Kroz sjaj i senke rata

НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ.

По извршеној реорганизацији на Крфу и Халкидику, опет се нађох у лето 1916 године на солунском фронту. Испред мене Бугари, а ја на огранцима Кајмакчалана. Штаб пука на коти 1900. Био сам водник, јер су за командире чета постављени само капетани и мајори. Прва чета првог батаљона петог пука. Командоваћу првим водом. Опет податци о непријатељу. Ишли су многи, али тешко. Командант пука, покојни пуковник Војислав Чолаковић, позва ме 19 августа 1916 године. - Да опробаш ити срећу... Да опробам, насмејах се. Када мислиш? - Довече у 10. Нека те срећа прати!... Истог дана, пре поноћи, прикрадао сам се са четрдесет одабраних ,војника непријјатељским претстражама. Једну десетину под командом наредника Стевана Перића оставио сам код првих бугарских ровова као заштитницу. Са осталима, успео сам да се провучем између њихових стражара десном обалом Кајмакчаланског Потока. Био сам иза леђа њихове мртве страже на „Плочи”. Бомбе! командовао сам. Грунуло је. Скочили смо на њих. Четири њихова војника повели смо собом и вратили се назад сви читави. Само су двојица од мојих људи билИ лако рањени сопственим бомбама. Бугари су претрпели осетне губитке. Сем неколико, који су успели да побегну, остали изгибоше.