Male novine

бни леиар, погрешно је изостала Ј-еч зубии. Ово је учињено једано услед неиажње, слагачеве и овпм се исправља. * Стање в оде код Београда за и 27 28 Април 1890 године. Код глав. царин. 5 79 м. — 5 79 метра. Пролазисаод мое. ллел. 8 20 м. — 8,20 м Придошла за 24 сата 6 и 0 = 6 сант. -<Ј <0*

0ДГ0В0РИ-РАЗГ0В0РИ Један краљевско-српски дворски комедијаш * Причаћемо вам о човеку необпчном. Такви људи пе виђају се сваки дан; треба дочекатп вашар на тек да видите таквог човека, па п то на сваком вашару само по једног ! Реткв су то људа, као што еу ретка и дела њина. Они раде што нико не ради; што они могу то нико не може! На прилику, они јелу стакло, онп гутају смолу и кучину, а после избацују на уста пламеп и варнице о:ш гутају ножеве, мачеве, а нма пх који чак и тестеру нрогутају; они протерују чашу кроз астал, „шанжгЈрају" запушаче п мзраме, извлаче нз уста штапове, а из носа по стотине рвФа пантљике, онп истресају иаре из твога увета, носа, пз косе — једном речи, раде све оно што можете видети у комедијашкој шатри на вашару — наравно, ношто нрво платите грош *) Ето ти ретка људи, који врше та ретка дела, носе часно име: комедијслии. Ј страним језидима онп ^имају различита имена, према разнолнкости комедијишлука које врше, но ми, Србв, зовемо их једннм општим имевом: комедијаши. Све оно што знају обични коменјаши, звало је н наше Гараво Стојанче(ово су му нме днлп у двору из милбште), а знало је јамачно и више, 1 ад се удостојило да ностане дворски комедајаш.

*) Колико ја внам, овај грош не плаћаЈу сви од реда; има их кош прођу ва бадава, јер онај што пред ша^ром лупа у бубан. и повива у комедију јасно каже: т Ко има глава — грош, Ко нема глава — за бадава!

Кад је, како је и од кога је ватпс Гараво Сгојанче пзучило ову племениту вештину то нико не би умео казати. Људи су просто једног дана били взненађени, вад им је Гараво Стијанче почело показивати своје комедијашке вештаие Ч^ђење је било велико, и глас о томе брзо доспе п до краљевских врата. Жудан забаве и веселе дружбе. краљ Милан одмах сврати нажњу на ову ретку појаву у београдском друштву, и Гараво Стојанче брзо доспе у дворско предсобље. Удешено је да се даје првадворска представа, која ће уједио бити и проба, управо полагање испита, који је имао ла реши да ли наш млада вештак може бити уведен у чин дв рсаога комедијаша. Представа је била сјајна, Сем краља, министара и ирвих краљевских догланника, на представи је бпло и још веколино иредставника велпких сила п много друге одличне публике, нарочпто почаствоване позивама за ову свечану представу. Углађе о , налицкано, у свпма правцлма ичглонцовано, наше Гараво Стојанче изашло је на представу и одигрвло је на свеопште задовољство, уз једногласно одобрчвање и бурно иљескање. Највећп емех и најжпвље допадање јавило се онда, кад је наш нештак узе.о миписгра Финапсије, који је баш тада пктио од највеће оскудице новчане, извео га на среддворан~ и почео му истресати наполеове из поса, из ушију, из уста, па чак п из рукава. Наполеони су си пали као киша; наш вештак брзо је напунио наполеонима два чнтава ве лика тањира, и све су то били прави, истинска — тантузи!.., Та какви тантузи враг га однео — прави нстански нанолеони, хтедосмо рећи. Тада је минисгар Фанансије, одушевљен п веома охрабрен овим стварањем наполеона из ничега, гласно узвикнуо: — Величанство! Господо колеге! Господо државници, Србија је спасена! Ево врсна мужа, кога нам је само небо послал) да снасе отаџбану од тешка Финаисиска недуга, то јест, управо, од тешкпх Финансиеких дугова у к^јима се налазимо. Ја дакле предлажем, молим и препоручујем, да се на моје место за министра Фпнансије одмах узме овај наш дивии суграђанин, којп овако из нп-

че г а ствара г миле наполропа. ЛСивел» Гараво Стојанче! Живео наш вови мннистар Финансије! Отмени збор прихватио је овај предло" с одушевљењем — Браво! Тако је! Прпма се! Живео наш Фипанеиска спасптељ! Живео нови министар Фанансије ГараСтојанче х ) Ови бурни узваци веселе пуС.лике још не бејаху умукли у двор ни, кад ти се наше Г.фа-Стојаиче наједаред накостреши, замету главу, избацк нрса и поиосно ступи иред овај одличаи збор, н уз опште чуђење отпоче ову значајау беседу: — „Ја могу честитата овоме што ваном збору — тако отпоче своју беседу еаш једивствени Гара-Стојанче — ја могу управо честит ти овоме штованом збору на увиђавности, и то је с његове стране врло лепо што је најпосле увидео, да без моје пом 'ћи ова земљч ве коже управо ништа учинити. С јмо узимам слободу приметити, дч су госнода мигла мало раније увидети што сад тако јасно увиђају. Н .равно, кад је чако оишта жеља да ја будем миш-стар Фииансаје и к^д ме већ толико сви укупно молитв да снасем отаџбииу — ја ћу се тога иосла као добар родољуб и^примити. Али нраво да вам нансем, господо, ак > ћемо озбиљно да г< воримо, ви то нисге заслужилп. Кад сте у шшредмоглн знати ! да сами нисте кадрн ништа учинити, | ондч шта сте пекљали, шта сте се | млатили, шта сте узалуд дангубили; што се иисте одмах обратали мени, I на ба сад све било у реду и земља ; ба пливала у благостању. Овако ви I стс годинама квари >и, а сад је доптао ред на мене да ја све то поправии. АIа нека, не марим, ја ћу ипак све довестп у ред, само од вас с правом очекујем да моје наредбе тачно вршите, и да без мога знања и пигања у Фоиансијама иишта не чините. Збор је ово примио као један нов комедијашлук Гара-Стојапчетов, с тогањегов говор дочека бурнии пЉескањем и узвпцрма: — Браво! Браво! На то устаде краљ Ммлан и рече: 1) Ради краткоке овде је ирви пут у место Гараво Стојанче, употребљен скра1,еи израз ГараСтојанче, израз који се доцније с^свим одомаћио. Ово напомап.емо с тога, што сматрамо да ке и оваке ситнице доцније бити веома драгоцене за писце, који се подухвате да пишу животопие нашега славнога комедијаша.

— После овог леиог споразума, мени ие осгаје ништа друго но да испуним онштј жељу, и тако ја објављујем и проглашујем: да је г. Гара-Сгојапче од данас нрви краљевско-српскч комедијаш, п Јединствена и права будала нашега кра.&евскога двора. Д*орана се захори бурним одобравањем и пљескањем, а усред уриебеса, наше Гара-Ст јапче стајало је посред двораае изненађено, забезекнуто; зачуђено је погледало на еве странеа снедоумевањем иитало. — А министар Финанси е?! Када ћу бити минастар финансије? — Браво! браво! 'Го другк пут. То ћеш бпт! : . други пут; за сад си указни краљевско српски дворски комедајаш. Тако је наш дични вештак дошао до овога васокога дворског иоложаја, и то је почетак његова жвтаја. Даље причаћемо сутра. ИЗ БАЛКАНИЈЕ — Оптужвни акт у аФера Пањичан ј придат је, какоЈављају оз СоФије „Согг с!е Ј/Ебк-у", већ осталим актима у овој ствари. Оптужбатврдј, да је руск > нослансгво од 18^8 год. непрестано радило на томе да обори киеза Фердинанда и његову владу. Многа докумеата, писма и депеше, која су праложеиа уз оот\жбу, показују да ,)е ту ра^ио и Тсјни ј саветни« Зиновјев, шеФ аза.хког де; партмана у нетроградскои министар ству спОЉних послоеа, и да је буI курешки иосланик Хитрово саучесј снак Узанова, Лучканова, Јакобзона, Калупкова и мс.огих другпх Гуса и Бугара. Према оптужби, Гусија је јприс алI на ову заверу. Из Гусије | су слате грдне суме у С офију те да I се задобију и на рад подстакну поI слаиици н други Бугари од утицаја. Из узапћене шифроване преписке види се, да је Русија бпла одредцла генерала Демонтовпћа, да после < пада кнежева оде у Бугарску и предузмс владу. Русија је хтела да на| амену)е три кандидата за бугарска престо, иеђу њима и једног Словена. ! — Деманти. Наши читатељи сећа ћб се I акав се смер приписује путовању бугарског агеита у Цнриграду, г>улковића, у Атпну. После дугог времена, сад из СоФије демантују све гласове који су везивани за

иодл.

ВР1АВАГ0ДИНА (Дневник једнога роба) Побележио ПЕРА ТОДОРОВИЋ (72) Уђем и назовем бога г. управитељу, кога застадох, где хода по канцеларији. Да ли ме он отпоздрави, не знам — ја бар ништа не чух. Ако је што и рекао морао је рећи врло полако, скоро нечујпо. Упитам га какав је то зор, да ме овако слаба и болесна ноћу извлаче из кревета? „Ма шта да има полиција са мном, и ма какве да су јој намере — могла је причекати до ујутру" . Но г. управитељ само је ћутао и ходао; он ни речи ие одговори на мој протест. Само ми ћутећки показа руком на канабе, што је значило понуда да седнем. По "п се захвалим иостанем и даље стојећи.

Нисмо тако дуго чекали. У канцеларију навири члан г. Лаза г Бокић. Управитељ га упита: „је јш готово? Он одговори да јесге. За тим нрошануташе још неколико речи, на се онда г. Ђокић окрете мени. — Изволте са мном, госнодине. Рекнем унравитељу „лаку ноћ"! — на пођем. Изађосмо из полиције напоље. Ђокић ми показа један Фијакер и рече ми да се нопнем. Седе и он до мене, а крај кочијаша седе жандарм с пушком. Ђокић викну: „Терај!" Кочијаш се окрете: „Је ли у град, господине?" — Терај — рече г. Ђокић. Кола се кретоше. Ишли см'> преко Велике Пијаце. Пролазиди смо иоред Велике Школе, где сам провео најбоље и најсветлије доба — године слатка ђаковања. 1>ако се душа у нознијим годинама отима да се осврне и још једном ногледа на оно свегло доба кад је човек још гледао на свет с пупо новерења, кад срце још није било нагњечено и изранављено свакојаким ударима судбине, кад < у још сви људи изгледали као добра браћа, с којима се може вечито живети у слози,

љубави и лепом иријатељству • кад је одморној, чилој, ведрој и младој души још све изгледало тако светло и весело, цео јој се свет представљао у ружичној боји; | кад се још није знало за грку и чемерну чашу, коју стварни живот свакоме без изузетка у извесном добу подноси да се из ње наније, да се тако рећи причести натњама живота; кад жалосно искуство још није било доспело да упозна младу душу с многим мрачним друштвеним странама, којих је свет пун, али које безбрижна младост срећом не внди. Тако је било и сад са мном. Пролазећи норед Велике Школе, мени се наједанпут створи пред очима жива и светла слика мога детињства и мог ђаковања овде у овој великој кући, која ее сад црнила из мрака нема и горостасна. Али ко би био у стању да похвата све оне мисли и осећаје, који су се тада, без нравца и реда, ројили у мојој глави, замореној свакојаким потресима!... Кочијаш је шибао коње и ми брзо минусмо и Велику Пијацу и кратку улицу до Калимегдана. (Наставиће се) —