветар тера нас слободно у сусрет плавим планинама острва Бали. У мало, љупко пристаниште Беноа. Тамо ћемо потражити детелину с чвтири листа, блажени „сена.нг"„. Акв п нађемо...

Стара зграда скупштипе Краљевине Слбије налазила се на углу улица Милоша Великог и Краљице Наталије. (Онимак: А. Оншић)

огу само да вам завидим, рекао је млади авијатича.р кад смо нашом малом једрилицо.м кретали из прљавог аустралијског пристаништа Турсдеј-Ајланда.. — Завидим вам за сваки минут „сенанга"! Он је дуго времена ировео на острву Бали и Јави и са.да на забаченом и нустом северном врху Аустралијв гори од челсње за. „сенангом". Често сам га цнтао шта значи уствари та реч „сенанг". Али ова. малајска реч не може да се преведе. „Сенанг" означава малајску животну мудрост: живет« срећно, ослобођеи свих брига и потреба.. Европејци ие само да немају сличну реч, већ немају ни појам о-таквом животу. То значи истовремеНо: задовољно, лагано, саљал&чки безбрилшо. То су све саставни делови „сеианга". Уосталом, видећете и сами... Осам дана љуљушкали смо се, затим, на таласнма : Тиморског мора док једнога дана не угледасмо циљ нашега пута: дугачко, зелетз острво Флорес. У ведиком, отвореном заливу бацили смо сидро,- На обали, међу палмама неколико колибица од бамбуоа нокривених налминим лишћем. У гуменом чамцу пребацили смо се на обалу . с песком белим као снег. На обаг ли је ћладала апсолутна тишина. Ни из кућа се нико не нојављује. Само један п'ас са.њиво корача испод палма. Тек кад смо пришли ближе опазили смо и скоро се уплашили тамно-смеђих урођеника који су седели поред кућа и гледали нас зачуђено својим крупним црним очима. Ста.ри урођеник, очигледно поглавица, аамишљено је нљунуо црвени бетелов орах који је жвакао. — Где је пут за Рео, запитах га иалајски. — Хтели бисмо но храну.

Изгледа да овамо ретко када залута по неки белац. Пред једном кућом европског стила и пријатна изгледа дочека>о нас је један човек у белој маитији. Мисионар. — Добро дошли, рекао је и увео нас у кућу. Прострти сто! У свеЈлим чашама ниво! Пенушаво, хладно пиво! — Чекам вас већ цео час, рече мисионар. — Како сам сазнао? Имамо ми свој начин обавештавања. Радиококо. Брже него аутомобнл. Али то је урођеничка тајна жоју ни ја не знам. Вест се шири чуднова.том брзином од уста до уста, од колибе до колибе. То је тај „радио-коко". Док вечерамо, снушта се мрак на село Рео. Један младл ћурођеник веша дугачке, беле завесе против москитоса. на веранду и пали ооветљење. Благ ветрић пири споља и доноси собом хиљаде шумова из џунгле. Наједном нам тихо, монотоно брујање мноштва људских гласова порази слух. Брујање се мало ио мало претвори у снажан хор. Чудни тонови, необичан ритам. Потсећа нешто иа хорове аустралиских урођеника, али је много мел«дичнији. . Миоионар нам обаашњава. — Они нису ни Малајци ни аустралијански црнци. То је мешавина. двеју раоа која се у току векова стопила

Итрађ нци. {е нестав:

шњост острва. Сунце немилосрдно пече. Није ни најмање „севанг" газити врелу прашину боснм ногама. Ципеле су у овим крајевима неподношљив терет. Стигли смо у Р.ео пред вече. Групе урођеника чуче по улицама. и посматрају нао с немим чуђењем. у једну расу. Аустралија и Индија. Малајце, праве Малајце вндећете тек на Балију. Ту ћете уосталом, наћи и прави „сенанг", за који ме питате... Трговац нз села набавио на.м је потребан провијант. Воће и конзерве. — Ја ћу да вас испратим до прнстаништа, каже мисиона.р. И нехотице

борави. У наузама чује се из шуме сребрни глао цврчака.. Далеки врхови планина сијају у мрачној ноћи црвеним ојајем пожара. Као вулкани. То урођеници пале угар. Лежим на< дну чамца и слушам пе-

сму, шум таласа и пљусак весал®. : Осећам под собом дрвени патос ж свежи ветар, али истовремено, први нут у животу, и „сенанг", бескрајни мир и душевну сређеност... Осећам гл све до касно у ноћ, и док не зоспим блаженим, дубоким сном... * — Дижи сидра! Кренули смо у рану зору. Бали, <н стрво чежње, непосредни нам је циљ. — Тамо ћете наћи „сенанг" у правом смислу речи, рекао нам је мисиона.р на растанку. Бали, острво блаженства, острво вечнога мира, острво гордог и љупког народа, острво музике звона... Острво вечнога мира... И поред тога европска туристичка рекла.ма: „Путујте том и том паробродском лииијом". Али, да ли се „сенанг" може да плакатира и рекламира? „Сенанг" је за Европејца тајна, реткост као детелина с четири листа у једном пашњаку. Европејац тражи, али не може да нађе... Хвала Богу, што не путујемо луксузним паробродом! Не морамо да свраћамо у пристаништа у којима промет странаца буја: Сингара.џа, Карангсам, Клунгакунг! Ми се налазимо на палуби мале једрилице и сло-

морамо да мислимо на оних једанаест километара. мучнога пута. Но, на реци, пред са.мом кућом, чекају нао два велика чамца, кануа. У мраку, низводно, пловимо према нашем заливу... Мела.нхолично одјекује песма веслача која се не може да за-