Kolo

Г,

Гуљ и опанак су творци Српства и срп.ске историје. Наши претци, који су стварали Српство и српску повесницу, пониклн су баш из опанка и гуња. Али и иоред Т^)га, на жалост, ;.о скоро ни гуњ ни опаиак нису били, као што јо то најчешће случај код нас, довољио цсњенн. Зато је и сам ,сел»ак, из овог и других разлога, ностепено напуштадо гуњ, фермен и опанак и навлачио капут, прстук и нипелу или цокулу. Упоредо с овим и 6јУој абаџискнх и терзиских радњи, које су израђивале ову традиционалну одећу,, из дана у дан је оиадао тако да се у Београду, у последње време, на прсте могу избројати. А за који дан, ако се овако иастави, иије иекључено да ће их у опште нестати... Терзије и абаџије у Валканској," Босанској,' Сарајевској и другим улицама Београда израђивале су гуњ, фермен и чакшире од фине чоје са гајтаном или везене свилом или срмом. Наш сељак се некада ноносио овим рухом и облачио га у празиичне дане, на дан славе, Божића или Ускрса и домаће свечаности. венчања или крштења. А творци народних и јуначких несама оневали су ову ношњу м обслежили је као оличење Српства. Бреме је прошло. Годиие су прохујале. Наит свет који је склон, у већинн, да прима горе од доброга и да га свесно или несвесно нотиомаже ни у овом случају није поступио много другачије. Пратећи наше мондеике, наше сељанке су, колико су то могућности дозвољавале, доТеривале своје лепо природио румено лине разним козметичким нреиаратима и замењивале своје хаљине од лаиа и коиопља разпим „фииим материјама" дезенираним модерним шарама и украсима. Гако су сељанке постале помодарке. —т Да не би много заостајао за се«

1 тттлрппА пллЋЕпл у гатову

љанком, која се све више модернизовала пратећи скоро у стону „варошанку" 4 , сељак је свлачио комад по комад своје одеће и навлачио у место оианка ципелу, чакшира — панталоне, фермана — прслук, гуња — канут, шајкаче или шубаре — шешир. На овај начин из дана у дан наша народна ношња губила с е тако да је данас реткост видети сел»ака 'у околини Београда обучеиог. у .о.во национално рухо. Срећом Шумадија, срце Срнства и Србије, сачувала је још увек ово нациокално обележје. Данас када су, због насталих догаћаја, многи београђани били принуђени да упознају и)маче тако лепу околину, Београда, села и н.ихове обичаје многи су се сетили гуња, не само нечег што је наше и шго је лепо, већ што је гуњ за овв прилике »рло пракТичан. Али гуња данас нема... Село и сељака освојили су канут и панталоне. Сељак је, подражавајући „варошанима^ на своју шгету ностао „капутлија' 4 , и ако овако настави ко зна где ће стићи... М. А, Т.