Leskovački zbornik

Резултати нових етнолошких истраживања српског југа 25

у Македонији и даље веома запостављено. Посебно инспиративне теме такође представљају и проучавања Срба у Албанији, затим (уколико проширимо контекст српског југа) и у Далмацији итд.

У сваком случају, области јужне Србије и српског југа захтевају посебну пажњу етнолошко-антрополошке и комплетне научне јавности, пре свега услед чињенице да је глобални (а уједно и болни) проблем српског југа, који се испољава кроз мноштво манифестних облика и свакодневних варијација, често био потискиван и прећуткиван, упркос неоспорној и једноставној чињеници да су ова подручја дуго представљала средишта српске државности, упоришта идентитета и духовности, као и ризницу традиционалног културног наслеђа.“' Сходно томе, свака обнова и суштински препород српског етноса и српских држава (у распону од материјалне до духовне димензије ових појмова, са нагласком на неизоставној обнови православно-хришћанских темеља српске културе и традиције) – уколико заиста претендују на то да буду општег карактера

89 Овде је неопходно још много ангажовања, како би се ове, свакако запостављене, теме додатно обрадиле и проучиле. В. рецимо: Петар Влаховић, Српска и црногорска мањина у Албанији, Положај и идентитет српске мањине у југоисточној и централној Европи, САНУ, Научни скупови књ., Одељење друштвених наука књ. 25, Београд, 2005; Милан Брајовић, Положај Срба и Црногораца у Албанији, Положај и идентитет српске мањине у југоисточној и централној Европи. В. и: Драгана Радојичић, Проучавање српске мањине у суседним земљама, Положај и идентитет српске мањине у југоисточној и централној Европи. У поменутом контексту студија о Србима у Албанији и у Хрватској (али и у другим околним државама) видети и: Биљана Миленковић-Вуковић, Библиографија изабраних радова о Србима у Мађарској, Румунији, Хрватској, Словенији, Македонији и Албанији, Положај и идентитет српске мањине у југоисточној и централној Европи. Када је реч о српско-албанским етничким релацијама, на овом месту треба скренути пажњу и на чињеницу да природну границу Срба и Албанаца представљају реке Црни и Велики Дрим, односно – „јасну етничку границу између српског и албанског народа, до краја 17. века, чиниле су реке Црни и Велики Дрим“ (М. Ј; М. П.; М. Ђ., албанско-српски односи, Енциклопедија српског народа, 12).

+ В. бројне историјске студије и синтезе; уосталом, о овоме јасно сведочи чињеница да су српске царске престонице били управо Призрен и Скопље. Поред тога, опште је познато да је скоро три века покрајина Косово и Метохија била „неизбежно витални центар политичког, економског, верског и културног живота Србије“ (Бошко И. Бојовић, Историја и есхатологија – из историје и књижевности јужнословенског Средњег века, Братство Св. Симеона Мироточивог, Врњци-Париз, 2008, 127). Наиме, „као што је било у другим државама Средњег века, краљеви Србије имали су више резиденција које су им наизменично служиле као престонице, тј. као управна и политичка седишта краљевине. Већи део ових престоних места био је на Косову и Метохији, посебно почев од ХТУ века. Краљеви Србије столовали су дакле у Приштини, Призрену, Рибнику (близу Призрена), Неродимљу (на југоистоку Косова, близу данашњег Урошевца), Паунију (нешто више на југу), Врхлабу, Сврчину, Петричу, Брњацима (близу Митровице, резиденције краљице Јелене Анжујске у ХШ веку)“, тако да ''збијеност ових резиденција – престоница на релативно скученом простору могло би навести да се закључи да су Косово и Метохија престоно подручје Србије у Средњем веку“ (исто, 131), а исто се може рећи и за српску цркву, која је имала своје седиште у Пећи (исто, 131).