Male novine

писао у писму, које је тек иослесвега тога отворено. Везаних очију погодио је чије је три ствари једна госпо1;а узела и где су пре тога биле. Занимљиво је било гледати кад су га два гоенодина везали веома чврсто за обе руке и он се пред публиком, не кри јући се ни мало, показнвао час саслободним а час оиет са везаним рукама. Најзад му ту везу нису могли одвезати но је морали расећи. Још пре представе раздао је по публици карте и домине; од неких тражио по сетнице и прочитао на глас а од неких узимао банкноте и прочитао им серије. По свршетку преставе казао је свакоме колико ко има карата или домина и воје су; имена на посетницама и серије на банкнотама. Серије читао је и с лева на десно и с десна на лево. Публика је била веома задовољна, али је оба пута била у тако малом броју, да не верујемо да му је што преко трошкова преостало.

ПИСМА УРЕДНИШТВУ Г. Пери Тодорови&у. У вашем цењеном листу од 21. о. мес. штамиано је једно отворено писмо, са иотиисом „једнога трговца." Тим писмом прохтело се било неиознатоме писцу, да иобије важност и оспори потребу онога корака, који је београдска царинарвица, својим најновијим, цреко „Сраских Новина^ у броју 103. од ове године, обнародованим поступком предузела. У томе својем прохтеву, писац је заобишао био главну ствар и прешао на — личност. Тај прелаз зачинио је још и — неистином. Неистина је у толико, што он пише о неком „раеиису" — као распису; а расаиса нема никаквога. Неистина је, што говори, да „сваки, који има да взврши какву експедицију при београдскнј царинарници, треба да има оверен рачун од земаљске власти;" а то у „распису" није тако наглашено. Неистина је такође још и то, што износи, да „у противном неће му се експедиција по уговореној тариФи дозволити;" а свак међу тим може да се по уговореној (иарочито по немачкој) тариФи користи двојако Нама је веома жао, господине уредниче, што нисте штампали у вашем цењеном листу оно наше писмо, које смо вам у своје време послали били, а којим смо желели, да вас и читатеље вашега листа детаљније упознамо о вашој намери. Зар би сада и „један трговац* нашао мањега разлога, да у тако једном озбиљном листу пуни ступце суштом неистином? ! Али, ми и овом приликом 'не пронуштамо да вам напоменемо, да је та ствар за свакога увиђавнијег човека јасна, и да у њој нема ничега новог. Оно, што су уговором између се утврдили; оно, што су законодавци са обе стране подједнако усвојили; и оно, што су монарси двеју уговорних држава санкционовали и у закон иривели, — оно је све београдска царинарница, стицајем разповрсних, ме баш ва свакога иохвалних околности, ариморана била, да понови путем штампе и заштити силом права. Двоје је дакле ту: прво, уговор-, а друго, закон. Тражити и нешто треће, значи, обмањивати сама себе. И по томе, Господине Уредниче, у чинили бисте веома благодарну услугу, не само трговини, него и истини, кад бисте ово писмо изволети штампати у вашем цешеном листу.

Прамите, Господине Уредииче уверење особитог поштовања. 21. маја 1889. год. Београд. вршилац дужносги беогр. царин. секретар мин финанцчје, Алекса Миловановић

ШТА ЈЕ ЛИНЧ Уредништву „Малих Новина" Госаодине Уредниче, Већ од дужег времена чује се у нагаој јавности американска реч Линч (»Бупсћ«), па је пала и у в-дшем листу поводом жалосних догађаја од 14 и 15 маја о. г.*) Надам се да нећете замерити ако вам, на рачун исправке јавних појмоаа, будем посведочио: да је Линч у америчкој му ностојбини бар** —велим—да је ливч, у ствари, нешто са свим друго , па и противно чак ономе што се збило код нас у току она два црна дана. Линч, то је формалан и ако врло кратак и врло иреки суд грађанеки или „народни", то је прека али н права иорота грађанска, која брзо али и ®ормално саслушава, суди, пресуду изриче, па и врши — знате ли над ким? — над онаквима какви паипдо ше на живот и имање сриских грађана 14 и 15 маја о. г и тражаше Гара шанина чак и у каси Васе од Касине! Као гриђанска, или народна уетанова тај суд постоји и чини своје, обично, у оним дивљим крајевима новоха света , који тек почињу да живе животом цившглзованог друштва, у онима тек рађајућим се местима и покрајинама, где има народа, или боље рећи насељеника и дошљака, али још нема државе ни редовне власти па сљедствено ни довољне зашгите законске. Ту, у тим још управо дивљинама и пустињама далеког запада америчког, становници односно, први насељеници његови бивају, јер морају да буду, сами себи: и полнција, и власт, и суд, и закон, и они ту улогу, у даним ириликама али само у даним приликама, и врше нутем тако званога Линча, који кано што рекосмо није ни више ни мање него преки грађапски суд, — једна нг. брзу руку , али из чесних и но штених грађана склопљена иорота грађанска — противу опасвих лоиова, разбојника, и у опште злочинаца друштвених.*) Али се Линч јављао и јавља, по који пут , и у највећим и у најуређенијим варошима америчким. Такав је случај био у Чикагу године 1871, а ириликом оно? страховитог аожара који је за 24 сахата прогутао две трећине те дивне, огромне, но од тада већ и из пеиела устале, вароши америчке.**Нашло се било, на име,тада лепе браће, која су, у место да гасе. ширила пожар. Као из земље никла је била војска најопаснијих зликоваца разбојника и лопова, паликућа и убица и на паклени посао дрско прешла. Наравио, да је полиција ту чинила своје, она се очајно напрезала, она је главе својих полисмена залагала и давала, само да заштити угрожену

*) У отвореном пиему вашем министрупредседнику ђен. Сави Грујићу. **) Јер долази од имсна једног тежака државице Виргиније — Линча —који га је, нрви у свом крају, вавео , узев аакон у својв рука. *)1Сон>окрадице „(ћогвеШеуев)" нарочито овај суд радо и брзо веша! **) Горуће Чнкаго бројало је колико и данашња Пешта, а нови Феникс-град „(РћешхсМу) као што га Американци с поносом зову, стигао је, ако није још претекао и сами и — још једнако расте!

својину, част па и живот америчког 1 'рађанина. Пред ужасним нак дејством једне такве елементарне несреће, као што беше ватра у Чикагу њу снага издаде — њеПа рука клону. И озда завапаше з» помоћ из Ва шингтона, И добише одговор да ће најближи десивши се батаљони, најбржим возовима у помоћ стићи. Али и ти најближи батаљони били су од њих далеко, јер су се налазили на кра;ним тачкама цивилизов^не Америке, — према дивљим црвенокожићима инђијанским. Д>к та помоћ сти не Чикаго би рахат могло бити сво опљач кано и похарано. Да! У том страшном тренутку јавља се онај чувени Линч Грађани— најмоћнији милијунари као год и најслабији ситничари Чикага сложе се, скупе , и за тили часак образују ону грађанску или, како ви оно Веограду предложисте, народну гарду —- на рачун које, збил>а, примите, господине уредниче, моју грађанску захвалност и мој лични пристанак — те тако организовани , у чете и четице подељени, пређу и зађу, Чикажани да варош своју од зликовачке напасти одбране. Идоиста, где го* кога, наликућу, пљачкаша или разбојника, стигну или на челу ухвате, оии га одмах и дохвате, одмах му онде (на Формалност оде пет минута) и еуде и пресуде, на га онда за први најближи Фсњер својеручно обесе . Кажу, да је на три стотине таквих лунежа освануло било други дан пожара на овако имнровизованим вешалима ових америчких импровизатора ! али али свакако ред је аовраИеи ире него /е војска стигла. Лннч је своје учинио, (!Н је, у осуству или немоћи власти, одиграо светлу и свету улогу њену — бранио и одбранио живот, част и имање америчког грађанина — и чим је то посгигао, он се одмах са но зорнипе и уклонио! Јзст, Линч је одиграо и увек игра у Америци ту светлу и свету улогу власти — кад т. ј. власти нема, или рдд^ она није кадра да своју законску дужност испуни. Али би се, збиља, тај Линч амерички неизбежно иојавио и онда, кад власт, из каквих му драго побуда, не би хтела да своју свету дужност учини Да! и т&кав један суд требао је да осване у Београду, најдаље, зором 15. маја о. г. Чим се, на пример, видело, а видело се јасно још првога дана, да власт српска не штити ни право ни слободу, ни част ни имање, па чак ни живот, сриског грађанина, Веограђани су требали као један човек да скоче, и да рођеном руком линчују кога год стигну од оних јунака што свете Сливницу над чекмеџетом српских кавеџија, и лече наше уставне ране јавним и грозним убиствима Још нешто, Госиодине Уредниче. У Америци, линча никада није било нема, и смемо да кажемо никада и неће бити у иолитичкој борби — међу људма и партијама. Њега није било ни после оног највећег и вајкрвавијег рата грађанског у историји света оне страшне братоубилачке драме,која је четирц дугих година трајала (од 1861. до 1865.), која је на близу милијун жртава коштала, и, само природно, најљуће страсти људске распалила. Повода је, међу тим, било и сувише у самоме току рата, јер је цео Север тврдо веровао: да је у убиство славнога пред_едника реиублике, Аврама Лиаколна, умегаан био и иредседник отценљених држава Јужних, ЏеФерсон Девис. Прилике пак, — стварне могућности за освету зар је могло бити лепше и згодније од оне коју даде победа Севера над Југом? те када се и сабља ђенерала Лија* и жива глава ЏеФерсона Де*) Главно командајућег Јужњака.

виса нађоше у рукама истог победиоца! Па мислите ли ви да је Линч судио, политички грешноме, за убиство Линколна оптуженоме ЏеФу Девису? Не, и — на иротив. Он је изашао пред редовни суд своје земље, који га је, најзад, и — ослободио ! Ну, што је најзначајније, што је једнога свеснога, једнога слободнога, и у истини великога народа најдостојније било, то је то: да су за оитуженога, и суду иреданогсс главара Јужњака јамчи ли и огромне кауције аолагали најакезћи политички цротивници његови са Севера,међу њимаи чувени државник (онда новикар а после и кандидат за председнишсво републике) главом: Хорес Грили!! А за што су се ови људи, ови крвни противници оптуженог толиком личном ризику изложили?Верујте, само за то: да се и један Џеф Девис може из слободе брзнити!!! Госиодине Уредниче, ако мислите да сам довољно објаснио шта је Линч — бар у рођеној му постојбини америчкој — онда вас још молим да примите и уверење мога одличног поштовања. 21. маја 1889. год. Београд. Нико та С. Јовановнћ „Американац".

ИЗ СРПСКОГ СВЕТА — Змајева прослава Јавили смо већ, да је мађарско књижевно КишФалудијево друштво прославило четрдесетогодишњицу иесничког рада нашега песника Змај Јована Јовановића, који је дописни члан тога друштва. Мајска седница тога друштва била је посећена искл>учно то} ирослави, те су се ради тога у академску дворану скупили мвоги српски књижевници и друх'и угледни људи. Били су оба преседника српске цркв. оишт. у Пешти, барон Федор^Николић и Стеван Јовановић ; застунници заједничкког сабора; Светозар Кушевић, и Таура Ђурковић; преседник друпггва српског народног позоришта др. Лаза Станојевић, књижевник др. Милан Савић као засту|,ник „Матице с[)пске"; управник „Текелијанума" Сгева Поповић и други и много л:енских. Преседник друштва Павле Ђулаји отворио је седницу кратким говором, у коме је рекао да ће српски књижевник Антоније Хаџић, доиисни члан тога друштва, нрочитати књижевни покушај о песничком раду Змајевом, који због болести није могао присуствовати овој својој прослави. Хаџић је прочитао лепу оцену песничких дела Змајевих, напомињући, да се она могу упоредити с ремек делима првих светских иесника. Зиај је, вели, својим узорним цреводима најбољих дела славних песника Јована Арањије и Шандора ПетеФија и других бољих мађарских иееника радио ва душевној вези српског и мађарског народа, који су, живећи у једној домовини, позвани да заједнички раде на иољу културе. Говор је завршио жељом , да Бог слављеног песника још дуго поживи на радост оба народа. Говор је примљен одушевљено. Драгутин Сас прочитао је три лирске песме Змајеве, у мађарском преводу познатог писца и песника Емила Абрањија. Све три песме јако су се допале публици. После је иреседник Ђулаји у име друштва поздравио јубилара наиомнњући да га иоздравља с поштовањем као највећег песника српског, коме мађарски народ мора бити захвалан, што је својим врло лепим препевима упознао српски варод с најбољим производима мађарске музике. Народи се, вели, лакше упознају на књижевном него ли на политичком земљишту, где их деле супротни интереси. На књижевном пољу