Male novine
БРОЈ 194
УТОРАК 4. ЈУЛА 1889.
ИЗДАЗИ СВАКИ ДАН ВРОЈ 10 II. Д.
ЦЕНА ЗА СТРАНЕ ЗЕМЉЕ : На годину 30 динара На но године 15 динара На 3 месеца .... 9 динара II РЕТ1Т Ј0ПННА1
ГОДИНА II
МДЈ1Е
дневни лиет за евакога ПРЕТПЈГАТА ИЗ УНУТРАШЊОСТИ ПОЛАЖЕ СЕ САМО КОД ПОШТА ЗА БЕОГРАД ПЕМА ПРЕТПЛАТЕ - ЛИСТ СЕ ПР ОДАЈЕ НА БРОЈ
■ЈГЖЖЈГЖЖЖЈГ*
ПиСМА И РУКОПИСИ ШАЉУ се ВлАСНИКу „Мдлих Н овииа" Тспјгечие венац 6р. 17., на горњен спрату, Претплата се прима код свију пошта у Србији. ЦЕНЕ ОГЛАСИМА На првој страни од петит. реда 20 пр. д., а на четвртсј .д нетит реда 10 пр. дин. ПРИПО У1АН0 стаје 50 п. дин. од петитног реда. ШШ 2Е1ТО5
Огласи јевтино, по потреби и са сликама.
За квако оглашоне плаЋа ое држ се
В (ЂИ 0Г /1АС* ПО П0Г0Д5И
1
Моме добром м непрежаљеном суоругу ДИМИТРИЈ7 М. ЛАЗИТЈ даваћу четрдесетодневни номен 9. Јула ове год. у 8 сати ире иодне у цркви ћупријској. Молим ероднике и пријатеље, да овом тужном акту присуствовати изволе. Ђуприја, 30. Јуна 1889. год. ОжАЛОШЂЕНА 0У1ЈРУГА 460,2,3 Милева са родбином.
ДА СЕ УМИРИМОУ ономадашњем броју нашем доеели смо _сл^ хајдуцима. Ту нам г. министар полиције казује, колико има хајдука у ком округу , набраја их ноименце ; утврђује да су хајдуци махом одбегли робијаши; али иодсећа да се ти хајдуци нису приновили за радикалне владе, но их је она наследила од својих претходница, упознаје нас с владиним распо-
ложењем сирам хаЈдука, да их и она мрзи и предузима најозбиљ- ј плашила свст, на било то из „су није мере да их истреби, и најд вишне ревности", или с „недовољда цела та ствар о хајдуцима
није ни тако важна, ни тако опасна, као што се нама учинило. Г. министар јамачно нам је испричао све ово у намери, да нас умири и да мало окуражи оват свет, преплашен „ мномм иеистинитим и иреу величаним гласо вима " које је доносила „ наша
\штамиа " па ,, нешто из ревно ј прешле тако рећи у праву кукњаву, тек кад су са свију страна ночели стизати гласови о размноженом хајдуковању од ког су читави предели постали несигурни тек тада је и наша штампа узела о томе говорити. У последње време о хајдучији се нрилично доста писало, али ми опет за то можемо рећи, да и сада нити је забележено, нити се у штампи бележи и десети случај оних разбојништава и недела, која се у истини по народу врше. Дакле, ако је јавно мњење узнемирено, ако је народ преплашен, за цело га није преплашила штампа већ злочини, који се у народу врше. Не речи, не празни гласови, ни писање по новинама, већ дела ; стварност, крв, господине министре, задимљена згоришта домова и е клап (. чит а^о - п одице 11- ш>« «%(п» " — —
сти да се злу што аре доскочи, ! нешто са недовољне обавештено| сти, а нешто и из иартиске ко\ ристп дала целој ствари много \ озбиљнији карактер, но што га \она у истини има. и Па пошто ! ти ,,иреувеличани гласови узнеми| рују земљу и уде државним интересима ", то се г. министар тога ради јамачн и решио, да, како рекосмо, умири земљу. Ношто је ствар озбиљна а на мера г. миниетра врло нохвална, ироговорићемо и ми коју о овој 1-тви ри. Пр е свега г. министар ће нам дозволити да се не сложимо с његовим мишљ*њем као да је наша штамиа узбунила и ио-
„из партиеке користи". Нанроткв, по народу се кукало од хајдука много пре, но што је у штампи било и помена о том. Многа су убиства извршена, многе крађе почињене, многа стра ховита насиља почињена у појединим забаченијим крајевима, а наша штампа није их ни споменула. Тек кад су жалбе варода
ЧЈЈ« ---Т,Ч!П™ ~ К. све нас. а нарочито људе, у чијим се крајевима и на чијим се очима све то врши. Желите ли да се свет умири, прионите да ових зала што пре нестане, а ваши чланци по службеним новинама, верујте, неће никог умирити. Оволико за сад, а идући ну^.
П0Д1ИСТАК
СИЛАЗАК С ПРЕСТОЛА РОМАН ИЗ ЗКИВОТА 7 90 ГЛАВА — С ПОГОВОРОИ (писад задржава сва права)
(33)
(нАСТАВАК)
— Ништа, госиодине рођаче, ништа, драги господине ђенерале, моја славо и узданице престола! ха, ха, ха!. Кнез је ове речи изговарао таким тоном и завршио их таким нодругљивим, гласним смехом, да се ђенерал чисто скамени. „Шта је ово? Шта је овим човеку? — сену ђенералу кроз главу. Он помисли на издају. То му је била прва мисао. Али он осети ва један пут да се његове мисли бркају. Он је на једав иут мислио о свему; сећао се свега и баш
услед тога никје унраво знао ни шта мисли, ни чега се сећа. Овака нојава, овако држање и овакав говор кнежев пренеравио гаје. Онје већ толико година крај кнеза. Виђао са је у свакојаким положајима и расположењима, али овака, као ов • сад, није га видео никад' Д !к је ђенерал стајао сред собе заирепаш ћен, кнез је, грдно узбуђен, брзо ходао тамо амо по соби. — Господару! шта је вама. Ви ми данас изгледате тако чудни — иревали најппсле ђенерал преко језика, и пође нолако кнезу. Таенерал није радо титулисао кнеза називом „Господару" некако је увек избегавао ирилике где се та реч мора употре ити. Сад му излете, ни сам не зна како. Инпоновало му је онако држање кнежево, на се реч и нехотице отргла. На те речи ђенералове, кнез стаде и, иснрсив се управо пред њим, а руке затури на леђа : — Дакле тако, господине ђенерале, вама је био на сметњи последњи огранак владалачке лозе Косановића, ваша сујета није могла трпети на ирестолу Балканије њена законита владара, младога *неза, човека који је тек настао да живи и који би вољан био да чини све, што му ви старији и мудрији саветујете, човека који
тако кратко влада, да ј >ш ничим није могао заслужити ничију опривдану мржњу, најпослечовека, кога сте ви васиитали, на какав је да је ваш је нроизвод, Али ваше иреступно властољубље било је тако ненасито да се нисте зауставили ни нред чим. Погазили сте вашу дужност, издали сте вашу војничку заставу ... . — Господару ! — нрекиде гађенерал. Кнез лупи ногом и иовиси глас тако, да се чак у трећој соби могло чути. — Ђутите, госиодин ђенерале, кад ваш владалац говори. Кад сте имали злочиначку дрскист да смишхате убиства и тровања, имајте бар толико мушке храбрости да саслушате издају своју: Т>»-верал је стајао као громом порпжен, а кнез продужи. Јесте, господине ђенерале,ви сте издајник, кривоклетник, вевера! Ви сте погазили свету заклет п у, дату на часни крсг и јеванђеље, ви сте осрамотили војничку част и ђенералску увиФорму вашу, ви, први ђенерале балканиски; ви сте оскврнили рођачке везе; ви сте дигли убилачки нож на рођену отаџбину своју, ви сте злочиначки дигли крваву руку ва нресто, који је био поверен вашој бризи и вашем чувању... — Госп»дару, ви ме неправедно вређате у мојој рођеној кући — промуца ђенерал, који