Kult rada

животу доносе највеће несреће. Њих је изговорно, гласно или у себи, онај лекар што је положио једно дете на операциони сто, па није хтео-’ отпочети операцију, док отац не положи новац... Колико би мање јада данас било. у нашем да се они који злостављају људе, у приватном и. јавном животу, питају, пре но што се одлуче на те ружне поступке, да ли то има смисла?... Овим нећемо рећи да морални обзири не могубити врло снажни, али смо уверени да се модеран. човек руководи првенствено разумом. Како код нас још увек превлађују страсти, није чудо што смо огрезли у непојамним мржњама, у личним осветама, у неограниченој безобзирности. Прва. ствар је, зато, да се навикнемо мислити о ономе што чинимо. Ја верујем у здрав разум нашег света, особито наших сељака. Али тај здрав разум тешкодолази до речи, а најтеже, рекло би се, код „најбољих”, мислим на школоване људе. Ови су, међутим, позвани да први ставе прст на чело и да ни-

шта не чине лака срца. У очима простога света, који има јако осећање правде, они представљају државу и духовно вођство, и опасно је дати утисак. да био рат, био мир народ увек плаћа полупано посуђе. Они који су одређени да представљају власт морају се први приближити примеру хармонична живота. Њима је то најлакше, јер су они најприступачнији разлозима науке и разума..

Све се своди у животу на већи или мањи „трошак”, пошто се све на овоме свету плаћа. Незгода је само у томе што се код нас направи лом и без муке, што нам и весеља не може бити без лома и што, најзад, рачун никад није сразмеран задовољСтву. Разум захтева да се васпостави сразмера између користи и жртве, између уживања и цене, интензивности и трајања, живота и умирања. Хармоничан живот је у главном питање мере.

Друштво без компаса