Kolo

М.ИЈ7АН ВДСКИМ

рви пут сам га видео пењући се /# уз Гучево. Прошао је брзо, запа# ^ њујуће лако, и нестао у дубини шуме. Чудан је био његов брзи ход, чудан због његове потпуно беле коее н дуге, седе браде. Био је висок и прав. Сељани, на које наиђох, задихано су ми причали о њему. Он, чича Коста, давно је превалио осамдесету и још увек са лакоћом прелази највеће сгрмени, а не прође један дан да се не успе до врха планине. Живи увек сам, ретко прилази људима, а спава у једној од пећина у подножју Гучева. Случајно, када би наишао на некога, а то је увек вешто избегавао, гледао је да се што пре изгуби. Говорио је мало, скоро никако, па ипак има људи који тврде да еу га слушали како сатима непрестано прича. То није био разговор са људима, већ са — цвећем, дрвећем, птицама. У тим тренуцима, кажу, његове крупне, црне очи, чудно су сијале, а глас му је био мек, мио, са непрестаним подрхтавањем. Знали су му име, али нису знали ни одакле је, ни када се је настанио. Неки су ме чак уверавали да он ту вечито живи, вић стотинама година, и када би он умро, да би нестало све дрвеће Гучева, и све животиње. Птице су му елетале на рамена, а из руку је хранио вукове и у најгорим зимама. Разна причања. Од једног сам чуо да је луд, а 'један седи старчић поверљиво ми је шапутао како је он, чича Коста, давно, врло давно, убио своје родитеље, побегао у шуму, и да од тада живи тим животом, верујући да ће једино тако опра« ти своје грехове. Једна погрбљена старица, уз лукави осмех, крештаво рече да ће ипак бити да је — жена у питању... Много прича. И сваку сам у првом »ренутку примао као могућу, да бих се доцније, чувши другу, сам себи смејао. А стурадан, уместо да отпутујем даље, пентрао сам се уз стрмени Гучева. пробијао кроз грмље, спуштао низ стене. Нешто неодољиво вукло ме је том мавијаку. Морао сам да га нађем, морао сам све да дознам. Увече, разочаран узалудним трагањем, умарао сам мисли о тајанственом старцу. Прошло је више дана. Два три пута сам га угледао, али тако је брзо нестајао да су ми приче о духовима из детињства, већ давно изчезле, почеле понова да излазе. И када сам већ био убеђен да ми је та јур* њава узалудна, десило се чудо ... Погнуте главе спуштао сам се ка селу. Опет ништа. Остало ми је једино да покупим ствари и отпутујем. Најед-

ном ме трже некакав шум. На неколико метара пред собом угледао сам њега чича Косту. Ишао је сигурним корацима ка — мени. Гледао ме је право у очи. Уплашио сам се тог погледа, уплашио његове близине. — Зиам зашто си овде! Његове речи! Тајанствени старац о коме су се причале најчудније приче — пришао ми је и први проговорио. — Знам зашто си овде! — поновио је. — Ти мрзиш људе! Хтео сам да му кажем како сам ту само због њега, како немам зашто људе да мрзим, али — можда преплашен његовом тајанственошћу, а можда из жеље да га не побијем, прошапутао сам^ — Да. Насмејао се. Оемех којн се је претворир у гласан смех, па затим у кикот. И наједном се уозбиљио. — Пођи са мном.

Повео ме је кроз најскривеније пу« теве шуме. Дивио сам се лакоћи његобог кретања, Ћутао је. Покаткад би са« мо махнуо руком за каквом птицом, као да је поздравља. Зауставили смо се пред једном колибом. — То је мој стан. Уђи. Не кријем: био еам уплашен. Он је то приметио. — Уђи слободно!

у 1рагич им улогема

Неколико наших истакнутих глумаца, првенствено познатих као креатори комичних улога дошли су на врло занимљиву идеју да — прикажу једНу од најснажнијих драма Хенрика Ибзена „Авети". У понедељак, 29 новембра, на Коларчевом универзитету биће приказана ова драма у режији г. Петра Матнћа. Главне улоге тумаче гђа Каталинић, гђица Вера Радојевић, г. г Јован Танић, Дугаан Животић и Петар Матић.

Редител» г. Матик

Петар

И, као да би ме тиме умирио, доДао је: 0 — И ја мрзим људе! А када смо се заједно нашли унутра* почео је да говори. — Да, и ја мрзим људе! Они су сби зли, и сви су исти! Нема правих пријатеља! Јесте, он је учинио то. Он —• у кога сам веровао, кога сам волео. Па зар и даље да живим са људима? Не, никада не! Овде, далеко од света, окружен дрвећем и птицама, овде живим правим животом ... Застао је. Узео је неке хратије и пружио ми. Биле су већ пожутеле и пуне прашине. — Ево ти. Ово ће ти рећи све. Читај! Како сам био срећан када сам почео да водим овај дневник. Али и данас сам срећан, још срећнији. Читај! Све, све. И чича Коста био је некад млад. У полуосветљеној колиби, негде у врх Гучева, еедео сам са непознатим старцем и читао пожутеле странице његовог дневннка. ★ 15 април Дошао сам кући, сео и загњурио главу у руке. Све је дрхтало у мени. И руке, и тело, и срце. Кроз мисли јуриле

Г\\^х

.Снлм !К евојааа)

Мриватна

су слике, све елике тог прохујалог дана. Одједном сам устао и почео да шетам по соби. Затим сам одјурио на улицу, лутао читав еат најмрачнијим деловима града, и опет се вратио кући, опет сео, дрхтећи непрестано. Све је трептало у мени. Хтео сам и да јурим, и да вичем, да певам. Наједком сам зграбио хартију и решио да пишем. Друштво је било велико. Излет у околна брда. Певало се -је и кликтало новом пролећу. Не знам шта је било р»аздраганије: да ли пролеће са блиставим сунпем и насмејаним пупољнима, или наша младост пуна безбрижности, веСелости и устрептале крви. И ту, у тој гомили која је хитала новом зеле* нилу, видео сам два плава ока, два њена ока. Шта ли је било лепше: да ли боја очију или дубина погледа. Причао сам живо. — Причајте још! Толики погледи упрти ка мени — Приче моје — низ глупости! Погледајте њу, вндите да она ћути. Сви се окретоше ка њој. — Мирјана, је ли да Кокан лепо прича. Климнула је главом и погледала ме, Мирјана! —- Мирјана, слушајте ме. Била једна девојчица и звала се Кика. Била је без мајке, али је зато имала усиомену од ње: једну велику лутку. Ту лутку је најг-ише волела. Једнога дана понела је своју лутку и пошла у шетњу. Застала је пред једном дубокбм провалијом и села на ивицу. Играла се с лутком. И гле, љубимнна јој одлете у дубоку провалију. Кика је крикнула и заплакала. Лутка. усиомена на мајку, била јој је све. Наједном се решила на етрашан корак; скочила је за својом лутком у дубоку провалију. Да, на иајвећу ерећу лутка је остала читава! Сви се ускомешаше. Мирјана ме погледа: — А Кика? Шта је било са њом;? — Да, а Кика? — још неко је рекао. — Кика? То вије важио! Мирјана, јесте ли икад помислили да имате дубље очи од свих провалија и лепше од јутарњег плаветнила?

Поцрвенела је и ћутала. И сви су за* ћутали. Мирјаиа се одједном окрете. — Причајте још! Волим да вас елутам. Тако лепо причате. Причао сам. Причао све што ми је падало на памет. Диван дан! 20 април Лепи дани. Ваздух пун мириса, а небо блиставо и плаво. И то како плаво! Ниједног пролећа није имало тако лепу боју. А ноћи! Како их сада знамСедим крај прозора, зурим у звезде н мислим о њој. 24 април — Мирјана, ноћас сам уснио чудан сан. Нас двоје пролазили смо шумом, Држали смо се за руке и ишли, ишли, и свуда је била шума, и нигде нисмо срели човека. „Гле, ми смо сами на неломе свегу" — рекао сам и ти. си потврдита. „О, драгана! 44 — узвикнуо сам. „Па то значи цео свет без греха!" Осмехнула си се и рекла: „Да, драгане мили! и Чудан сан, Мирјана, је ли? Два плава ока гледала су ме мило. 2 мај — Хеј, и ти знај да волим Мирјану! И ти! И ти! Цео свет нека зна! Гледали су ме потсмешљиво. Нису ме разумели. Избегавали ме. Хеј, ви! Зар ме мрзите што еам ерећан? 10 мај Све сам испричао Ратку. Мој најбољи друг. Био ми је више него брат. И разумео ме је! Срећан је због моје среће. То је друг! Морам да га упознам са Мирјаном. 12 мај — Волиш ли ти Мирајну? — питао ме је Ратко. — Волим. — Е, нека вам је живот пун среће! Загрлио сам га. Био је то тренз?так иекрене радоети: неко ме, ипак, разуме. — Погледај, Ратко, оне беле цветове на оној пронвалој гранчици јабуке. Њу је држала Мирјана. Синоћ, када ме нико није видео, љубио сам те беле цветиће. — Ратко, јуче — ти зиаш — био сам са Мирјаном; Ноћас нисам спавао. Сваки део дана имао је свој део у тој непроспаваној ноћи. — Слушај ме, Ратко. Мирјана ии је живот! Када би . .. 1 Гг мај Ви, људи целог света, знате .чи шта је срећа? Срећа је волети и бмти волеи. Ратко, добри Ратко,. то ти иајбоље знаш. 26 мај — Ратко, ево данае како је било. Ишли смо да гледамо ... Све, све редом. Сваки тренутак нека зна. Увек ме слуша пажљиво. — Можда ти је већ досадило да ти увек причам еамо о њој? — О, не! Причај само. Разумем те. Стегао еам му руку. — Захвалаи еам ти... 3 ј.уни Лепи часови среће! Ие хитајте тако! Хеј, ти време брзо! Застани тренутак! Свакн тренутак више са њом — та то је живот! . . ,

Избледела слова, пожутеле страшше. За све време док сам читао, чича Коста стајао је изнад мене и, изгледа, пратио ме у читању. Уздахнуо је. — Да, волео сам Мирајну. Био еам срећан и другови су ми завидели. Избегавали ме. Једино Ратко ..» И сад замисли: тај исти Ратко, он коме сам поверавао сваки дрхтај душе, за еве време удварао се Мирјани, о себи причао само најлепше, а мене оговарао, да би једнога дана и побегао са њом. Била је млада и веровала му. Били су то страшни тренујфи. Самоубиство — то ми је једино остајало. Али, наједном ми је синуло друго. Сви људи су зли. Она, Мнрјана, није била крива. Па зар због њега, Ратка, н сличних, да не живим? Не, живот може и друкчији да буде. И дошао сам овде. То је било одавно. Од онда живим стално на овој планини. Познајем све дрвеће, сваку стазу. Свака ми је птица пријатељ. ЈБуде избегавам. Мирјану нисам заборавио, па ипак сам нашао радости: далеко од света, у прпроди — и то је срећа. Ових дана сам те видео како луташ иланином. И то увек сам. „Још један 44 помислио сам. И ти си, мошда, наишао на неког Ратка?... Био је то тренутак када сам морао да лажем. Испричао сам му дугу причу како је дошло до тога да и ја омрзнем људе. И дандакас се чудим како сам усиео да га убедим. Касније, када је приметио да ме нема по падинама Гучева. свакако сам му постао још један пример о кискости код људи ...