Kult rada

стало је неизмерно скупо. Тако је било пре пет стотина година сведоци су Мештровићеви кипови; тако је било јуче види се по томе што умиремо пре времена, за себе и за друштво. Оним што су нам оставиле животне недаће још нисмо научили руковати с мером и с распоредом.

Откуда долази да већина наших т. зв. „интелектуалаца” закључава мозак одмах после тридесете године, ако не већ после завршног испита? Шта бива са толиким песницима и књижевницима из ђачких дружина? Где се изгубе толики млади људи који на високим школама и на Университету „много обећавају”? Каже се да све то прогутају администрација, политика и паланка. Тај одговор нас не може задовољити: ни државна служба, ни јавни живот, ни мала средина нису апсолутне препреке духовном живсту. Чак би се могло рећи: напротив. Истина је да код нас има мало подстрека за културно развијање. Али то не оправдава оне који су прошли кроз школу. Норвешка села су у много горем положају него наше варошице, па се тамо бескрајно више чита и мисли. То гладовање духа коме, рекло би се, немало сметају препуни стомаци! пре се даде објаснити рђавим распоредом умног рада у младости, ненормалним физичким животом и немањем навике сталног рада. Никада нећу заборавити речи једног дипломираног студента, које сам чуо као матурант: „Слупао сам дипломски за месец дана”. Од тога доба сам се навикао на такво схватање умног рада. Скоро је редовно да се испит прекрши- преко колена. Остатак времена се сатире без икаква рачуна. Није чудо што се после у вароши познају само оне улице које воде од куће у канцеларију и у кавану...

Ређе се дешава, али ни то није искључено у нашем неуравнотеженом друштву, да човек изгуби

Култ Рада 2

Друштво без компаса